Svi mi imamo te drugarice koje su lepe, pametne, duhovite i ambiciozne – ali same.
Moje konkretno, sa svim ovim nabrojanim osobinama, situaciju reševaju tako što smanjuju kriterijume i na imaginarnoj listi želja i osobina dotične srodne duše škrabaju jednu po jednu stvar kao nepotrebnu.
Tako vremenom pomenuti gospodin koji pretenduje da bude momak (ili muž u najavi) ne mora da bude preterano ambiciozan, ne mora da voli psiho trilere, ne mora da bude ni rečit ni komukativan… Ne mora ništa.
Na kraju, iskarikiraću, dovoljno je da je muško i da ima zube. U tim situacijama ja mojim drugaricama ispričam priču o mom rođaku Draganu i njegovoj velikoj ljubavi Marici.
Marica i Dragan dolazili su sporadično kod mojih roditelja u posete. Uvek najavljeni, sređeni i sa prigodnim poklonom. Dolazili su i na slave i slične zgode i baš tu, na tom mestu, videla se ljubav i to odustvo škrabanja spiska kod tatine sestre od strica, Marice.
A Marica?
Prosečno lepa, visoka i obučena onako kako nijedna druga žena za slavskim stolom mojih roditelja ne bi sebi dozvolila. Išla je u razred sa nekima od tih žena i bila od onih kojima su se smejali kada ustane da odgovara lekciju. Bilo koju. Drugi bi rekli da je glupa, ali ja neću jer je rođaka i dobra je duša, pa ću reći da je bila malo slabijeg intelekta. Ipak, udala se za inženjera. Gospodina koji je uvek imao košulju i prsluk kao što gospodi i dolikuje.
Pričao je tiho, smireno uz odabir reči koje i pametnije od Marice nisu uvek razumele. Marica, opet, nije bila od onih tihih, pomalo pogođenih kompleksima jer ona za razliku od Dragana nije bila gospođa. Nije bila ni rečita. Štaviše, vikala je kada priča do nivoa neprijatnosti za sagovornike i sa izraženim lalinskim naglaskom.
Ipak, za razliku od svih žena za pomenutim slavskim stolom, Marica je imala nešto drugo. Muža koji je voli baš takvu kakva jeste.
I prolazile su godine, moja majka se razvela, komšinica Slavica odavno nije spavala u istom krevetu sa mužem, a mamina prijateljica Lidija je spašavala svoj brak već 26. put za 10 godina, borila se sa depresijom i tražila utehu u gledanju serija i mahnitom kupovanju obuće. I sve one, siptomatično, koristile su svaki momenat da ogovaraju Maricu i čudom se čude kako Dragan inžinjer i gospodin može SA TAKVOM ŽENOM VEK DA PROVEDE. I još da je voli.
A Dragan je, uz svo to Maričino vikanje za stolom i nezgrapno hodanje koje je imala koristio svaku priliku da joj pomeri stolicu da bi sela i nežno je poljubi u kosu za stolom, sasvim diskretno jer nije to radio zbog drugih već zato što je voli.
Putovali su zajedno, on ju je upoznavao sa svim svojim akadamski nastrojenim kolegama, preponosan što je baš ona pored njega. Neki bi rekli “slep kod očiju, gluv kod ušiju”.
A nije. Voleo ju je. I dok viče i dok je ostale, pokazalo se posle nesrećno udate, napuštene i zanemarene žene, ogovaraju jer smatraju da su bolje od nje i više zaslužuju. I jesu više zaslužile.
Ali Marica nema ništa sa tim. Marica je imala svoje kriterijume, neki bi rekli, previsoke, i nije škrabala po papiru. Našla je upravo ono što je tražila.
Zašto onda moje drugarice škrabaju?
Zašto one koje imaju šta da ponude za uzvrat traže tako malo?
Da ne bi ostale same?
Marica bi im sada, svojim jezikom i prilično siromašnim vokabularom objasnila, da svako ima svog Dragana. Imenom i pridevom. Nekog ko bi voleo i ono što tako vešto sakrivaju jer smatraju da će to nekog budućeg momka oterati. Glasne se utišavaju da tiše pričaju, visoke nose ravnu obuću da ne budu više od svog muškarca, a rečite ćute, jer bolje on da priča.
Bivaju ono što misle da će se nekome dopasti, a ono što nisi se ne dopada nikome. Zato što glumiš.
Zato što se praviš. Zato što ne daš sebe nekome baš takva. Da te takvu fantastičnu i iskrenu voli. Da te voli i dok ispadaš glupa u društvu i obučeš nešto zbog čega bi te, da je ima, sa punim pravom uhapsila modna policija.
Da te voli zato što si ti. Da te voli. Tačka. Jer u životu, jednom jedinom, zaslužujemo da budemo nečija Marica.
I ništa manje od toga.
Samo pravi muškarci će shvatiti da je jedna žena dovoljna
Kako bedan tekst…
Baš me zanima Gospodine šta je po Vama “bedno” u ovom tekstu?
A Dragan? Je li on snizio kriterujume pa se zato oženio Maricom?
Sjajno za Maricu, ali bojim se da je Dragan škrabao ?
Postoji samo jedan kriterijum a to su pare!
Ok, ajmo jedan pragmatični komentar bez emocija. Dakle, imate mladu srpsku devojku nazovimo je Ena, koja je sebi, u Srbiji, postavila takve kriterijume za partnera, da su svi do njenih tridesetih pootpadali. Onda uleće u tridesete i uz pritisak porodice sumanuto skida kriterijume kako bi imala potomstvo. Udaje se za prosečnog merčendajzera iz polustrane firme, razvode se pre detetovog drugog rođendana. Prelazimo na Dragančeta, vidite, on je zadovoljan jer Maricu ionako niko nije hteo da startuje. Dobio je šta mu je trebalo odmah i nije imao potrebe da menja. To je bio pravi winwin i za njega i za Maricu. Naravoučenije: Kakvi su ti bili kriterijumi Ena kad ti je Draganče , sa sve onim cvikerima, namigivao 99’ u klubu kod Brankovog mosta?
Dobar tekst , koji bi trebalo žene da pročitaju i malo razmisle o njemu. Ima tu još jedna činjenica, a to je vreme. Vreme prolazi i što si stariji – to brže ide. Lično poznajem nekoliko devojaka za kojima je puno momaka trčalo i pokušavalo da ih smuva, ali njima nisu bile po volji, tražili su nekog boljeg. Sad kad su prebacile pedesetu a još uvek su devojke, sad bi im i oni momci odgovarali, ali njih više nema ( poženili se, imaju svoje porodice ) . Zato sad spuštaju kriterijume, sad bi im odgovarali i oni koji su još niže na nekoj njihovoj skali.