Imala je 38 godina i bila je prestravljena kad se porodila, za bebu nije htela ni da čuje a danas je presrećna majka

Nekadašnja glavna sestra ne jednom ginekološko – akušerskom odeljenju u Srbiji odlučila je da na Tviteru podeli priču koja joj je godinama urezana u pamćenju.

Bila je na porođaju žene koja je na svet donosila dete koje niko iz njene okoline nije prihvatalo. Zatrudnela je u 38. godini, u vanbračnoj zajednici. Roditelji su je se zbog toga odrekli, od rođenog brata dobijala je pretnje, partner je nestao, a ona je poželela da tek rođenu bebu ostavi u porodilištu jer nema od čega da je izdržava.

Nakon porođaja nije želela ni bebu da stavi na grudi da ne bi razvila snažnu emotivnu vezu sa njom. Ipak, život je nedavno rešio da ovoj sestri i ženi koja se tada porađala ponovo ukrsti puteve. Ona je ipak zadržala dete, ispunjena je i uspešna žena sa srećnim i odraslim detetom, a puna emocija ova sestra je odlučila da posle toliko godina podeli njihovu priču na društvenim mrežama.

Kažu mi da jedna porodilja (38) ne prihvata bebu

„Radila sam tada na ginekološko akušerskom odelj.kao gl.sestra. Ujutru bih pre vizite obišla sve tri strane odeljenja,videla šta se dešavalo u toku noćne smene i spremila se za vizitu.

Tog jutra,kao i obično dobijem izveštaj o broju porođaja i stanju porodilja i beba. Za jednu porodilju mi prenesu da nije htela da prihvati bebu. Uđem kod nje, devojka 38 godina starosti plače. Kaže da je beba rođena u vanbračnoj vezi i da njena porodica ne želi da je prihvati, pa ona ne može da je stavi na grudi jer će se još više vezati, a mora da je ostavi. Otac deteta se ne pojavljuje.

Kažem joj da se smiri i da ću doći kod nje kada završimo vizitu. Tako i bude. Devojka mi ispriča sve, a ja joj objasnim proceduru. Opipavam osetljiv teren.

Ona je bebu želela ali se plašila familije

Pitam je da li ona, ako izuzmemo njenu porodicu, želi da vidi i stavi bebu na grudi. Kaže da želi – kroz suze. U teškoj je finansijskoj situaciji i ne zna kako će gajiti dete bez podrške svojih. Kažem joj da ću pozvati Centar za socijalni rad i da ćemo svi pomoći, samo da ne ostavlja bebu.

Pozovem Centar, dam podatke i zamolim ih da dođu što pre. Došli su socijalni radnik i psiholog. Razgovarali su sa njom i kazali šta oni mogu da urade da joj pomognu. Njeni je zovu, prete, ona uznemirena, plače. Uzmem njen telefon i kažem bratu koji je bio najljući da ću obavestiti policiju jer mi uznemiravaju pacijentkinju.

Pomogao i Centar za socijalni rad

Ona uzme bebu u naručje, stavi je na podoj i tada sam znala da će biti sve u redu. Pojavi se njena tetka, uzeće je kod sebe. Centar je finansijski pomogao koliko je bio u mogućnosti, a mi smo sakupili neku količinu novca i na otpustu joj dali.

Spakovali smo joj neke osnovne stvari za bebu i ispratili je kod tetke.

Brzo je našla posao i živela pristojno. Posle je otišla u inostranstvo sa svojim detetom. Videla sam ih pre par godina. Ne bih je prepoznala da mi se nije javila. Dete poraslo, ona sredjena, srećna“.

Priča ove sestre je samo jedan dokaz da ne treba da okrećemo glavu od problema i da ljudima treba da pomognemo u svakom trenutku, jer nikada se ne zna kako samo par reči može da promeni nečiji ceo život, kao što je slučaj ove porodilje.

Izvor: Espreso