Anja i Strahinja su par koji se odrekao 9 do 5 načina života i došao na ideju – šta ako batalimo sve i zapravo uradimo nešto što već dugo želimo? Pod pseudonimom Whatifness su pre dve godine zapalili u Kambodžu za samo 500 evra, a nedavno su se vratili sa putovanja po Evropi u kući na točkovima. Svoju priču stvorili su od samo jednog pitanja – šta ako. Pa, stvarno, šta se desi kada dvoje ljudi odluči da u pet kvadrata proputuje ceo kontinent?
„Neočergari“
Iako su prvo zamislili da krenu na put od Srbije do Skandinavije, shvatili su da im ipak treba više sunca, pa je ruta skrenula južnije. Destinacije koje većina nas upoznaje kroz klasičan turizam, vodiče i all inclusive hotele, obilazili su potpuno drugačije – u kombiju, odnosno domobilu, kako vole da zovu svoju kućicu na točkovima.
Za sebe danas kažu da su „neočergari“, a ako do sada niste pratili njihovo putešestvije na Whatifness Instagramu, sjajna je prilika da zavirite u život diplomirane ekonomistkinje i diplomiranog FON-ovca koji su sve stege svakodnevice ostavili za sobom i, kako sami kažu, počeli da žive život.
– Kombi je mnogo uticao na našu odluku da to bude Evropa, logično. Azija je otpala, jer je ako prolaziš kolima, u mnogim zemljama graničarima hobi da te zadrže u ćuzi, dok ne namoliš ambasadora da garantuje za tvoju bezazlenost 10 dana kasnije, nije bila opcija. Zato smo prelomili i otišli put Mediterana, tirkiznih mora, dobre hrane, surfa i hladovine u borovini. Dugih 90 dana, koliko nam šengen viza dopušta da provedemo u EU, proveli smo u điru od Srbije do Portugala i zatim otišli u Englesku. Nakon 3 meseca istraživanja Kraljevine, zavrnuli smo nazad preko Belgije, Holandije, Nemačke, Češke i Bajmoka, do kuće. Bake nam kažu „videli ste sve, gde će vam duša“, a nama na „to do“ listi još milion lokacija koje nismo videli – objašnjava „neočergar“ Strahinja na samom početku razgovora za Noizz.
Putovanje kombijem kao način života
Prva stanica im je bila Grčka, ali su se planovi od samog starta poremetili. Na granici im se pokvario motor, pa su morali da je pređu peške, da bi u Grčkoj čekali 25 dana na popravku. Veliki deo kinte su spiskali na šlep službu, pa su morali pod šatorom da spremaju sardine iz konzerve dok ih univerzum stavlja na iskušenje već na startu.
Ali nakon svih iskustava koja su imali do tada, bili su spremni za sve što podrazumeva život bez ustaljenih pravila.
Neplanirano vreme provedeno u Grčkoj svakako im se isplatilo, jer su upravo tu probali najbolji roštilj u životu, koji im je, verovali ili ne, pripremio – vegan.
Međutim, neočekivani obrti i bežanje od pravila jesu suština Whatifness filozofije. Ali pre nego što pomislite da uradite nešto slično, trebalo bi da znate u šta se upuštate. Zaboravite na redovno tuširanje, slavinu iz koje uvek teče voda, udobne hotelske krevete i all inclusive uslugu. Ali kad imate savršeno skockanu kuću na četiri točka i čitav horizont slobode pred sobom, onda tuš i kada svakako nisu na vrhu liste prioriteta.
– Život u kombiju je za nas idealan jer smo pronašli rupu u standardnom načinu putovanja. Sa sobom uvek imamo sopstveni smeštaj, i spavamo na lokacijama gde bi apartmani koštali i po 200 evra na noć, a ako nam se kojim slučajem pogled ne sviđa, samo se lagano pomerimo. Inače, spavanje u kolima je siva zona, jer nije zakonom regulisano. Niko nas nigde nije cimao ni smarao da se pomerimo ili da negde ne smemo da prenoćimo bilo da smo parkirali u centru Londona, ili u plićaku neke plaže na Sardiniji.
– U kombiju imamo malu kuhinjicu i kuvamo sami. Pravo je čudo šta jedna ringla i sveži lokalna sastojci, mogu doneti na sto. U Italiji cepaš po pasti, U Grčkoj po salatama i svežoj ribi, a u Engleskoj supermarket život nije ništa skuplji nego kod nas – priča Anja.
U Portugalu kao kod kuće
Narod, navike, hrana i atmosfera su slični kao u Srbiji. Pritom, i pored velike navale turista u poslednjih nekoliko godina, Portugalci i dalje tretiraju turiste kao svoje, tvrde Strahinja i Anja. O Portugalu smo pričali dugo i bio sam na slatkim mukama dok sam slušao razloge zbog kojih je najzapadnija zemlja Evrope najsličnija Srbiji.
– To su veseli ljudi koji ne vole da se ubijaju od posla. Baš kao i mi, ne robuju pravilima. Na severu su ljudi bukvalno „by the book“ i moraš da se integrišeš inače će da ti daju žuti karton. U Portugaliji će nekog Žoaa boleti uvo što si prošetao kera u parku gde je to zabranjeno. Jer, zemlja neće prestati da se okreće ako si to uradio.
Tradicija i kultura su Portugalce učinili Brazilom u Evropi. Strahinji i Anji se jednom desilo da u centralnoj Portugaliji za pet evra dobiju vulgarnu količinu prelepog krkanluka, i nekoliko flaša vrhunskog portugalskog domaćeg vina.
To je za njih, uz veliko gostoprimstvo i osećaj da su kao kod kuće, izdvojilo ovu zemlju kao najgotivniju i najjeftiniju za život. Slično je i u Velsu koji je drastično jeftiniji od ostatka Kraljevine i superskupog Londona. Ali, oni su već u boljoj poziciji jer ne moraju da plaćaju smeštaj.
– U Portugalu lako možete naleteti na seoske fešte kao što je kod nas čvarkijada, gde svi od babe do bebe igraju uz narodnjake celu noć i na tomboli možete da osvojite jestive tange od pez bombona.
Život na četiri točka je sam po sebi izazov za dvoje ljudi, pa je nekako i logično da iz čista mira buknu svađe i rasprave. Pet kvadrata tada odigraju svoju ulogu i nemoguće je ostati nedorečen, ne rešiti nedoumice i nastaviti put dalje. Strahinja kaže da su živeći u toplini tovarnog prostora njihovog kombija, naučili mnogo jedno o drugom.
– Jednom sam na pumpi zaboravio da izvadim pištolj iz rezervoara za naftu, krenuo i otkinuo ga. Par meseci kasnije, sudarili smo se sa likom u poršeu, a dan posle toga zaključali kombi sa ključevima i našim jazavičarem Šnjurom unutra, pa ih obijali. Kada ti se desi nekoliko pehova zaredom, dogodi se omanji nervni slom i svađa je neizbežna. Ali pošto nema svako svoju sobu za durenje, moramo da razgovaramo i sve rešimo odmah – kaže Strahinja.
Saveti koje svako treba da zapamti
Pričajući sa Anjom i Strahinjom shvatio sam da je njihov pogled na svet nešto sasvim drugačije. Za vreme svoje avanture shvatili su da su ljudi predominantno dobri, i da je kosmos jedno okej mesto. To su najbolje mogli da vide kad je bilo potrebno da zarade novac.
Nemoguća količina ljudi koju sretnu na putu ili netu svakodnevno im pomaže da se snađu, istuširaju ili prihvate flašu proseka kao legitimno sredstvo plaćanja za zamenu rezervnog točka.
– Stalno nas pitaju kako zarađujemo, šta jedemo i koliko nam je novca trebalo za ovako nešto. Uglavnom se hranimo pastama, nekim sirevima i prelepim hlebom. Ali možeš da spremiš i supu, gulaš, samo treba da se organizuješ. Recimo, u Grčkoj znaš da možeš da kupiš svežu ribu od ribara, a u Engleskoj da je losos jeftin. Nema nekih suludo egzotičnih jela, ali svaka zemlja ima autentične specijalitete koje je interesantno da probaš – objašnjava Anja koja često sama sprema klopu u domobilu.
Njih dvoje trenutno najviše zarađuju od marketinga i održavanja društvenih mreža, što su radili i tokom putovanja. Poznavanje više poslova koje su sami usavršili često im donese još prihoda.
– Odeš kod nekoga i jednostavno pitaš: „Mogu li ja ovde da živim a da vam sredim sajt, rearanžiram meni, napravim fotke itd“, za to postoji sajt Workaway koji je odlična i korisna stvar. Na njemu imaš za svaku zemlju koju želiš da posetiš po neki posao u gradovima, selima, provincijama. Samo treba da otvoriš oči, osluškuješ, vidiš šta fali i šta znaš da radiš.
Osim što su se odrekli redovnog tuširanja, fiksne zarade, godišnjih odmora od 10 dana i, uopšteno, „tako treba“ životnog koncepta, otarasili su se i pitanja „kad ćeš da se skrasiš?“
– Nikada nam nije bilo jasno šta to tačno znači. Nama to uvek zvuči kao kraj nečega i permanentna dosada. Toga smo se odrekli, kao i svakodnevnog tuširanja… totalno precenjeno. Ove godine planiramo da posetimo Azorska ostrva, koja ćete posle ovog teksta guglati i raspametiti se. A posle toga ćemo napokon umesto na plaži, provesti leto na fjordovima uz auroru borealis u Skandinaviji. Pošto pravimo novi kombi, prethodni ćemo izdavati svima koji su zainteresovani za „vanlifing“ i to će nam fundirati deo puta po skupim severnim zemljama – zaključio je Whatifness par.
Već ih dosta ljudi cima i želi da proba sličnu avanturu, postavljajući sebi pitanje „šta ako“ – baš kao i Strahinja i Anja pre nego što su krenuli na put koji im je promenio život.
Bojan je dao otkaz, seo u kola i obišao pola sveta za 6 meseci
Dodaj komentar