Dok nas ministarka Zorana Mihajlović i predsednik Vučić ubeđuju da nema ništa od rudnka litijuma dok ne budu gotove studije, Rio Tinto je otkupljuje kuće i zemlju u dolini Jadra. Mnogi koji su zemlju porodali se kaju, ali je u većini narod koji nema nameru da proda zemlju za koju su njihovi preci ginuli.
Velika je muka pogodila stanovnike plodne mačvanske doline reke Jadar proteklih godinu dana, a poslednjih nekoliko nedelja situacije se „zahuktava“. Da im se na zemlju i kuće nameračio britansko-australijski rudarski džin, „Rio Tinto“ već godinama znaju i oni i cela Srbija. Ali, situacija na terenu tek se ovih nedelja ubrzava i dobija obrise apokaliptičnog, uverila se i ekipa 24sedam u selima Brezjak i Gornje Nedeljice.
Tamo se trenutno odvija iseljavanje onih koji su prodali zemlju rudniku i žestok otpor onih koji ne žele potencijalno opasan rudnik u svom okruženju, kako su nam rekli meštani.
Obrise razmera drame koja se danas ovde odvija, a ubuduće bi mogla na još tridesetak mesta u Srbiji gde je predviđeno da se otvore rudnici, mogu se nazreti već putem prema Loznici. Brdovit kraj podno Cera i dolina reke Jadar pokazuju i u ove novembarske dane svu plodnost koju nudi ovaj kraj. Uzorane oranice i livade uz put nesumnjivo ukazuju na ono čime se ljudi ovde pretežno bave – poljoprivredom. Takvih je u jadarskom kraju oko 20.000, žitelja koji bi od poljoprivrednika sutra trebalo da postanu „rudari“.
A onda se putem od Loznice ka Valjevu stigne u Brezjak, selo za koje meštani kažu „bivše“. I tabla na ulazu u naselje je „precrtana“. Već s druma vide se placevi i dvorišta opasani crveno-belom trakom i tablama s upozorenjem.
Na parcelama gotovo samo goli zidovi kuća, bez prozora, vrata, čak i bez krova, napuštena dečija ljuljaška… slike kao iz Černobilja. Sve to već je prodato „Rio Tintu“, a nekadašnji domaćini odneli su šta se poneti moglo, od patosa do plafona.
Tu smo naišli na Milisava Nenadovića (62), jednog od nevoljnika koji su prodali sve što su imali i odselili se sa dedovine. Prodao je, kaže među poslednjima, a sada je došao sa sinom i jednom od unuka da utovari ugalj iz šupe koja još ne pripada rudarskom Golijatu. On je pred penzijom u jednoj privatnoj firmi u Loznici, ali sin se bavi poljoprivredom. Bar se bavio dosad, jer Nenadovići su pored kuće i velike okućnice, prodali i svih pet hektara svoje plodne zemlje, njihove „Marakane“, kako sa setom ističe Milisav.
Za novac koji je dao „Rio Tinto“, a cena je bila tri puta veća od tržišne, kupili su nameštenu kuću u susednom selu ali tamo, „gde koza pase pod ručnom“ nema tako plodnih oranica. Milisav je, kaže, imao dve mogućnosti.
U tom donjem delu Brezjaka tako više nije ostao niko. U gornjem delu sela, i susednim Gornjim Nedeljicama, ne žele da podele sudbinu komšija. Tu je otpor prodaji, ali i samom otvaranju rudnika jadarita i proizvodnje litijuma, ogroman. Domaćini iz Gornjih Nedeljica kažu da nema tog novca za koji bi strancima prodali ono što su njihovi preci mukotrpno decenijama sticali.
Izgleda da su u nameri ozbiljni jer rudarska kompanija je uspela da, i to po ceni od 160 evra po aru (i 480 po kvadratnom metru kuće), otkupi tek 157 od 600 hektara zemljišta planiranih za prvu fazu razvoja rudnika.
Otud, kažu, i nervoza u prebogatoj svetskoj firmi koja je prošle godine imala prihod od gotovo 45 milijardi dolara, što je više nego budžeti razvijenih evropskih država. U ovaj projekat koji je, po svemu sudeći još daleko od završetka, već su uložili 450 miliona dolara.
Meštani se hrabre da ako su njihovi dedovi mogli za to parče zemlje da ginu u čuvenoj bici na obližnjem Ceru, i da se u Jadar „vraćaju“ preko Albanije i Soluna, onda i oni mogu da podnesu i pritisak krupnog svetskog kapitala i stalne pozive u policiju da daju izjave po prijavi rudarske kompanije „za uznemiravanje i davanje lažnih izjava“. Kažu i da ponovo brane celu Srbiju, jer ako se rudnik otvori, i počne da zagađuje Jadar, to neće ostati u lokalu, jer 25.000 kubika otpadne vode dnevno dalje ide Drinom, Savom, Dunavom…
– Pa nek se Beograd zamisli – poručuju meštani.
Da „nema kud“ sa svog imanja koje je čvrsto namerio da ostavi deci, kaže i Slaviša Rosić. A samo u njegovoj ulici živi 33 dece školskog uzrasta.
Stanovnici Jadra ili rade na svojim poljima ili u obližnjoj Loznici i Šapcu. Oni koji imaju posao u Loznici još se dobro sećaju vremena kada je tamo punom parom radila hemijska fabrika „Viskoza“. U to doba loznička deca su bila prva u Evropi po stopi plućnih bolesti. A velike količine hlorovodonične i sumporne kiseline i dalje stoje kao opasan hemijski otpad po neuslovnim skladištima davno propale fabrike.
A u preradi jadarita i proizvodnji litijuma, prema nekim procenama, biće potrebno samo 320.000 tona sumporne kiseline godišnje.
I to nakon što se potroši više od 100 tona eksploziva mesečno, da bi se otvorio kop rudnika. Prirodni zemljotresi koji povremeno pogađaju ovaj kraj u poređenju s tim „gruvanjem“, kažu mešani, neće biti ništa.
Ne pomaže ni to što „Rio Tinto“ nudi 2.100 radnih mesta u fazi izgradnje i 700 u fazi eksploatacije rudnika. Jer potencijalno ugroženih stanovnika otpadnim vodama rudnika, jalovištem punim arsena ili akcidentom sa deponije kiselina, je deset puta više.
Sa novim saznanjima o dosadašnjim poduhvatima „Rio Tinta“, kao i informacijama o tehnološkim postupcima u dobijanju litijuma, u kojima im pomažu naučnici sa resornih fakulteta i instituta, sve do Srpske akademije nauka i umetnosti, meštani Jadra ne žele rudnik.
Jednostavno, ne žele da se tu pravi litijum za baterije, da bi neko u Engleskoj, Americi ili Japanu vozio električni automobil. Jer, kažu, oni u Brezjaku ili Gornjim Nedeljicama sigurno neće imati električne traktore.
Dodaj komentar