Urbanim sredinama dominiraju zgrade sa staklenim fasadama koja se pregrevaju kao staklenici, a zatim gutaju velike količine električne energije kao bi spustile temperaturu da bi se unutar njih moglo funkcionisati.
Umesto toga, mogli bismo da imamo zgrade koje su tesno povezane sa živim sistemima koji su evoluirali zajedno sa nama, koji slave vezu između čoveka i prirode koja je ključna za naše blagostanje.
Kako sve više ljudi Australiji živi u urbanim sredinama, gradovi rastu a ozelenjavanje gradova je ključni deo uspostavljanja i obnavljanja te veze između čoveka i prirode.
Pored lepote koju zelenilo unosi u urbana područija, okružnje je automatski zdravije.
Istraživanja takođe pokazuju da se stopa kriminala smanjuje u oblastima sa drvoredima a i da se povećava vrednost imovine.
Priroda zna kako da upravlja poplavama i vremenskim neprilikama i prilagodljivija je od mnogih naših projektovanih sistema, ali mi obijamo da učimo iz toga.
Dok se borimo sa promenama usled klimatskih promena, imamo priliku da učimo i iz prirode i iz istorije starih kultura koje su hiljadama godina savladavale promene.
Projekat „Zelenija mesta“, koji je prošle godine objavio Vladin arhitekta Novog Južnog Velsa, opisuje mnoge prednosti zelene infrastrukture; od povećane socijalne interakcije i inkluzije do smanjenog rizika od poplava i uvećanja vrednosti imovine.
Uz svo ovo znanje o blagodetima zelenila u gradovima, mi još uvek površno posmatramo razvoj gradova kroz urbanizam koji ima malo ili nimalo prirode, a ukoliko postoji zelenilo, vrlo je ograničeno i nema dubljeng pristupa koji podrazumeva razmišljanje o stvaranju staništa koja mogu povećati biodiverzitet.
Pristup regenerativnog dizajna, koji stvara mogućnosti da ljudi i priroda napreduju zajedno, je korak napred u razvoju gradova. Pokret biofilnih gradova koji je započet u SAD-u, a sada je prisutan u Australiji.
Ovaj projekat podrazumeva da bi gradovi mogli da postanu staništa za autohtone vrste bukvalno svuda, čak i u najgušće naseljenim gradskim sredinama, istovremeno stvarajući prijatan zajednički prostor koji je ujedno i koristan.
Kako australijski gradovi postaju sve nasljeniji , benefiti od povezivanja sa prirodom se povećavaju, ali ipak često možemo čuti opaske da nije moguće uvesti prirodu u grad, da joj je potrebno previše prostora ili je najbolje ostaviti je u okviru parkova u kojima može da bude odvojena od urbanih delova grada.
Odgovor na ovo ogleda se u tome da biodiverzitet postoji svuda, čak i najmanji zeleni prostor pružaj osnovno staništa za najsitnije vrste.
Srećom, vidimo kako se u gradovima širom sveta pojavljuju projekti koji pokazuju da ova ideja ima svoju publiku.
Projekti poput “Highline” u Njujorku daju gradovima u svetu primer kako se napuštene površine u gradovima mogu u potpunosti transformisati u prirodna staništa.
“Revilding” ili podivljavanje je dodavanje prirode svuda, ne samo u parkovima, ili žardinjerama već i unutar i izvan stambenih zgrada.
Ako bismo svoj razvoj posmatrali kao prostor koji je priroda, iz kojeg smo oteli prostore za ljudsku upotrebu, a ne obrnuto, imali bismo priliku da dovedemo ljude i prirodu u zdravu ravnotežu.
Gradovi u Australiji vrve od napuštenih površina, od useka na železnici do parkinga i napuštenih industrijskih pogona.
Prečesto su najprometniji putevi neprijateljsko okruženje sa malo ili nimalo prirode, a krovovi i trgovi gradova izbetonirane površine koje doprinose visokoj temperaturi.
Zelenilo koje sadimo ne mora biti samo drveće. Projekti kao što su “Sidnei’s Camperdovn Commons”, “Perth Citi Farm” ili” MelFurn’s SkiFarm”, daju primer za uzgajanje hrane u gradovima koji istovremeno povećavaju interakciju među komšijama ali i osećaj zajednice.
Strateški akcioni plan grada Melburna „Ozelenimo naš grad“ pokazuje kako zeleni zidovi i krovovi mogu imati važnu ulogu u donošenju prirode u grad.
Nažalost, uglavnom smo kratkovidi i nismo u stanju da vidimo benefite koje nam priroda pruža na duži rok.
Ne uzimamo u obzir da smanjenje zagađenja vode i vazduha doprinosi i vrednosti imovine. Nadamo se da nije potrebno da još vrsta izumre, da se ponove razorni požari, katastrofalne poplave da bismo krenuli u akciju.
Prošla je decenija kako su UN donele Konvenciu o Biodiverzitetu i zabrinjavajuće je što nijedan od ciljeva nije postignut.
U sledećoj deceniji moramo prihvatiti svoju odgovornost za ovo i moraćemo da pomognemo prirodi jer opstanak svih vrsta od kojih zavisimo leži isključivo u našim rukama.
Tokom poslednjih 200 godina, Australija je izgubila 75% svojih prašuma i ima najgori rekord izumiranja sisara na svetu.
Iako i dalje doživljavamo prirodu kao nešto što možemo uzeti i uništiti i kao nešto što nam je podređeno, malo je verovatno da će se išta promeniti.
U u Australiji čak ni pretnja izumiranjem koale nakon prošlogodišnjih požara nije rezultirala dovoljnom akcijom.
Naš odnos prema prirodi je ključan za promenu, moramo da prigrlimo prirodu u svom svakodnevnom životu i živimo znajući da šta god da radimo prirodi, činimo sami sebi.
Izvor: TheGuardian
Novosađani zasadili Zelenilo počupalo (VIDEO)
Dodaj komentar