Brak nekad: Muž je bio drvo što „štiti od jakog Sunca“

Brak je postao vrlo klimava institucija. Stariji zaključuju da je to zbog toga „što više niko neće nikoga da trpi“. Mladi bi rekli da je u reči „trpljenje“ upravo glavni razlog zašto im je sve teže da ostanu u zajednici, koja od njih zahteva da progutaju nešto što im je krupan i težak zalogaj.

Vremena su se promenila i brak zaista nije što je nekad bio, a zavet „Dok nas smrt ne rastavi“ polako gubi na poetičnosti i značaju.

Kako je to bilo nekad i da li se zaista toliko toga trpelo, pitali smo žene, od kojih neke zbog „težih bračnih priča“ nisu želele pred objektiv, već smo ih poslušali kao anonimne osobe sa recimo vrlo bolnim uspomenama.

Imala sam sreće!

Danica Kerkez iz Čelareva u oktobru ove godine proslaviće 50 godina braka. Kako kaže vrlo lepog i stabilnog.

“Imala sam 18 godina kada sam se udala. Nisam dugo birala, jer što duže biraš, to je uglavnom gore! Videla sam ga dok je šetao, odmah mi se dopao, bio je lep, zgodan, i danas je takav, nije se puno promenio. Zabavljali smo se oko pola godine i venčali čim je došao iz vojske. Mogu reći da sam imala puno sreće, s obzirom na ono vreme. Sama sam izabrala i nisam se nijednog momenta pokajala. Dobili smo dva sina i sada imamo četvoro unučadi, priča 68-ogodišnja Danica i otkriva da je ključ za dobar i dug brak u njenom slučaju razumevanje, poštovanje, dogovor i to što su oboje bili vredni i posvećeni svojim poslovima i braku.

Ljubav se menja godinama, preobražava se u poštovanje, ali ne iščezava, ja njega i danas volim, zajedno smo pedeset godina, znaš li koliko je to vremena? U braku uvek ima nesuglasica, ali to su normalne stvari koje se prevaziđu. Problem danas je što je sve manje spremnosti na kompromis i razumevanje. Vremena su se promenila i davati omladini savete iz vremena kada sam ja bila mlada, nije pametno. Oni sada žive u skladu sa svojim vremenom, mi smo živeli u skladu sa svojim.

Uvek bih birala brak

“Ja sam ti bila verena osam godina, da tako kažem, jer se nismo ni poljubili, što narod kaže „gledali smo se na prazno“. Takva vremena bila. Znali smo se od detinjstva, bili komšije, odrastali zajedno, ali sam se udala za drugog koji mi je bio „dogovoren“, priča 82-ogodišnja Milica Petković.

“Imala sam 23 godine kada sam se udala. Jovo je došao u Bosnu, odakle sam ja rodom, na Svetog Iliju, tu su nas upoznali i brzo smo se venčali. Bili smo u braku 55 godina do njegove smrti. Iako je naš brak bio više stvar dogovora rođaka, nisam se pokajala. Bio je dobar čovek. Prepustio je meni da vodim domaćinstvo i raspolažem novcem. Da sam se rodila u današnje vreme opet bih se udala, jer kad imaš čoveka kraj sebe sve je drugačije. Najgore je biti sam”, kaže Milica koja smatra da brak danas umire jer „svako hoće da je njegova glavna i da je gazda u kući“. Jedino što nikad ne bih trpela je da me potcenjuje ili ne daj Bože tuče. Al, svašta su žene trpele u moje vreme, i batine, i švaleranje, i uvrede, i kockanje… al nisu imale kuda, a i bila sramota razvesti se.

Ne teramo inat

Mara Pavlović ima 74 godine i u drugom braku sa Damjanom je 20 godina. Prvi brak je trajao do smrti supruga. Tada je iz Ohrida stigla u Čelarevo i nakon pet godina pronašla je sreću sa sadašnjim suprugom.

“Kada me je Dane video prvi put rekao je: „Gde si do sad bila, čekao sam te sve ove godine“. Imamo lep brak, on voli da mi ispunjava želje, uvek je bilo tako. Slažemo se, ne teramo jedno drugom inat, nije se do sada nijednom desilo da se posvađamo pa da zaćutimo”, priča Mara i prstima dodiruje mali zlatni privizak u obliku srca, jedan od najlepših poklona od supruga.

Veruje da brak danas ne uspeva, jer mladi ne žele više bilo šta da trpe, čak ni ono što bi mogli.

Znalo se ko koga sluša

Iako su njih tri „dobro prošle“, iz razgovora se može zaključiti da je nekad, pre pedeset, šezdeset i više godina, brak ipak u neku ruku bio „trpljenje“ onoga za šta mladi danas nemaju, niti žele da imaju, stomak. Znalo se čija je reč glavna i zadnja, ko ide da radi, ko ostaje da čuva decu, kuva ručak, pere kuću. Svekar i svekrva su se poštovali i u starosti i bolesti negovali. Biti u braku se smatralo, kažu moje sagovornice, uspehom i nekom vrstom zaštite.

„Muž ti je nekad upoređivan sa drvetom koje ženi pruža zaštitu od jakog Sunca ako je ona na velikoj pustari“, kažu.

Ali, kakva je to zaštita, pitam, ako je on na primer fizički ili psihički maltretira, od koga je on onda štiti?

„Na udatu ženu se nekad drugačije gledalo, čim nisi u braku odmah si za narod bila raspuštenica, ovakva i onakva. Muž i brak su ipak značili neku sigurnost za ženu, od koga ni mi ne znamo, ali tako je bilo“, objašnjavaju mi, a ja pokušavam da shvatim.

Ne daj Bože nikome

“Ja sam ti bila udata za čoveka koga nisam volela. To nikome ne bih poželela, priča 85-godišnja S. B. iz Palanke. Nemoj mene fotografisati, bilo pa prošlo, a i neću da deca pročitaju šta pričam za njihovog oca. On je umro, ali sam se ja pre toga razvela. Bilo je to bruka u ono vreme, posebno posle 30 godina braka, ali nisam mogla više da trpim. Bio je kurvar, kockar, nikada kući nije bio, a i to malo što dođe, maltretirao bi me, i fizički i psihički. Drago mi je što današnje devojke drugačije razmišljaju, i ne treba niko nikoga da trpi, posebno ne čoveka koja ih vređa ili udara. Imala sam 17 godina kada su me upoznali sa njim. Bila sam godinama zaljubljena u drugog momka, ali ko je mene tada šta pitao. Ko da se tada gledalo jel ti nekoga voliš ili ne… Napravili su nam veliku svadbu pod šatorom, oni se radovali, a ja krišom plakala. Rodila sam ćerku i sina koji su ko ja trpeli takvog oca. Ali gde sam mogla da se vratim ili pobegnem u to vreme, roditelji bi me se odrekli da sam se vratila, okolina ismevala, kaže S.