Novosađani skupo plaćaju „čuvare kontejnera“, a evo i za šta

Takozvani „čuvari kontejnera“ krstare novosadskim ulicama u belom „renou“, a muškarac i žena u crnim uniformama posmatraju okolinu, sa posebnom pažnjom ne gradske kontejnere.

Upravo sa pomenuto dvoje čuvara novinar portala 021 bio je zajedno u patroli.

„Nervira nas ta priča koja nas prati da smo poput nekih ‘stelt’ patrola, da ne postojimo„, kaže Jovan, koordinator obezbeđenja u „Ipon security“, nakon ulaska u kola sa kojima krećemo u patrolu. U automobilu je i radnik obezbeđenja, Kale. Ispred nas, u „renou“, patrolni par koji pratimo.

Čuvari Vs Sekundarci

Na belom automobilu vidljiv je logo preduzeća, ali i simbol jina i janga, koji predstavlja jedinstvo suprotnosti. Može li simbol iz kineske filozofije da se iskoristi za prikaz igrokaza koji se događa samo na ulicama Novog Sada i nigde više, a to je igrokaz „čuvara kontejnera“ i „sekundaraca“? Može, samo delimično.

Nije postojanje jednih uslovljeno postojanjem drugih, oni su na gradskim ulicama kao posledica raznih okolnosti – od nemogućnosti države da reši pitanje socijalnog statusa određene grupe ljudi do nesposobnosti organa i institucija da obavljaju poslove koji su u njihovoj nadležnosti i za šta ih građani plaćaju.

Posle samo pet minuta vožnje kroz Satelit nailazimo na prvog sakupljača sekundarnih sirovina, „sekundarca“, kako ih nazivaju.

Primećuje automobil, očigledno je upoznat sa procedurom koja bi usledila ukoliko bi zaustavio svoj trocikl sa prednjom prikolicom pored kontejnera. Ovog puta to ne čini i prolazi dalje. Džak mu je prazan, jutro je, radni dan je tek počeo, ali ne baš obećavajuće.

Patrola prolazi dalje, u ovakvoj situaciji ne intervenišu. Njihova nadležnost je samo na prostoru na kom se nalazi kontejner.

Ključna je „taktika“

„Ponekad moraš da imaš taktiku sa njima, da znaš kuda će da se kreću ako želiš da sprečiš nanošenje štete. Problem je što imate situacije da se novim kontejnerima odvaljuju poklopci, onda ako uđu već u njih da bi izašli pokidaju džakove, noževima ih iseku… Senzori koji postoje za očitavanje smeća takođe budu pokidani“, objašnjavaju dok nastavljamo kroz satelitske uličice.

Tokom prošle godine radnici koji 24 časa patroliraju Novim Sadu imali su više od 3.000 intervencija koje su zabeležili. Organizovano je 45 zajedničkih akcija sa komunalnom policijom i gradskom inspekcijom, prijavili su i sprečili više desetina požara, za odloženi kabasti otpad podneto je 140 prijava „Čistoći“, a protiv 10 osoba koje su uhvaćene na delu tokom ostavljanja kabastog otpada podnete su prekršajne prijave.

I ovog jutra prisutna je komunalna policija. Sagovornici navode da dva puta nedeljno sa njima organizuju zajedničku akciju, pa oni koji oštećuju gradsku imovinu, bivaju kažnjeni. Kako objašnjavaju, u radu vode računa u svemu, od pristupa građanima do izgleda, jer mora da se vidi da su obezbeđenje.

Slika koja se ne viđa na razglednici

Prolazimo pored OŠ „Miloš Crnjanski“ – ne baš najlepši deo grada u kom možete da provedete školske dane. Zeleni kontejner je kraj kolovoza, pored je parkiran trocikl, a vidljiva je još i samo polovina čoveka.

Torzo je u plastičnom kontejneru koji je zamenio metalne prethodnike, napolju vire noge. Patrola se zaustavlja, traže se dokumenti od čoveka. Nema ih. Proverava se da li može da dođe komunalna policija, ali ovog puta slučaj mora da se završi bez njih – već imaju intervenciju.

Čovek je evidentiran.

Napravljena je fotografija Novog Sada koja se neće videti na razglednicama i u ponudama turističkih agencija. Svakodnevna je slika to koju najradije ignorišemo dok prolazimo kroz ulice, dok skrolujemo kroz Fejsbuk, Tviter… Svakodnevna je slika to koja će biti prosleđena „Čistoći“ na dalje postupanje.

Beli „reno“, koji po rečima sagovornika, mesečno pređe 20.000 kilometara, nastavlja dalje, ali već na sledećem ćošku pored kontejnera stoji još jedan „sekundarac“. Vadi plastične boce, kola staju ispred njegovog trocikla i patrola izlazi.

Čovek tapka po džepovima na grudima plave radničke jakne. Klima glavom levo-desno. Nema dokumente, kaže. „Čuvari“ objašnjavaju da je to što radi prekršaj, morao bi da se udalji od kontejnera ili da ostane tu dok ne dođu komunalci, što se neće dogoditi.

Zapisuju ga, evidentiraju, ulaze u kola i kreću dalje. Osim kratkog i, moguće, neželjenog susreta sa obezbeđenjem, sakupljač sirovina će nastaviti da radi ono što je započeo. Ispraća pogledom vozila i nastavlja svoj rad – nova flaša je tu koju bi trebalo izvući i prodati. Odnos neki postoji, ali „balans“ nije narušen – svako radi svoj posao.

Istorijat preduzeća

„Čistoća“ je radnike obezbeđenja prvi put angažovala 2017. godine, ponovila je to 2018, a angažovaće ih na još 365 dana i u 2019. Komunalno preduzeće se ne ustručava od pohvala ukazujući da „čuvari“ umnogome doprinose očuvanju komunalne imovine.

Premda je to nadležnost komunalne policije, „Čistoća“ je u protekle dve godine sa kompanijama „Ipon security“ i „G4S Secure Solutions“, za ovu uslugu, sklopila ugovore vredne 17,8 miliona dinara sa PDV-om. U 2019. godini planirano je da se izdvoji do 10 miliona dinara.

Komunalci rade svoj posao, objašnjavaju dok se vozimo kroz Novo naselje i idemo bliže centru grada, ali ih nema dovoljno i ne mogu da se posvete isključivo vođenju računa o kontejnerima.

Nasuprot tome, „čuvari“ su ti koji imaju zadatak da posmatraju javne površine, spreče lepljenje plakata, ispisivanje grafita, zovu vatrogasce u slučaju požara, ali, najvažnije, vode računa o tome da ne bude oštećenja kontejnera, da ne dođe do toga da poklopci podzemnih kontejnera budu otvoreni.

Komunalci su ti koji mogu da kažnjavaju, ali obezbeđenje je to koje podatke dobijene fotografisanjem lične karte ili drugog dokumenta prosleđuje „Čistoći“, koja dalje reaguje.

Đubre kao vlasništvo grada

Uz to, dodaju, postoji niz sprečenih „apstraktnih prekršaja“, odnosno situacije u kojima ljudi ne čine prekršaje samo zato što znaju da su prisutni na ulicama, a u suprotnom bi se drugačije ponašali.

Kažu i da im je namera da objasne ljudima da nešto ne mogu da rade, da ne mogu da uzimaju otpad, jer je on onog momenta kada je bačen u kontejner postao vlasništvo grada, ali i da ne mogu da ostavljaju kabasti otpad pored kontejnera, jer je to kažnjivo.

Takođe, apeluju i na to da je podizanje ploča podzemnih kontejnera opasno, jer bi u njih mogao neko da upadne.

„Otkad sam u komunalnoj patroli promenila mi se sopstvena svest o odlaganju smeća. Do pre dve godine bih i sam možda bacio otpad tamo gde ne bi trebalo, ali sada je drugačije. Postoje ljudi koji izađu na ulicu i ostave kabasti otpad pored kontejnera, gde ne sme da bude, a onda odu na internet i pišu o tome kako je to katastrofalno ili da se ništa ne radi“, kaže Kale.

Bedna realnost i sramna sudbina

Najviše intervencija imaju na Novom naselju, Detelinari i Limanu, dok im je Ulica Save Kovačevića, kako kažu, „sigurica“. Prolazimo kroz Sajmište, a kraj jednog kontejnera deca izvlače smeće. To je situacija u kojoj niko nije legitimisan ili upitan šta radi, a slučaj se ne evidentira.

Isto je i sa onima kojima su kontejneri postali, nažalost, neka vrsta samousluge. Ljudi koji ih obilaze tražeći ostatke hrane, kažu dok se vozimo, uglavnom na rutu bedne realnosti kreću noću – srame se svoje sudbine.

„Znaš, svima smeta i taj naziv ‘čuvari kontejnera'“, kaže Jovan. „Mi smo službenici obezbeđenja, licencirani smo za ta posao i mi čuvamo imovinu. U ovom slučaju su to kontejneri, u nekom drugom je to neki drugi objekat“.

Kale „glavnom osumnjičenom“ za korišćenje tog izraza dodaje i da „čuvaju Marakanu pa ih niko ne naziva ‘čuvari Marakane’ ili ‘čuvarima škola’ zato što obezbeđuju školu“.

Mitska bića

Izraz „čuvar kontejnera“ je u domaćoj javnosti prvi put pomenut 2017. godine, kada je 021.rs otkrio da će gradska čistoća angažovati radnike koji bi trebalo da obezbeđuju prostore na kojima se nalaze kontejneri.

Nakon što je vest obišla Srbiju, javile su se i organizacije koje su se usprotivile čitavoj ideji, reagovao je tadašnji Poverenik za zaštitu podatak o ličnosti, a u svoj buci koja je nastala, „Čistoća“ je najavila tužbe protiv privatnih kompanija koje je optužila da do sirovina dolaze na nelegalan način.

Ipak, i pored sve pompe i kontroverze i dvogodišnjeg angažmana, građani i dalje nisu uvereni u postojanje ovih radnika.

Šira slika problema

Dok prolazimo kroz uličice Rotkvarije, patrola primećuje još jednog sakupljača. Primećuje i on njih. Zastaje dok kola prolaze i ne skida pogled sa ljudi u vozilu. Širi osmeh, možda je i napravio škrt potez glavom u znak „pozdrava“. U svakom slučaju, on je zadovoljan ishodom situacije.

Kako pričaju Jovan i Kale, nisu imali susrete u kojima je dolaze do fizičkog obračuna sa sakupljačima, iako je bilo nezgodnih situacija, pokušaja otimanja telefona, kao i uvreda. Po rečima Kaleta, na privatnom automobilu su mu izbušene gume, oštećena su i vozila ispred sedišta preduzeća.

„Problem sa ‘sekundarcima’ je mnogo širi društveni i socijalni problem. Postoji ta strana priče da oni moraju da žive od nečega i postoji ta strana da nema posla, ali postoji i to da nekima od njih jednostavno odgovara tako kako je i da ne žele da menjaju neke stvari“, poručuje Jovan.

Ipak, od svega, najveću frustraciju izaziva to što ljudi kažu da – ne postoje.

„Stvarno ne mogu da verujem da ljudi konstantno govore kako ne postojimo, da smo nevidljivi, a bio je veliki broj situacija kada bismo razgovarali sa ‘sekundarcem’ kraj kontejnera, uzimali podatke ili objašnjavali da to ne sme da radi i tog momenta prolazi autobus pun ljudi i svi gledaju u tebe i onda kažu kako nas nema“, kaže Jovan.

Kale dodaje da mu posle nekih komentara dođe da obuče uniformu i stane pored kontejnera kako bi se ljudi uverili da neko zaista radi posao.

„Upoznaj domovinu da bi je više voleo“

Moto koji je važio u bivšoj Jugoslaviji mogao bi da važi i za grad. Nije dat odgovor na pitanje šta ako ga previše upoznaš?

Već posle dva i po sata vožnje počinjete da primećujete neugodnost koju stvaraju rupe, zakrpljeni asfalt, prljavština, smeće pored kontejnera, pacov koji prelazi put i stiže do kontejnera kod Saobraćajne škole. On može da obeduje koliko želi, za njega je to švedski sto, za nekoga neminovnost.

Ipak, to je slika kojom grad i ljudi u njemu dobijaju priču po sopstvenoj meri. Kontejneri, sakupljači, deca, siromašni, recikleri, kompanije, borba za profit ili preživljavanje, priča je to o patnji grada. Ali, priča je to i o našoj ravnodušnosti. Kako je Kristijan Novak zapisao u romanu, za ovaj tekst simboličnog naziva, „Ciganin, ali najljepši“: „Selektivno saosećamo, selektivno pamtimo, selektivno se veselimo. Draža nam je priča o patnji nego stvarna patnja“.

Selektivno je i Novi Sad lep, a najlepši je kada ga posmatramo kroz filtere Instagrama.

Kontejner – jedna priča

„Stari znanac“, kaže Jovan dok prolazimo pored jednog sakupljača. „Svaki kontejner je jedna priča“, dodaje uz osmeh.

„Idete u patroli i vidiš trokolicu, kontejner, ali ne vidiš čoveka. Onda kolega i koleginica koji su novi i neiskusni kažu kako je neko ostavio trokolicu. Tada se zaustavite, stanete, iskusniji kolega podigne poklopac podzemnog kontejnera i samo vidiš lice kako ti se smeška od dole“, priseća se Kale jedne od mnogobrojnih priča.

A priča o „čuvarima kontejnera“ možda jeste „stripska“. „Zagor“ ili „Alan Ford“? Stvar je pogleda na svet.

Ipak, izostaju oni romantični, klišeizirani, odlasci u suton svakog junaka ove priče, kada već završe posao u gradu o kom su tog dana vodili računa ili u kom su tog dana tražili „zlato“ za sigurnije sutra.

Ostaju socijalni problemi koji su doveli do toga. Ostaje pitanje efikasnosti postojećih rešenja, ako se kontejneri uvek iznova uništavaju. Ostaje i pitanje kulture življenja svakog pojedinca u gradu.

Pitanje čistoće grada ostaje da lebdi u vazduhu na koji se žali sve više Novosađana.

I ostaje dugotrajan gorak ukus da ćemo istu sliku ulica koju gledamo danas, gledati i sutra i prekosutra i dan posle toga.