Ne znam da li ste do sada bili u prilici da na svojoj mladoj koži osetite svu frustriranost koleginice sa starijom kožom.

Znate, one koja je godine provela na istom radnom mestu. One koja se toliko „odomaćila“ da na radni prostor gleda kao na sopstveni dom. Donela je i saksijsku biljku, stavila je na prozor, zaliva je u pauzama. Ima svoj tanjir, escajg, policu u frižideru, svoje biljne mešavine, svoj osveživač prostorije. Postala je deo enterijera.

Sa šefom ima poseban odnos. On je ceni, jer je odana firmi, svoje najbolje godine njoj je posvetila. Ustoličila se. Stekla reputaciju.

A onda dođete vi, mladi, obrazovani, puni entuzijazma i za tren oka joj poljuljate mirni sigurni svet. I postanete njena najveća noćna mora.

Jer šta vi sad imate tu da tražite i ko je vas poslao i šta, bre, nju briga što ste vi završile neke fakultete i obuke i što želite da primenite naučeno???!!! I otkud vam “pravo” da dajete šefu predloge, i kome još trebaju vaše ideje i predlozi i zašto se šećkate poletni i doterani i mladi i mirisni po kancelariji, koga zavaravate, šta želite?!

Vaš dolazak ona će doživeti kao upad na svoju teritoriju i logično počeće da je brani.

Slično mi se desilo nekoliko puta. Ali, ovo posebno pamtim.

poslovna-devojka

Možda se ne bih ni setila da stariju “koleginicu” baš danas nisam srela u biblioteci u čiju čitaonu povremeno dolazim da radim. Nismo se videle dugih pet godina, od kada sam svojevoljno otišla iz redakcije. Verovala sam da se promenila, pa zaboga nismo više jedna preko puta druge, ne dišemo jedna drugoj za vrat, ne gledamo se, ne gleda me, ne radimo zajedno, koliko znam ona je čak otišla u penziju…

Na moje krajnje učtivo “Dobar dan”, nije odgovorila. Verovatno me nije ovde očekivala, pa joj je slika pred očima prerezala grlo i uzela glas.

Nadmeno je stajala nekoliko sekundi.

Nadmeno je procedila zdravo.

Nadmeno je prošla kraj mene, ko da sam paučina u zabitom uglu.

Nadmeno je prišla jednom od računara i nadmeno ga upalila.

Nadmeno je prelistala nekoliko sajtova.

Činilo mi se da je imala nameru da bude ovde jedno vreme. Niko ne ulazi u čitaonu i ne pali kompijuter zarad pet minuta, tačno onoliko vremena koliko je ona provela ovde.

Nadmeno je ustala, ostavljajući za sobom izvučenu stolicu. Ipak, ovo nije njen “radni prostor”.

Nadmeno mi nije dala priliku ni da je pitam kako je, kako su joj deca.

Izlašla je podignute glave sa promrmljanim zdravo.

U sekundi sam se prisetila, i ponovo proživela sve ono plakanje u toaletu zbog nje.

posao-los

Od mog dolaska u redakciju čini mi se da me je smatrala pretnjom. Imala je hladni stav i visoko podignuti gard. Kada bih je najljubaznije zamolila da mi da broj nekog od direktora sa kojima je godinama sarađivala, najpre bi se pravila da me ne čuje, a zatim bi mirnim tonom, pogledom hijene, odgovarala: “Nemam”.

Kritikovala je sve moje tekstove koji su na svoj način napravili pravu malu revoluciju u godinama uspavanim novinama. A ko sam ja da pravim revolucije, kad je pre mene sve “dobro funkcionisalo”?

Kolumne koje su počele da izlaze doživela je kao srčani udar. Posebno zbog fotografije mene koja je pratila kolumnu.

Negde u svojoj zbunjenoj i sujetom zaslepljenoj glavi mislila je da hoću da joj preotmem mesto, da se istaknem, nametnem, da “glumim ludilo”. Moj dolazak ju je uzdrmao u svoj njenoj opuštenosti. Godinama su stvari funkcionisale na isti način, jedna ustajala žabokrečina koju sam eto sad ja došla, navodno, da bistrim.

Nema goreg osećaja nego kad dođeš na radno mesto gde te smatraju pretnjom, pa se tako i postave. Gde na tvoje znanje ne gledaju kao na prednost, već ga vide kao opasnost. Gde im smetaju tvoje ideje i želja da zajedno unapredite rad firme ili redakcije, svejedno. Gde ih tvoj entuzijazam guši, i sva mladost i energija koju donosiš. Gde ne važi parola “spojimo mladost i iskustvo”, već parola “nema šta ti ovde da pametuješ”. Gde važi samo jedna hijerarhija, ona po godinama, a ne po znanju. Gde će se na tvoje haljine, bluze, miris, kosu, mladost gledati iz prikrajka, uz sočno komentarisanje svega toga sa ostalim koleginicama kada izađeš po kiflu.

Ovoga je uvek i na svim radnim mestima bilo, uz dužno poštovanje izuzecima.

I nekako se uvek odvija na relaciji žena – žena.

koleginice

I često ne mora imati veze ni sa godinama, ali svakako ima veze sa samopouzdanjem i koliko je ta neka “zla” koleginica sigurna u sebe i svoje znanje i ideje i doprinos koji daje firmi. Jer ako godinama sedi i ne radi ništa, a prima platu, naravno da će joj zasmetati tvoj dolazak i želja da pomeriš mrtvu tačku. Ako godinama nije unapređivala svoje znanje, već je na onom iz 98, naravno da će te doživljavati kao pretnju jer eto govoriš dva jezika, odlaziš na obuke i radiš na sebi. Ako godinama nije imala želju da pomogne firmi da bude bolja od onoga što je sad, naravno da će joj smetati dolazak neke tebe, pune ambicija.

Jedino što u ovoj situaciji možeš da uradiš jeste da preskočiš njenu ispruženu nogu i pokušaš da smireno, koliko god u njenoj blizini to bilo teško, dokažeš zašto vrediš i koliko vrediš.

Jer, biće da smo od potrebne kolegijalnosti daleko odmakli, posebno danas kada većina sebično čuva svoje radno mesto i sve i svakoga vidi kao opasnost.

Apel tebi: Možeš li da spasiš jedan život?

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski
Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here