Boris Dežulović: Goran Vesić, osim što je glup, ne pazi na času

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić poslao je poruku hrvatskom piscu i novinaru Borisu Dežuloviću da on „Beograd iskreno mrzi, sa strašću Ežena de Rastinjaka“ iz Balzakovog romana „Čiča Gorio“.

Dežulović na Vesićevu opasku nije ostao nem. On je je istakao kako se ne bi setio „čiče Goria“ i da sto godina iskreno mrzi i pljuje po Beogradu.

Pisac je na Balzaka odgovorio Balzakom, te poručio da „ovaj Goran Vesić, osim što je glup, ne pazi na času“.

Nakon što je Boris Dežulović rekao da glavni grad Srbije ne čine evropskom metropolom “čudovišni betonski hangari i lažni brončani baroni Minhauzeni koje gospodin zamenik selonačelnika vidi kao hrvatsku ljubomoru”, usledila je reakcija Gorana Vesića.

Vesić je Dežuloviću poručio da “niko od njega ne traži da voli Beograd, ali da će prestonica Srbije za njega uvek biti velegrad”.

“On Beograd iskreno mrzi, sa strašću Ežena de Rastinjaka koji u Balzakovom romanu ‘Čiča Gorio’ gleda sa uzvišice groblja na Pariz i uzvikuje: ‘A sada je na nas dvoje red!’”, rekao je, između ostalog, zamenik gradonačelnika.

Ubrzo je usledio odgovor Dežulovića koji je na Fejsbuku napisao da “ovaj Goran Vesić, osim što je glup, ne pazi na času”, te da ga je, nakon Matoša i Ujevića, “uvalio u lektiru i kod Honoréa de Balzaca”.

“Chapeau, monsieur Vesik, ni ja ne bih bolje. Sto godina da iskreno mrzim i pljujem po Beogradu, ne bih se sjetio Čiče Goriota, u kojemu Balzac opisuje Pariz 1819, prije točno dvjesto godina, urušen, blatnjav i sjeban grad, grad pomahnitalih monarhista, ratnih veterana, ocvale aristokracije, beskrupuloznih investitora, pljačkaša, ubojica i nepojamne gole sitorinje, grad grubo probuđen iz Napoleonovih deluzija nakon vojnih poraza i propasti francuskih imperijalnih ambicija (Waterloo je srce Francuske, a svaka sličnost, naravno, slučajna).

‘Da li će ovu priču razumeti i svet izvan Pariza?’, pita se na tako početku romana Balzac. Oće, oće, razumeće Vesić, samo deri, Balzače. Tre bijen.

Priča se’, nastavlja onda Balzac, ‘događa između brežuljaka Monmartra i uzvišica Monruža, u onoj čuvenoj dolini punoj razvalina sklonih padu i jaraka pocrnelih od blata; u dolini koja obiluje istinskim patnjama, često i lažnim, a tako je silno uzrujana da je samo nešto preterano može trajnije uzbuditi. Kola civilizacije, slična kolima idola u Džagernatu, jedva ako uspore kretanje kad naiđu na neko biće koje je teže smrviti od ostalih, a koje se isprečilo pred njihovim točkovima, pregaze za začas i gordo nastave svoj put.

Ovde su ulice suve, po olucima nema blata ni vode, a pored zidova raste trava. Tu i najbezbrižniji čovek postane tužan, kao i svi prolaznici, kuće su sumorne, a zidovi podsećaju na hapsane. Ako bi ovamo neko i zalutao, on bi svuda naišao samo na bedu i čamotinju, starost koja umire i veselu mladež koja silom radi.

Za ovu priču treba dobro pripremiti čitaoce sumornim bojama i ozbiljnim mislima; isto kao što posle svake stepenice, kad putnik silazi u katakombe, svetlost postaje sve slabija, a glas vođin sve manje zvonak. Tačno poređenje! Ko može presuditi šta je groznije, ljudi okorela srca ili prazne lubanje?’

To je, eto, Balzacov Pariz kojim Vesić hirurški precizno opisuje današnji Beograd, i mene u njemu kao Eugènea de Rastegnaca koji, kako će napisati prevodilac Dušan Milačić, na kraju romana pokazuje pesnicu ‘gradu u kom je živeo onaj svirepi, mrski i sebični svet koji je želeo da osvoji’: A sad je na nas dvoje red!

Ja tu zaista nemam što dodati. Živ je Čiča Gorio, umro nije, dok je Vesića i lektire. Zabio ga siroma Vesić sam sebi do balčaka.

Šta bi rekao Honoré do Balčak: ‘Ko može presuditi šta je groznije, ljudi okorela srca ili prazne lubanje?’”, naveo je Dežulović na ovoj društvenoj mreži.

U razgovoru za portal Nova hrvatski pisac i novinar istakao je da se “Beograd sam ubio”, da ga “nije ubio nijedan nesretnik s Kosova ili iz Krajine”, te da je “Beograd ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegova asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad”.

Prethodno je u intervjuu za “Nedeljnik” pomenuo i grad čiji je nekad bio stanovnik – Beograd, karakterišući ga kao “kasabu”, odnosno “Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate“.