U domovini je možda nepoznat, ali ako na sajtu IMDB ukucate Džek Dimič (Jack Dimich), naićićete na gomilu hit filmova koje ste sigurno gledali – The Drop, Serbian Scars, The Sopranos, Elementary, Castle, CSI, Law & Order, The Blacklist, Burn Notice…
Željko Dimić je jedan od retkih srpskih glumaca koji može da se pohvali uspehom u Holivudu. I ne samo to – uspeo je da prevaziđe šablonske uloge kakve se obično dodeljuju glumcima s naših prostora.
Zato se s razlogom našao u centru projekta „Teslin narod“ reditelja Željka Mirkovića koji govori o životima uspešnih ljudi koji su napustili Srbiju i obreli se u Americi.
– Igram naslovni lik Nikole Tesle koji je jedan od njih i kroz ceo film se, pored ostalih, provlači i njegova životna priča. Takođe, igram lik naratora koji govori o sebi i svima onima koji su u Ameriku došli da se profesionalno i životno ostvare. Film će ići kao serija od 10 epizoda na RTS-u, a jedna od epizoda je posvećena mojoj karijeri i mom životu u Americi. Film i serija su snimani četiri godine u Americi i Srbiji i i do kraja godine će premijerno biti prikazani u Srbiji, Americi kao i na internacionalnim filmskim festivalima.
Šta je za vas bilo najveći izazov u tumačenju lika Nikole Tesle?
– Imao sam veliko zadovoljstvo da ponovo tumačim lik našeg velikog naučnika nakon predstave TESLA engleske spisateljice Šeri Graubert u St. Marks Teatru na Of Brodveju u Njujorku 2013. godine u režiji Sanje Beštić i produkciji poznatog enegleskog producenta Majkla Tejlora. Radeći na njegovom liku, najveći izazov mi je bio da prodrem u unutrašnjost ovog velikog čoveka i naučnika. Nikola Tesla je bio veoma emotivan čovek koji je to retko pokazivao, tako da sam imao ogroman teret na svojim ramenima da publici pokušam da dočaram koliko je on bio kompleksno ljudsko biće. Svakodnevno sam otkrivao nešto novo o njemu jer sam na njegovom liku radio veoma dugo. Malo ljudi zna da je imao veliku ljubav prema ženi svog života, Ketrin Džonson, koja je bila uzajamna ali, nažalost, nikada ostvarena.
Na koju svoju dosadašnju ulogu ste najviše ponosni?
– Pored uloge Nikole Tesle, najviše sam ponosan na svoju prvu glavnu ulogu Pavla u filmu „In The Name Of The Son“ (U Ime Sina) u produkciji Američkog Filmskog Instituta (AFI) koji je pobedio na 23 internacionalna filmska festivala i bio nominovan za Oskara 2009. godine. Pavle je bio sve ono što ja nikad nisam, niti bih ikada postao, što je za svakog glumca, inače, veliki izazov.
Mislite li da su srpski glumci u Americi „osuđeni“ na stereotipne uloge? Kakva su vaša iskustva na tu temu?
– Ne samo srpski već i većina glumaca koji nisu rođeni ili školovani u Americi primorani su da rade stereotipe ili uloge koje nisu američki likovi jer je jezik jedna od najvećih barijera za rad ovde u Americi, a jezik je, kao što znamo, veoma bitno izražajno sredstvo u našoj profesiji. I ja sam dugo bio jedan od njih dok nisam dobio svoju prvu ulogu da igram rođenog Amerikanca (Randy Thorpe u seriji „Hawaii Five-0“). Nakon toga sam imao privilegiju da američke likove igram još pet puta – u dve serije i tri filma.
U kojem momentu ste odlučili da „prilagodite“ ime i postanete Džek?
– Scensko ili profesionalno ime pod kojim radim kao glumac, Džek Dimič, predložio mi je Majkl Margota, moj profesor koji me je primio na klasu na Lee Strasberg Institutu, samo zbog činjenice da se moje pravo ime, Željko, veoma tesko izgovara na zapadnoj hemisferi, a u Americi naročito. Ja sam, naravno, još Željko Dimić i to ime nikada nisam promenio. Niti ću.
Naišla sam na podatak da u Beogradu niste uspeli da upišete akademiju, da biste onda nekoliko godina kasnije bili primljeni na Le Strasberg Institut u Njujorku. Kako danas gledate na to?
– Nisam primljen na FDU u nekoliko navrata i na to gledam samo kao na deo svoje prošlosti. Možda nisam imao sreće ili mozža neko nije mogao da prepozna da bi trebalo da se bavim ovom profesijom. Bez obzira na to o čemu se radi, to prepuštam prošlosti kao i mnoge stvari koje su se desile i više ih ne možemo vratiti.
Mnogi naši uspešni glumci pokušali su da ostvare karijeru na svetskoj sceni, ali retkima je uspevalo. Gde mislite da greše?
– Veoma je teško ostvariti karijeru u bilo kojem poslu u bilo kojoj zemlji koja nije vaša. Ni ja, još nisam ostvario veći deo svega onog što nameravam i svakodnevno radim na tome. Nemam prava da govorim o kolegama koji pokušavaju to isto. Najviše što mogu je da svakog dana radim na sebi i pokušam da budem mnogo bolji i čovek i glumac nego što sam bio juče sa ciljem da budem bolji sutra nego danas.
Da li je danas unosnije snimati serije ili filmove?
– Televizija je, barem u Americi, daleko najplaćeniji medij, ne računajući studijske filmove velikih budžeta.
S kim se od poznatih kolega privatno družite? Kakvi su inače odnosi među glumcima na svetskoj sceni?
– Na setu se družim sa svima sa kojima radim kad nisam pred kamerom, naravno. Tada se sa njima „družim“ kroz svoj lik. Privatno je to stvar onih koje se privatno i druže. Ja se uvek trudim da imam maksimalno poštovanje prema svima sa kojima radim bez obzira da li su glumci, reditelji, producenti, maskeri, garderoberi… Ovde je to veoma dobro uređeno i po mom mišljenju tako i treba da bude. Svako radi svoj posao i poštuje posao svakog ko sa njim radi.
Dodaj komentar