Dok sam čitala ispovest Branke Prusac, žene koja je skoro 11 godina trpela psihičko i fizičko nasilje od muža, želudac mi se okretao kao na velikom ciganskom ringišpilu.
Mislila je, kaže, da je u njen život ušetao princ. Doduše, ljubomorniji princ kome je smetalo kada Branka malo zakasni ili činjenica da ima muške prijatelje.
Zažmurila je na to.
Venčali su se, zatrudnela je i tada je dobila prvi šamar.
Drugi šamar, kada je ćerkica imala svega mesec dana.
Opet je zažmurila.
Nije htela da “razočara svoje roditelje” iako bi joj oni, kako je priznala, pružili podršku da je odlučila da se vrati.
Svekrva joj je bila podrška sa vrlo čudnim savetom: „Trpi i ćuti, proći će ga!” I svekrva je bila svojevremeno žrtva fizičkog nasilja.
Slušala ju je, trpela šamare koji su se, broj im se ne zna, nizali… sve do 2012. kada je zatrudnela drugi put. Verovala je da će drugo dete promeniti stvari.
Da je pogrešila, shvatila je već nakon porođaja kada je dobijala optužbe od muža da se izležava u porodilištu, jer je morala zbog detetove žutice da ostane šest dana. Po dolasku kući, dobila je uvredu pred svojom majkom na račun svoje lenjosti.
“Mogla si bar supu da skuvaš”
A krv lipti među nogama, bebica u ruci.
U suzama sa majkom pravi večeru.
Onda je otkrila da je vara. Zažmurila je ko zna koji put. I zbog toga nastavila da dobija sve jače udarce u glavu. Bacao bi sve sa stola, ukoliko slanik ili viljuška nisu bili postavljeni.
Kada se nakon 11 godina zaposlila u prodavnici mlečnih proizvoda, otvorio se novi niz uvreda i udaraca zbog muževe ljubomore. Trpela je i dalje.
Ubrzo je otkrila da je muž vara i to tako što je videla njegove fotografije sa nekom ženom na fejsbuku. Zatražila je razvod braka, ali ju je on nagovorio da ostanu radi dece i porodice. Poslušala ga je, ubeđujući sebe da će glumiti da je sve u redu dok dete ne završi školu.
Kada je u njenom telefonu našao poruke školskog druga koji joj je ponudio pomoć, dobila je batine koje je petogodišnji sinčić pokušao da spreči svojim ručicama.
Tada je konačno odlučila da zauvek ode.
Pretio je da će je ubiti, zgaziti, pljuvao je…
Brakorazvodna parnica je još u toku, alimentaciju ne daje, tek neki dinar deci. Branka radi, srećna je što je uspela da se skloni konačno sa decom.
…
Trebalo mi je tačno 20 minuta da otkucam ceo sled NASILJA I ŽMURENJA.
Udario, žmurila. Udario, žmurila. Udario, žmurila. Udario, žmurila. Krenula, vratila se. Krenula, vratila se. Udario, žmurila.
U komentarima je bilo osuda, jasno je zbog čega.
Ali, nećemo se baviti osudama Branke, nismo Branka, nismo njen muž niti svekrva sa „mudrim“ savetima, nismo njihov brak, nismo njena slabost i nespremnost da ode na vreme… ali…
Možemo možda nekome ko još nije skupio snage da ode i ovog momenta trpi udarce da kažemo da se na nasilje ne žmuri.
NE ŽMURI.
Žmurenje je mrak, u svakom smislu.
Prvi šamar doneće i drugi šamar, pa onda ide vezano, kad god, gde god, pred kim god… za šta god.
Nasilnik je nasilnik zauvek. Sa varijacijama na temu.
Žmurenje nasilniku nije spasaavanje braka, već agonija u kojoj se deca “uče” trpljenju nasilja, životu sa nasiljem, pati im se duša.
Pa onda ta deca trpe nasilje, ako do njega dođe i uče dalje ženski rod da trpi i da ćuti, jer će tobože sve to da prođe.
A neće da prođe, može postati samo gore, odvratnije, mučnije, vrlo često i sa najstrašnijim ishodom.
Budimo glasni, realni, probudimo se:
Nema prinčeva, samo dobrih, odanih muževa. Nemoj da idealizuješ, da ukrašavaš, da se zanosiš.
Da sebi laskaš njegovom ljubomorom.
Nema opravdanja “razočaraću roditelje, familiju, okolinu!”. Ne trpe oni šamare, ti ih trpiš. Ne curi njima krv među bedrima dok ih muž tera da zakuvaju supu, već tebi.
Ko će te, bre, više voleti od tebe same?!
Ne postoji određen broj šamara koje treba da podneseš da bi rekla sad je dosta. Da bi se reklo da si se ipak koliko toliko žrtvovala da sačuvaš brak. Da bi se reklo da si dobra majka koja misli na svoju decu kojoj je potrebna “porodica”.
Dosta je! ide odmah nakon prvog šamara.
Čemu su to žene ovde naučene?
Da ćute i trpe, jer će postati “kurvetine” ako odu, jer će razočarati dobre roditelje, jer će ih okolina osuditi, jer će se svekrva razočarati što je krug prekinut i savet neposlušan?
Jer će ih možda muž ubiti ako se drznu, iako ima zabranu prilaska?
Jer znaju da nemaju podršku?
Jer će morati da rade tri posla da bi prehranile decu, jer alimentacija se ovde “istera” na čistac kad deca postanu punoletna.
Cela Brankina ispovest, kojoj bi najrađe rekla: Moja Branka, pa što si toliko, toliko trpela?” zvuči gore od pasjeg života.
Šamar u trudnoći, šamar posle porođaja, šamar za šminku, za pet minuta kašnjenja, za nezakuvanu supu, za ostanak u porodilištu, za pogrešno disanje.
Najžalosnije je što imamo Branki koliko volite, koje ovog momenta plaču držeći se preko lica, koje kupe krv papirom, kojima petogodišnja deca ručicama brane telo, zaustavljaju “tatu”, koje pravdaju udarce, koje misle da je to ljubav, koje su zaboravile da poštuju sebe, da vole sebe, čiji pas bolje živi od njih samih.
Koje se plaše.
Koje nisu naučene da odbrane sebe.
Koje nemaju podršku.
Koje su sluđene i ne vide izlaz.
Brankina ispovest ne bi smela da skrene fokus na osuđivanje, već bi trebalo da bude lekcija ženama da NIKADA ne trpe, jer nijedno trpljenje nije dovelo do svetla… samo do mraka iz kog neka uspe da izađe, a neka nikad.
Dodaj komentar