Fascinantna priča autora „Malog princa“ o tome kako je mali osmeh pobedio veliku smrt

Koliko ljudi znate da „Malog princa“ navode kao zauvek omiljenu knjigu? Ima ih puno, sigurno… Zapravo, onaj ko ne voli ovo remek-delo Antoana de Sent Egziperija vrlo verovatno ga nije ni pročitao. Ipak, njegova genijalnost ne završava se samo na tom jednom delu.

Nova omiljena priča dolazi upravo iz njegovog pera, a pokazuje svu moć – osmeha.

Naime, ovaj je poznati francuski pisac, novinar i pilot bio i novinar u Španskom građanskom ratu. Jedne su ga noći na spavanju zarobili. Tada je doživio ono što je opisao u fascinantnoj priči upravo naslovljenoj “Osmeh”, piše Lola magazin.

Istini za volju, nije jasno da li ju je napisao kao autobiografsku priču ili fikciju, ali to svakako ne umanjuje njenu težinu.

Osmeh

“Bio sam siguran da će me ubiti. Postao sam užasno nervozan i zabrinut. Preturao sam po džepovima da vidim nije li možda neka cigareta ipak ostala posle pretresa. Pronašao sam jednu.

Ruke su mi se toliko tresle da sam jedva uspeo da je stavim u usta. Međutim, nisam imao šibice – oduzeli su mi ih.

Pogledao sam mog tamničara kroz rešetke. Nije me gledao u oči. Konačno, niko ne gleda u oči neku stvar ili mrtvo telo. Dozvao sam ga i upitao:

“Imate li šibicu, molim vas?”

Pogledao me je, nestao mi sa vidika i vratio se da mi upali cigaretu.

Kada se približio i zapalio šibicu, slučajno su nam se susreli pogledi. U tom trenutku sam se nasmešio. Ne znam zašto sam to uradio. Možda od nervoze, a možda zbog toga što kada se nekome jako približite, teško da možete da odolite da se ne nasmešite. U svakom slučaju, smešio sam se. U tom momentu, iako je to neverovatno, između naša dva srca, između dve lјudske duše sevnula je varnica. Znam da on to nije želeo, ali moj osmeh preskočio je šipke i izazvao osmeh i na njegovim usnama. Zapalio mi je cigaretu, ali se nije odmakao. Ostao je blizu mene, gledao me direktno u oči i nastavio da se smeši.

I dalјe sam mu se smešio, sada svestan da je on čovek, a ne samo tamničar. I on je mene vidio u drugačijem svetlu.

“Imate li decu?” – pitao je.

“Imam, evo pokazaću vam ih.”

Izvadio sam novčanik i nervozno po njemu tražio slike svoje porodice. On je takođe izvadio slike svoje dece i počeo da priča o svojim planovima i nadama u vezi sa njima. Oči su mi bile pune suza. Rekao sam da više nikada neću videti svoju decu, da nikada neću imati prilike da ih vidim kako rastu. I njemu su zasuzile oči.

Iznenada je, bez reči, otvorio ćeliju i izveo me. Izveo me je iz zatvora, a, isto tako bez reči, sporednim putem, i iz grada. Tamo, na kraju grada, ostavio me je. Ćutke se okrenuo i pošao nazad ka gradu.”

Osmeh je najjednostavniji i najdublji oblik ljudskosti. Može biti povod za razgovor, početak večne ljubavi, jasna izjava iste, i – kao što smo pročitali – najjače oružje za spas.

Tvorac jednog takvog osmeha nastradao je kao pilot tokom izviđačke misije, a strelac koji je oborio njegov avion zaplakao je kada je saznao da je ubio svog omiljenog pisca.

Kada smo oklopljeni borbenim oružjima, ne možemo da vidimo osmeh, a samim tim ni čoveka s druge strane. Tada dobijamo samo suze.