Hrabri narod Bolivije proterao moćnu korporaciju koja je privatizovala njihovu vodu

I ptice na grani znaju da je voda najvažniji prirodni resurs, bez kojeg nema života na zemlji. Čovek bi bez nje preživeo tek par dana, a pesimistična predviđanja kažu da će se ratovi u budućnosti voditi upravo oko vode.

Zdrava pijaća voda je u sve većoj meri izvor profita privatnih kompanija čime se njena dostupnost ograničava, a to najbolje opisuje primer iz Bolivije od pre 19 godina, gde se vodio „rat za vodu“.

To je bilo epsko poglavlje u istoriji zemlje, gde je ujedinjeni narod proterao moćnu transnacionalnu korporaciju koja je privatizovala njihovu vodu.

Priča o vodenom ratu kao borbi ljudi protiv korporativnog Golijata inspiriše pokrete širom sveta koji se bore da povrate svoje vode i prirodne resurse od korporativne kontrole i uništenja.

Vlada predala vodovod korporaciji, građani se pobunili

Rat za vodu vodio se u gradu Kočabambe, četvrtom najvećem gradu u Boliviji. Sve je počelo 1997. godine kada je Svetska banka dala zajam Boliviji kako bi poboljšala vodovodne sisteme u najvećim gradovima, uključujući i Kočabambe, u zamenu za njihovu privatizaciju, piše Telegraf.

U septembru 1999. godine vlada je predala gradski vodovod, bez ikakvih javnih konsultacija, konzorcijumu koji je vodio kalifornijski inženjerski gigant Behtel Korporacija. Behtel je ubrzo nakon toga enormno podigao cenu vode, a uz to je čitav južni deo grada ostao bez pristupa vodi.

Ovu okolnost iskoristili su mnogi privatni preduzetnici koji su počeli da prodaju vodu iz cisterni, pri čemu je ona bila veoma lošeg kvaliteta. Ljudima je bilo zabranjeno da sakupljaju i kišnicu.

Rat za vodu

Privatizacija osnovnog ljudskog resursa dovela je do narodne pobune i erupcije protesta koji je za samo nekoliko dana dostigao tačku usijanja. Sve je počelo 10. januara 2000. godine. Tog dana je došlo do okupljanja velikog broja građana, radničkih organizacija, sindikata, oformljenih komiteta za vodu, studenata, ekoloških aktivista, stručnjaka koji se bave pitanjima vodosnabdevanja i drugim.

Na velikom skupu izvršene su konsultacije na kojima je odlučeno da se blokraju ulice Kočabambe. Blokada je počela 11. januara, a ulice grada za samo nekoliko sati bile su preplavljene ljudima. Nakon tri dana, predstavnici vlade prihvatili su pregovore sa pobunjenim građanima, ali su oni bili odlagani iz dana u dan.

Početkom februara ponovo je pokrenuta blokada, a režim je odlučio da ovog puta odgovori silom. Poslate su jake policijske snage koji su počele da razbijaju blokadu. Međutim, nasilno gušenje protesta pojačalo je nezadovoljstvo građana.

4. februara 2000. godine hiljade ljudi koje su marširale u znak protesta dočekale su trupe i policijske službe iz Orura i La Paza. Došlo je do dvodnevnog sukoba sa policijom, koja je koristila suzavac. Skoro 200 demonstranata je uhapšeno, dok je povređeno 70 demonstranata i 51 policajac.

Za samo nekoliko dana Kočabambe je postao paralisan. Vlada je ponovo pristala na pregovore, a demonstranti su zahtevali poništavanje zakona o privatizaciji izvora vode i vodovodnih sistema.

Kako vlada nije ispunila ovaj zahtev, stanovnici grada i okolnih mesta sami su organizovali referendum na koji se odazvalo preko 50.000 građana. Na referendumu se većina građana (95 posto) izjasnila protiv privatizacije. Međutim, kako je vlada i dalje odbijala da pregovara, došlo je do radikalizacije protesta i oni se javljaju i u drugim krajevima.

Došlo je do blokade brojnih saobraćajnica, u Kočabambi dolazi do generalnog štrajka, a aktivisti se u smenama rotiraju na pozicijama kako bi se blokada održala. Sve to vreme zajednica vodi računa da aktivisti budu snabdeveni hranom i pićem.

Nakon što je policija uhapsila nekoliko aktivista, protesti se dodatno radikalizuju, a u selima je došlo do velike mobilizacije ljudi kako bi se održala blokada.

U samom gradu Kočabambi deca, muškarci i žene poneli su molotovljeve koktele, noževe i kamenje na gradski trg i bili su spremni na otvoreni sukob sa policijom. U jednom trenutku policija je otvorila vatru na demonstrante, a u sukobu je ubijen tinejdžer Viktor Hugo Daza (17). On je postao heroj borbe protiv privatizacije, a njegovo mrtvo telo aktivisti su na rukama preneli do trga.

Dok aktivisti nastavljaju sa blokadom, vlast je bila prinuđena da pristane na poništavanje zakona o privatizaciji vodovoda i izvora vode, a Behtel je bio primoran da napusti zemlju.

Vodovod u Kočabambi ponovo je postao javno dobro.

Uticaj rata za vodu na međunarodno nivou

Oskar Olivera, portparol Koalicije za odbranu vode i života (organizacija koja je vodila pobunu u aprilu 2000.), rekao je da je za mnoge ljude ta borba značila „povraćaj vode kao osnovnog resursa, ali i vraćanje njihovog dostojanstva, poverenja i sposobnosti da sami organizuju i oblikuju svoju budućnost“.

Nakon rata za vodu, Bolivija je doživela talas narodnog otpora protiv neoliberalne politike nametnute zemlji tokom ’80-ih i posledičnog korporativnog preuzimanja prirodnih resursa, kao i pozivanje na izgradnju nove Ustavotvorne skupštine koja bi dizajnirala novi model zemlje i demokratije.

Ovaj rat ostavio je važan uticaj i na međunarodnom nivou – bio je merilo vremena anti-globalizacionog pokreta i pomogao je da se razreši globalna korporativna strategija privatizacije vode.

Takođe, inspirisao je i druge pokrete širom sveta koji brane vodu kao opšte dobro, a ne kao proizvod od kojeg može da se profitira.

Ovaj koncept vode kao opšteg dobra kasnije je usvojen u novom bolivijskom ustavu, u kojem je pristup vodi osnovno pravo, a država ima zadatak da je obezbedi.

Na međunarodnom nivou, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je u junu 2010. godine rezolucijom priznala osnovna ljudska prava na vodu.

Bolivija danas

Vlada predsednika Evo Moralesa uložila je oko 2,9 milijardi dolara u celokupni pristup pitkoj vodi, sistem za navodnjavanje i sanitarne uslove u poslednjih 13 godina.

– Bolivija je postigla značajna poboljšanja kada je u pitanju pristup vodi pod vođstvom predsednika Moralesa, a investicije su u stalnom porastu – izjavio je ranije ove godine ministar za životnu sredinu i vode Karlos Ortuno.

Danas više od 9,7 miliona ljudi (što je oko 86 posto stanovništva) ima pristup vodi. Što se tiče urbanog stanovništva, oko 95 odsto ljudi ima pristup vodi, u poređenju sa 67 odsto u ruralnim sredinama.

U 2005. godini, pre nego što je Morales došao na vlast, samo 68 posto stanovništva u urbanim sredinama imalo je pristup vodi, a 44 posto u ruralnim mestima.