U vreme kada svakodnevno stižu loše vesti i obaraju se rekordi po broju obolelih i preminulih od COVID-19, devedesetogodišnja Novosađanka Mirjana Mihalek uspela je da pobedi koronavirus zbog kog je letos završila u bolnici. Ova energična i vedra žena koja i danas voli putovanja, planinarenja i druge izazove u septembru je započela desetu deceniju života, piše Aleksandar Savanović za Anadolu Agency.
Ova profesorka muzike u penziji, da je zaražena koronavirusom saznala je potpuno slučajno, jer je 20. juna na jednoj ekskurziji pala, a u bolnici su utvrdili da je slomila ruku pa su joj stavili longetu. No, kako su bolovi bili izraženi u donjem delu tela i nije mogla da se kreće, na ponovljenom pregledu utvrđeno je da ima naprsnuće karlice koje nije moguće operisati niti drugačije sanirati sem ležanjem, kome baka Mira, kako priznaje, nije vična.
Njen sin Dušan koji živi u Izraelu i bio je na odmoru u Novom Sadu morao je da se vrati pa je bilo neophodno da majka, dok se ne oporavi, bude u domu za stare pod stalnim stručnim nadzorom.
„Preduslov za prijem u dom bio je negativan test na COVID-19. I ispostavilo se da sam pozitivna na koronu. Kad je moj sin saznao, uspaničio se, ali toga dana mi nije bilo ništa. Dva dana kasnije sam dobila visoku temperaturu“, priseća se Mirjana Mihalek.
Testiranje je obavljeno 1. jula, a dan kasnije Mirjana je dobila informaciju da je pozitivna. Sin Dušan, koji se trebao vratiti u Izrael i snaja Radmila, supruga njegovog preminulog brata, koja živi u stanu s bakom Mirjanom, automatski su se našli u zoni karantina na 14 dana i nisu mogli da napuštaju stan, ali je najstarija u porodici Mihalek 4. jula završila u COVID centru Klinike za infektivne bolesti s upalom levog plućnog krila i visokom temperaturom.
„Da nisam dobila rezultate da sam pozitivna na koronu, možda mi ne bi skočila temperatura i ništa od ovoga se ne bi desilo“, šali se Mirjana, dodajući da su lekari i medicinsko osoblje bili izuzetno pažljivi prema njoj, pogotovo što je zbog povreda koje je imala od pada, bila gotovo nepokretna. Zgrada Klinike za infektivne bolesti je stara i nema lift pa su je na snimanja nosili po stepenicama i spratovima.
Kaže i da je u sobi bila s Lidijom Vrtunski More, načelnicom Odeljenja za hronične opstruktivne bolesti s Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, koja je takođe u bolnici bila zbog infekcije koronavirusom i koja joj je, iako i sama bolesna, bila na usluzi.
„Zahvaljujući toj pažnji i predusretljivosti, jako sam lako prebolela sve to. U sobi je bilo četiri ležaja i sve te cimerke su se trudile da mi pomognu“, navodi naša sagovornica.
Kako kaže, uz pomoć lekova i infuzija, temperatura je brzo svedena na normalu, ali se pojavio tromb u plućima od virusa pa je primala terapiju i za saniranje tog problema. U početku je primala i kiseonik, ali se njeno stanje brzo popravljalo pa je ostalo da sačeka otpusno pismu, u vidu dva negativna testa na koronu.
Baka Mira navodi da je u bolnici provela gotovo tri sedmice, do 23. jula, a zatim je prebačena u dom za stare gde je provela više od mesec dana, potpuno oporavila i vratila u svoj dom u novosadskom naselju Detelinara.
„Gde god sam bila svi su bili jako predusretljivi prema meni. Zbog ležanja usled korone oporavila mi se i karlica, tako da je došlo vreme da se vratim. Uprkos negodovanju sina došla sam kući. Pošto je počela školska godina tu mi je već bila i snaha, koja je učiteljica, tako da nisam bila sama, a i unuci su mi tu na usluzi za sve što mi zatreba. Kad su bili mali, oni su bili moja briga, sada sam ja njihova“, napominje Mirjana Mihalek, pokazujući nam s ponosom SMS poruku svog unuka: „Baba, samo hoću da znaš da te mnogo volim i da mi ništa nije teško da uradim za tebe“.
Posebno navodi da je veliki broj ljudi iznenađen kada vide koliko ima godina, što je pomalo nervira, jer na svoje godine ne gleda tako kao što je drugi vide. Jer njoj i dalje ništa nije teško, a, kako ističe, ima i za koga da živi, a to su unuci i praunuci. Od dva sina ima šestoro unučadi i trinaestoro praunučadi. I iza sebe generacije profesora muzike, muzičara, solista i horista koje je odškolovala u 33 godine dugoj karijeri muzičkog pedagoga. Gotovo da nema izazova koji nije ostvarila, čak je pre nekoliko godina isprobala let padobranom koji je vukao čamac, a volela bi i dalje da oproba skok s padobranom iz aviona.
„Sada se mnogo bolje osećam nego pre nego što sam bila bolesna, tako da niko nema sa mnom brige i posla. Sve u kući radim sama, jer mi to jako prija. Ne volim da sedim i mirujem, nego stalno smišljam kako ću provesti vreme u pokretu. Sad izbegavam izlaženje zbog ove situacije, ali umem sebi da osmislim vreme i kad sam sama“, ističe baka Mira.
„Moj suprug nije bio Srbin, ali je želeo da ima slavu i onda smo počeli da slavimo ‘Svetog Avnoja’. To je bio povod da se jedan dan više u godini prijatelji okupe u našem domu, da se družimo i šalimo. Kad je muž umro 2004. godine, ‘slavu’ je preuzela snaja Radmila koja dovodi svoje prijatelje. I svi jedva čekaju ‘Svetog Avnoja’. Donose se Titove slike, slušamo i pevamo pesme o Titu, stavimo titovke na glavu, vežemo crvene marame i izmotavamo se celo veče. I ko jednom dođe na tu slavu, on želi i dogodine da dođe. Ali, ove godine imaćemo onlajn ‘Svetog Avnoja’. Deca će nam doći pa ćemo preko mobilnih telefona da se povežemo sa svima koji bi inače došli. Otpevaćemo zajedno ‘Tropar Svetom Avnoju’ koji sam smislila, a do nedelje tekst treba da nauče i domaći i onlajn gosti“, zaključuje Mirjana Mihalek.
Dodaj komentar