Magazin

Je l’ ona znala da će je on ubiti?

Koliko puta ste pomislili da ste nešto mogli da sprečite, da ste samo za trenutak bili brži.

Da ste samo znali da će nešto strašno da se desi, sve bi učinili da to izbegnete.

Da ste znali da nekom možete da pomognete, spasite život.

Tekst Srbijanke Stanković prenosimo u celosti.

 

– Mito, budi se. Dimitrije! Je l’ čuješ?

– Šta je bilo, Vera?

– On ubi ovu ženu!

– Hm, ko?

– Marko, s trećeg sprata. Čuješ? Da zovemo policiju?

– Ženo, da je neko zvao policiju svaki put kad smo se nas dvoje posvađali, ala bi se policajci naradili!

Vrisak se prolomio kroz zgradu. Nemoj! Molim te… Dete… Aaaaa! Upomoć! Upomoć! Neeeee!

– Diži se, Dimitrije! Ubiće je!

Vera je iskočila iz kreveta i potrčala ka vratima stana. U beloj spavaćici sa izvezenim roze cvetićima na porubu, bez ogrtača, u plavim sobnim papučama pojurila je uz stepenice.

Cela se zgrada već probudila. Olga iz susednog stana je uplašeno odškrinula vrata. Prestravljen pogled i zeleni vikler su štrčali iznad lanca reze.

– Otvaraj! – lupala je Vera u vrata. – Otvaraj!

Unutra se čuo bebin plač i nekakvo čudno stenjanje. Vrata su bila zaključana.

Deset dana kasnije Vera je i dalje u hodniku zgrade čula kako beba plače iako nikog više nije bilo u stanu, a vrata su bila oblepljena trakom.

Deca sa šestog sprata su brzo protrčavala pored tih vrata, kao da je unutra neka kuga, babaroga ili strašan zmaj.

Kao da je unutra i dalje miran i uvek setno nasmešen Marko koji je pre deset noći nožem izbo svoju ženu Mariju 24 puta.

– Ja sam čula da je mnogo više. Moj sestrić ima druga u policiji, kaže, unakazio je, jedva ga odvojili od nje.

Brzo se Marijina nesreća razvodnila po tuđim ustima.

Ljude je zanimalo ko je taj što joj se dopao, odjednom je svako mogao da se seti kako je onomad na slavi kod Miloradovića bila neraspoložena ili kako Marko nije bio isti otkad se vratio s ratišta.

U njihovom malom mestu se nikad se ništa nije dešavalo, a tek ubistvo! Pa još iz strasti! Da se posvađaju komšije zbog međe, muž ošamari ženu, znalo se, bilo je normalno.

Ali da se iz najveće ljubavi i skladnog braka u pola noći (iz čista mira!) ubije žena, to nisu mogli da shvate. Zbog toga su samo pričali i pričali i pričali…

Vera se sklanjala od tih razgovora kao da će se razboleti, a već je bila bolesna. Od Marijinog vriska, od bebinog plača, od strašnog osećaja nemoći.

Kud se ne probudih ranije? – mučila se dok je prala sudove. – Kako ne razvalih ona vrata? – duvala je dok je nosila torbe s pijace. Neprestano je premetala po glavi taj dan i tu noć.

Vrtelo joj se u glavi od takvih misli, ali nije mogla da se otrese osećaja nedovršenosti. Nije mogla da shvati kako drugi, oni koji čak nisu ni bili tu, mogu o tome pričati tako lako.

– Pusti to, Vera. – govorio je njen dobri Dimitrije. Samo, zbog tog njegovog „pusti to“ njoj nije bilo bolje. Bila je još tužnija i sve više ljuta. Da nije pustila te večeri, možda bi Marija bila živa. Možda bi…

Pa, bilo je tu puno „da (ni)je“„možda bi“ što joj nije dalo da diše normalno. Kako je i mogla disati kad je znala da ta sirota žena više ne diše, mislila je.

Imala je dovoljno godina da joj bude kćerka, ona koju nikad nije rodila.

Bila je nasmejana, čak i onda kad bi se lift pokvario, a ona se sa bebom u jednoj i gomilom kesa u drugoj ruci pela na treći sprat.

– Dobar dan, komšinice! – rekla joj je baš tog jutra kad su se mimoišle u hodniku.

– Idem po Andriju. U vrtiću je. Ovo nam je prva nedelja, baš smo svi zbunjeni.

Joj, ja samo brbljam, dajte da Vam pomognem s tim kesama! – govorila su njena usta, a grudni koš se pomerao, vazduh je ulazio i izlazio iz njih.

Vera nije mogla da poveruje u koliko detalja je samo pamtila taj poslednji susret, to nešto „još malo života“ u Marijinim prstima, očima, grudima.

Je l’ ona znala da će je on ubiti? Možda je zbog toga bila toliko usplahirena. Da li je predosećala da će se te večeri vratiti iz druge smene, pripit, ljut, ljubomoran?

***

Opet su na poslu pričali kako si divna, kako su se svi smejali na svadbi kod Jovanovića što si od svih devojaka, ej od svih neudatih slatkih devojčuraka baš ti uhvatila bidermajer!

Što si uhvatila bidermajer, Marija? Je l’ bi ti htela ponovo da se udaš? Je l’ znaš da je to nesreća?

Odavno je prestala da pita šta je to nesreća. Svadba kod Jovanovića bila je kamen spoticanja u njihovom braku.

Sve je bilo u redu do tog dana kad je bidermajer od jeftinog veštačkog cveća pao pravo u njene ruke.

Kao da se nešto u Marku prekinulo, seća se, stajala je sa strane – namerno se sklonila, htela je da fotografiše, da ima uspomenu na venčanje drugarice.

Nije ni videla od malog Canon fotoparata da buket leti pravo prema njoj. Tek – bio je u njenim rukama.

Na trenutak tišina, zbunjenost i onda – svatovi koji se smeju naterali su je da se i ona nasmeje. Tad ga je ugledala, stajao je s druge strane platoa.

Njegov smrknut pogled zaledio joj je osmeh na licu.

Nisi znala da je to nesreća kad udata žena uhvati bidermajer? – upitao je kasnije.

To pitanje je stalno iskrsavalo u njihovim svađama. Pokušavala je da objasni.

Posle mnogo suza, shvatila je da je ne sme da mu postavi to šašavo pitanje: “Zašto je nesreća?” ili da kaže naivno: “Marko, ne znam gde sam pogrešila, ja… Ja te volim…”

Nije više bila tako neoprezna da ga izaziva. Samo je ćutala dok ne završi. On bi se uspavao u fotelji ili onesvestio kao u nekom transu posle tih optužbi, mrmljanja ili galame.

Ona bi probdela noć pored Andrijinog kreveca i ujutro bi sve bilo gotovo.

Kao da nikad ništa lošeg među njima nije bilo, Marko bi rezao hleb, mazao marmeladu od šipuraka što je njegova majka spremala i kuvao prvu jutarnju kafu.

Smešio se, ljubio je, osećajući, negde u dubini stomaka njen otpor. Njeno nepristajanje. Nije navaljivao, samo bi je obuhvatio, pogledom ju je lomio.

Ja te mnogo volim, je l’ znaš ti to?

Ona bi klimala glavom dok njegove od marmelade lepljive usne ostavljaju tragove na njenoj koži.

Znam, i ja tebe.

– Što si uhvatila bidermajer, Marija? Je l’ bi ti htela ponovo da se udaš? Je l’ znaš da je to nesreća? – pitao je i te večeri.

Nije odgovorila, ćuteći je brisala sudove i čekala da završi.

Ovog puta – završio je zauvek.

Autor: Srbijanka Stanković/ Lolamagazin.com

Prođi mojom ulicom kad mi bude 65 da ti ispričam šta se dogodilo između nas i života

 

10 Shares
Share via
Copy link