Stojan Drčelić u svojoj kolumni za NovaS piše zašto ova vlast ne treba da podigne spomenik Balaševiću.
Tekst prenosimo u celosti.
Kad se sve slegne, a to će potrajati, baš kao i iza odlaska svakog velikana, što Balašević jeste bio, biće prilike za preispitivanje i ocene ne samo njegovog muzičkog dela nego i društvenog uticaja, političkog bića i višeznačne poruke koju je svojim životom i karakterom slao od Vardara do Triglava. Publika ga je obožavala, a političke elite – bez razlike, ignorisale.
Neko je tačno na mrežama primetio: „Četnici i ustaše su ga mrzeli, Srbi i Hrvati voleli“. Otud i poražavajuća činjenica da ni jedna televizija u Srbiji nije mogla da pusti snimak njegovog koncerta u poslednjih 10 godina, odatle i podsećanje na neodržane nastupe, otkazane jer je „odlučio neko gore“ i tužna istina da su Balaševića mimoišla takozvana, društvena priznanja, a o ordenju i da ne govorimo.
Naravno, logično je pitanje šta će orden čoveku koji je širom bivše Jugoslavije odlikovan emocijom, čistom i neponovljivom, odlikovan svakom suzom i svećom. Može biti da je odgore video sve, sveće u Puli, Zagrebu, Sarajevu i Skoplju, cveće i horski plač u rodnom Novom Sadu, šokirani Beograd koji je odao počast, stotine i hiljade objava iskrene tuge koju poznaju samo oni koji su se rastajali od najvoljenijih. Šta će orden čoveku na čijem su reveru Vasa Ladački i Lepa protina kći? I ko bi mu ga mogao, sem njegove publike i dati? Ko bi uopšte drugi i smeo da mu ga ponudi?
Nekako verujem da se stari šeret gore negde mangupski smeška, zadovoljan što se nikada nije dao “kurv*nim sinovima” i što ga se “nisu setili”. I što će čak i epigoni mržnje i netolerancije, oni kojima se obratio još 1987. “Samo da rata ne bude”, oni što sve izgradiše na nasilju, bolu i otimanju, morati makar da pognu glavu. Biće to obaranje glave zbog stida, a ne poklonjenje velikanu.
Bio je slika i prilika one vrste građanske neposlušnosti i one ideje ljudskosti i dobrote koju samo pesnici imaju. A bio je vređan i blaćen jer je nastupao u svim bivšim repubikama i nije podlegao pritisku da ne peva u Hrvatskoj. Nije pristao da bude ekvivalent turobnim podelama i nikada nije prihvatao njuškanje i flert sa šovinistima.
To naravno ne znači da nije bio pesnički lucidan, hrabar i politički angažovan. Radio je to kroz stihove i njegov je doprinos otporu Miloševiću bio ogroman. Bio je stalna opozicija gluposti i nasilju, nije krio razočaranje post-petooktobarskom Srbijom, niti povratkom crveno-crne koalicije na čelu sa Tomislavom Nikolićem. I ništa mu nisu zaboravljali ni praštali. Bio je tu, a nije ga bilo.
Njegove su pesme bile na crnoj listi brojnih radio-stanica, državne televizije su ga ignorisale. Nije bilo za Đoleta kape.
Nema sumnje, ostaće upamćen kao jedan od retkih koji su uspeli da se izdignu i ostanu zauvek nedodirljivi gluposti, prizemnosti i provincijalizmu. Pitom, blag i širok kao njegova Vojvodina. I otmen kao stari Novi Sad.
Beograd u kom je održao 130 solističkih koncerata je posebna priča. I ima i poseban dug. Novi vlasnici Sava centra bi zaista mogli, kako se već neko dosetio, jednu salu da nazovu njegovim imenom. To je najmanje što je zaslužio Đorđe Balašević, to je najmanje što su zaslužile i one generacije koje su odrasle i utemeljile se na njegovim stavovima, razumele njegov humor, sarkazam i stihove.
Supruga mi je jednom ispričala da ga je svojevremeno zvala da da neku izjavu za NIN. Bezuspešno. Onda mu je poslala poruku.: “Ovde Zora iz Sava centra, desetog reda levo, sedišta broj dva, trebate mi zbog….”.
Javio se posle pola minuta. Tako se odnosio prema svojoj publici.
Nadam se da od ove vlasti neće dobiti ništa, ni ulicu, ni spomenik. Oni su sve ono što on nikad nije bio. Bolje da ga nikad nema, nego da mu ga oni naprave. To bi ga i tamo gde je sada, rastužilo.
Neponovljiv umetnik i građanin sveta, čovek svog vremena i sasvim vanvremenski. Mnogo mu dugujemo. On nama ništa. Sve je već kroz pesme dao.
Izvor: netkolumne.com
Dodaj komentar