„Spomenik nevinim žrtvama” podiže se na inicijativu novosadskog odbora Saveza vojvođanskih Mađara koji je odobrila Gradska uprava za urbanizam, a posvećen je stradalima nakon oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu 1944. i 1945. godine.
Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević o podizanju spomenika takozvanim “nevinim žrtvama 1944-45. godine” izjavio je da “više ne želi da se bavi onim što je bilo u prošlosti i da treba da se okrenemo budućnosti i izgradnji mostova”.
Ukoliko govori istinu, zašto su upravo Vučević i naprednjačka vlast doneli sramotnu odluku o podizanju spomenika a da prvobitno nisu ustanovili punu istinu o svim “žrtvama”?
Ideja o podizanju spomenika sama po sebi nije sporna, sporan je spisak Komisije za tajne grobnice koju je Ministarstvo pravde formiralo 2009. godine i predstavlja prototip lošeg rada, nepotpunih podataka i velikog broja grešaka. U naredne tri godine rada do 2012. godine, popisano je više od 1.300 „žrtava narodnog oslobođenja“.
Novi Sad je jedini grad tadašnje Evrope u kom se dogodio genocidni zločin a njegovi stanovnici su streljani, ubijani na svirepe načine dok su leševi gurani pod led.
Ako je nakon oslobođenja bilo odmazde od strane komunističke vlasti ona mora biti potpisana imenima i prezimenima mnogih streljanih Srba ubijanih iz ideoloških razloga. Oni su takođe nevine žrtve, ako su već u “nevine žrtve” svrstani osvedočeni, osuđeni ratni zločinci, nalogodavci, organizatori i izvršioci Novosadske racije.
Ime Janoša Tota, koji je na suđenju priznao da je ubio desetak ljudi tokom rata i bio direktni učesnik u brutalnoj egzekuciji petorice braće Jovandić, a koje će se naći u spisku „nevinih“ žrtava je sramotan dokaz da se zbog vlasti trguje istorijskim činjenicama i sprovodi njena revizija. Takav akt uvek skupo košta i neće doprineti ničemu dobrom – naprotiv, samo potpuna istina može dovesti do međusobnog pomirenja.
Na ovaj način, Miloš Vučević, gradska vlast odnosno naprednjaci podižu spomenik hortijevcima koji su učestvovali u masakru braće Jovandić.
A potpuna istina je da je Jelka Jovandić u Novosadskoj raciji izgubila 5 sinova mlađih od 30 godina, a najmlađi je bio maloletan. Njeno svedočenje pred Anketnom komisijom pri Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini je glasilo:
– Na treći dan racije u petak 23. januara 1942. godine, ja sam sa svojih pet sinova: Miloradom star 28 godina, Savom 26 godina, Paja 24 godine, Živko 20 godina i Bora 15 godina stari, bila u našem stanu, jer je bilo zabranjeno kuću i stan napuštati. Kapija je prema naređenju bila zaključana. U 7 časova ujutru videli smo kako jaki odredi vojske odlaze na Vašarište, na što je moj Milorad rekao “Hvala Bogu odlaze, neće biti ništa”. Posle pola osam ujutru čuli su se pucnji od Vašarišta i sve bliže dolazili nami u Rumenačku ulicu. Milorad je rekao “Mama ovo je strašno, izgleda mi da ovi ubijaju”. Ja sam mu kazala “Sine gde bi ubijali kada je svet miran”. Pucnji su se čuli sve bliže i bliže. Naročito je bila jaka pucnjava na ćošku naše strane kod Kolarevih-Mašinih, preko puta od garaže.
Onda su jako lupali na našu kapiju, a zatim i na prozor. Moj sin Milorad je prvi izašao da otvori vrata, a ostali moji sinovi su isto pogledali šta je, osim Bore koji je ležao u krevetu, a Živko je spavao u štali. Žandari su odmah moje sinove oterali u sobu govoreći na mađarskom jeziku “Sobaba, sobaba”. Jedan od žandara bio je visok, pitao je “No koje ste vere?”. Moj sin Sava je odgovorio “Gospodine mi smo pravoslavne vere”. Na to je taj žandar uzviknuo “Bideš Vadrac /Smrdljivi divlji Rac/” i pitao koliko nas ima. Moj sin Bora je rekao da su ovde četvorica, a u štali je brat Živko. Na to je ovaj žandarm moje sinove isterao iz sobe. Ja sam pošla za njima, a žandarm me kundakom udario ispod leve dojke, tako da sam sva modra bila. I pored udarca ja sam se uhvatila za bravu da izađem sa svojim sinovima.
Međutim je jedan vojnik spolja uhvatio bravu, sebi vuče vrata, da ja ne bih mogla izaći, a ja sam vrata gurala, da bih mogla za svojim sinovima da izađem. Vojnik je bio snažniji od mene, i nije mi dao da u dvorište izađem. Stalno je vikao “Nem sabad” /Ne sme se/. U to čujem kako moji sinovi viču “Mama ne dajte nas”. Ja sam udarala na prozor i vrata da izađem, ali nisam mogla. U to sam čula više pucnjeva. Glas moje dece nisam više čula. Meni je pozlilo i srušila sam se na stolicu. Onda sam čula kako vojnici i žandarmi odlaze od kuće, a zatim i kroz kapiju, koju su zatvorili za sobom.
Ja sam u strašnom stanju polako i bojažljivo izašla u dvorište. Vikala sam “Deco, gde ste”. U to s leve strane komšijine kuće, nuz zid, vidim pet leševa mojih pet sinova. Ležali su jedan pored drugog poređani. Na zidu komšijske kuće iz moga dvorišta videla sam krvi i mozga moje dece. Pod glavama moje dece bile su lokve krvi. Svi su dobili metke u potiljak. Moja deca ležala su do predveče u dvorištu moje kuće. Ja sam nekoliko puta izalazila na ulicu da tražim pomoć, i u dvorištu da oplakujem decu, ali su me stražari-vojnici koji su ulazili u kuću stalno terali u sobu, govoreći da ne smem ni plakati. Oko 11 sati pre podne dolazili su organi policije, da vide šta je bilo sa mojim sinovima, i kazali mi “Strina je su li ovo sve Vaši sinovi, mi Vami nismo krivi.”
Posle toga su vojnici stalno ulazili u kuću. Otvarali ormane, fijoke, premetali kuću, tražili novac i vrednosti, odneli su mi 140 penga, pošto su mi uprli dva revolvera pod vrat, pitajući “Vam penz”,/Imate li novaca/. Na kraju sam im morala kazati gde je novac pa su uzeli 140 penga, ali mi vratili 10 penga jer sam im kazala nemojte mi uzeti sav novac, jer ja drugog novca nemam. Na ovo su mi vratili 10 penga. Vojnik je upro pušku na mene i pitao “Ko je tebe ostavio u životu”. Ja sam mu odgovorila žandarm nije hteo da me ubije, i ako sam im vikala da ubiju i mene kada su mi ubili pet sinova.
Pred veče je stao jedan kamion pred moju kuću. Ja sam htela da izađem, a kada sam videla da moje sinove vuku po snegu uhvativši ih za noge, kao neke kerove, nisam imala snage da izađem, otrčala sam do prozora prema ulici i videla kako leševe mojih sinova kao neku cepanicu bacaju u kamion. Kamion je otišao i odneo leševe mojih pet sinova. Kapija od dvorišta bila je širom otvorena, ja sam ju zaključala. U snegu na dvorištu bilo je krvavih tragova kako su vukli leševe mojih pet sinova.
Ja sam pokupila mozgove mojih sinova, to sam zakopala. Našla sam i kosti iz lobanje, koje sam sačuvala i da danas ih imam u jednoj kutiji, jer mi je to jedina uspomena od mojih pet sinova. Pristajem da fotografišete kosti mojih sinova, ali od njih se ne mogu odvojiti, jer je to moja svetinja. Čula sam da su moja deca isto bačena u Dunav, poput svih onda ubijenih nevinih žrtava.
Ja ne znam ko je ubio moje sinove, jer su žandarmi i vojnici meni potpuno nepoznati. Ne mogu da kažem da li je nas ko potkazao ili doveo vojnike i žandarme da ubiju moje sinove, jer smo mi sa svima dobro živeli, a ličnih neprijatelja nismo imali.
Moj sin Sava bio je u nemačkom ropstvu kao b. jugoslovenski vojnik 8 decembra 1941. godine je došao iz ropstva, pa je poginuo posle pet nedelja.
Nemam više šta da kažem. Ovaj sam zapisnik pročitala, razumela i potpisujem ga – završila je saslušanje u Novom Sadu 11. decembra 1944. godine Jelena Jovandić, majka petorice mučki ubijenih braće Jovandić.
Mađarski fašisti su istrebili čitave porodice, a njihovi potomci kojih nema nikada neće koračati novim mostovima o kojim naprednjaci na čelu sa Milošem Vučevićem pričaju.
Podizanjem spomenika žrtve Novosadske racije biće streljane i besomučno ubijene ponovo i po drugi put, dok se rovari po bolnim ranama i one se ponovo otvaraju, a nikad se nisu ni zacelile.
Da li će se neko od naprednjaka setiti da obiđe spomenik u obliku žalosne vrbe, koja predstavlja majku Jelenu Jelku Jovandić?
Vrba se nalazi na mestu nekadašnjeg doma porodice iza sadašnje višespratne garaže, u dvorištu Bulevara oslobođenja 28, dok su 5 jablanova koji su simbolizovali sinove Milorada (28), Savu (26), Paju (24), Živka (20) i Boru (15) davno posečeni.
Ovde je nekada postojala i manja spomen-ploča, ali je tokom narednih decenija nestala. Priča iz januara 1942. godine jedna je od najtužnijih, a sramotno je koliko čelnici Novog Sada mare za spomen-obeležje Jovandićima.
Sa druge strane, sigurno da na nepouzdanom spisku ima nevinih ljudi koji su streljani, međutim, njihova imena moramo razdvojiti od zločinaca i celu situaciju staviti u istorijski kontekst.
Ipak, neproverene činjenice i stavljanje u spisak žrtava imena hortijevaca, relativizacija zločina i rehabilitacija ljudi koji su zatrli čitave porodice, neće doprineti pomirenju.
Tada je jasno da se skandaloznom odlukom kriminalizuje i Narodno-oslobodilačka vojska koja je Novi Sad i Jugoslaviju oslobodila od fašizma – dok naprednjaci sve ovo rade zbog šlihtanja i sitnih ustupaka premijera Mađarske Viktora Orbana kojem ljube stope ne bi li napravili bilo kakav dogovor i ubrzali ka EU.
No, ogromnim prijateljstvom sa Orbanom i dobrim odnosima sa susedima SNS može da se diči tek kada se povuče priznanje lažne države Kosovo – a pre toga se ustanovi potpuna istina.
Neće je ustanoviti, ali kada bi Srbi u Hrvatskoj podigli spomenik Andriji Artukoviću ili bilo kom ustaši prvi bi se obrušili na njih. Sve navedeno je prosto sramotno i abnormalno, premda se u naprednjačkoj državi događa, a to rade upravo SNS-ovci u Novom Sadu, leta 2022. godine.
Sporni spomenik bi po najavama trebao da bude otkriven početkom novembra, na uglu ulica 1.300 kaplara i Ive Andrića, u novosadskom naselju Liman 4.
Dodaj komentar