Juče nije bio Sveti Valentin. Da budem pravoslavno korektna nije ni Sveti Trifun.
Juče je bio dan za ljubav.
I znam da ovu zvuči sladunjavo, ali najbolje ljubavne priče koje sam čula u poslednje vreme nisu obeležene ni datumom, ni praznikom. Ni Svecem.
Žena koja ide sa mnom na zumbu i ima sada već veliku ćerku, na trening dolazi sa tim večitim sjajem u učima. Vidljivom baš svakom skeptiku. Ispričala nam je da je posle lošeg braka, bila osvajana od strane mlađeg muškarca koji je zaista voli. Skoro mu je rekla: „Idi, traži sebi neku mlađu da ti rodi decu“, na šta joj je on odgovorio: „Idi ti, ja ne idem, ja sam sebi našao savršenu“
Moja prijateljica iz Beograda, umetnica i sposoban stvor pun života i kreativnosti, bila je dugo sama. U kasnim tridesetim objašnjavala mi je kako joj je teško da nađe sebi nekoga jer zbog godina odmah svi misle da je udavača, a taj glas ako te bije, kažu moje prijateljice, jednako je situaciji u kojoj imaš šugu i pretenzije da je preneseš svakom muškarcu koji ti se približi. Prošle sedmice sam videla fotke iz Holandije. Njena i njegova ruka na stolu. Jedan prsten. I jedno DA!
Bivša koleginica se razvela. Kaže nije je tukao muž, nije joj zabranjivao ništa. Nije čak ni bio loš otac. Naprotiv. Samo je prestao da je voli. I ona je prestala njega da voli. I sada to već dugo traje. Kaže mi da ona to ne želi. Želi, dok još ima u njoj energije i volje da joj neko opet drži lice rukama dok je dugo gleda u oči. I ne govori ništa na glas. A govori tako mnogo tom tišinom. Želi leptiriće. Želi krila.
Moj mali komšija, tek tinejdžer, svaki dan, priča njegova majka, ustaje ujutru i vozi biciklom svoju mladu devojku na trening. Sačeka da joj se završi i vraća je kući posle. Nije jasno mojoj komšinici, pomenutoj majci, kako ga ne mrzi jer kod kuće neće ni tanjir svoj da opere. Objasnila sam joj, valjda smo obe zaboravile, kako bi on rano ujutru, izvadio svoje srce golim rukama i dao toj devojčici. Sve tako na biciklu.
Moja sestra je trudna. Njen dugogodišnji momak namestio je novu, malu posteljinu na kolevku u kojoj je, kao beba, spavala i moja sestra. Onako roze i pufnastu što ranije nikada nisam mogla da spojim sa njegovom pankerskom pojavom. Izgubio je majku zbog bolesti prošle godine, a ove će, ako Bog da, dobiti novo žensko biće da je voli. Da je beskrajno voli.
Koleginica i njen muž još uvek, posle 10 godina braka, jedno drugom šalju poruke: Volim te. Baš svaki dan, priča mi ona, ona je najsrećnija kada ga ugleda u njihovom stanu i zaista mu se raduje kao prvog dana. Objasnila mi je da su održavali ljubav, ona je ćutala kada je on bio jako nervozan, a on se sutra izvinjavao što je doneo nervozu sa posla u njihov dom. Uveče gladaju zajedno dokumentarce i polemišu o temama koje ih zanimaju.
Drugaricu iz Nemačke skoro je ostavio muž zbog druge. Nekako je znala da će se to desiti i bila je jedna od onih koja „živi sa njim zbog dece“, iako su deca osećala da nešto nije u redu. Juče su proslavili njen rođendan. Njen momak, njeni sinovi i ona – skraćene kose, a najšireg osmeha koji sam ikada kod nje videla. Kaže mi da je nikada niko nije tako voleo i u isto vreme bio „takav gari“ i njenim sinovima. A sinovi? Oni su srećni jer je sreća oko njih i sreća im se, za razliku od ranije, i prenosi.
Stara komšinica iz zgrade uvek prelepo izgleda. Znate one dame par ekselans. Lepa frizura, šnala u boji kose, diskretan ruž za usne i tašna u istoj boji sa cipelama. Godinama je gledam, sama je, ali uvek tako doterana. Pohvalila sam je, kada smo se već duže poznavale, i ona mi je rekla da se uvek sređuje jer je u periodu dok joj je pokojni muž bolovao od raka njemu obećala da će se truditi da uvek bude lepa. On je, kaže, tako želeo, a ona je opet, želela da ispuni dato obećanje. I on je sve te godine, priča ova dama, ispunjavao svoja.
Eto ljubav. Niko od ovih ljudi danas neće slaviti drugačije nego juče.
Jer njima nije sveti dan. Njima je sveta ljubav!
Dodaj komentar