Magazin

Zašto prećutno žalim devojke koje su se udale u dvadesetima

Malo je paradoksalno da ovakvu izjavu da jedna novopočena supruga, ali istina je da svaki put, bez izuzetka, kada ugledam devojku u ranim dvadesetima, koja se sa godišnjeg odmora vratila sa prstenom u ruci, deo mene je sažaljeva.

Ali, imaš tek 25 godina, pomislim dok joj poželim sve najlepše. I možda imam ovakvu reakciju zbog svojih južnjačkih korena, a možda sam jednostavno uskih pogleda.

I tu se jednostavno mora povući granica, i naravno znam puno srećno udatih, samostalnih žena koje su se zaklele na vernost upravo tako rano, ali ipak…

Nasuprot scenariju nekim je princezama bajka počela tek kada su se razvele od princa

Takva je i moja priča. I upravo je razlog ovome, ne toliko u tim mladim devojkama, koje možda na taj način traže odobrenje, već u meni. Verila sam se kada sam imala “samo” 24, a nedavno sam se i udala, ali sa 33 godine. Stoga znam kako “malo” vremena može da napravi veliku razliku.

U 24-oj nisam imala neku karijeru o kojoj bi se moglo pričati. Moja najredovnija plata je bio zapravo džeparac koji su mi slali verenikovi roditelji, zajedno sa konstatacijama kako nas dvoje treba da živimo svoj život. Imali smo psa i kuću pored plaže, okruženu drvenom ogradom koju su krasio jasmin.

„Da“ umesto „Ne“

Sedmicu pre nego me je zaprosio – u jednom restoranu u Firenci, za stolom koji je tik uz obalu reke Arno – rekla sam mu da nisam spremna.

Sjećam se da sam mu rekla: “Ne idemo u Firencu da bi me zaprosio, jel tako?”. Nasmejao se i rekao: “Ne, ne idemo u Firencu da bi te tamo zaprosio.”

Ali, kako se ispostavilo, išli smo tamo upravo da bi me zaprosio. I rekla sam “da” kada sam trebala reći “ne”, ali imala sam osećaj da to čak i nije u mojoj moći. I tako sam (odjednom) imala verenika, haljinu i zakazan datum; sve što valjda možeš poželeti. Ali daleko od toga da sam bila uzbuđena još-malo-pa-mladenka.

Nedosanjani snovi

I umesto da škrabam o planovima za venčanje, u svoj sam dnevnik pisala nešto ovako:

“Ona će usvajati ugrožene vrste sa drugog kraja sveta, kupaće se u mirišljavim vodicama; skupljaće tajno pritužbe zbog seksualnog nezadovoljstva, biće supruga.”

Umesto da težim ka ostvarenju svoga sna da budem pisac, išla sam u večernju školu da postanem agent za nekretnine. Moja je tada najveća noćna mora podrazumevala mene u strogo krojenom odelu, kako furiozno usisavam sa sve crvenim karminom i dobrano natapiranom kosom, sa stavom “Prodaću ovu kuću danas.”

Nakon upravo jednog takvog uznemirujućeg sna, sećam se da me je nazvala moja najbolja prijateljica, koja mi je, kroz uvlačanje dima iz cigarete, pričala o misterioznom strancu kojeg je upoznala na nekom partiju.

Život na traci koja se nikada neće odmotati

Odjednom sam se našla kako krečim sobu za goste. Doslovce sam videla svoje 20-e kako isparavaju zajedno sa mirisom kreča. Ljude koje sam trebala upoznati; glamurozne greške koje sam trebala napraviti; čak i žena koja sam tek trebala postati. Osećala sam kako će se čitav moj život odigrati na traci koja se nikada neće odmotati.

I ne, nisam uradila ništa po tom pitanju. Zbog straha, ljubavi, kukavičluka ili neke “dužnosti”, nastavila sam tim putem. Imala sam sreće pa je on otkazao sve. Sad uviđam da je moj žal za potpuno drugačijim životom počeo da izbija na površinu. I on je to video.

Slomljenog srca, ali slobodna

Jedne nedelje mi je rekao da je požurio i da je očigledno da ne želimo iste stvari. Rekao mi je da treba da odem, sama. Spakovala sam se i otišla u drugi grad. Slomljenog srca, ali slobodna.

Sada znam da su 20-e konstantna borba između želje za slobodom i onom za sigurnošću, ljubavlju i nezavisnošću. Tada sam brak videla tek kao listu stvari kojih sam se odrekla: identiteta koji još nisam izgradila, slodode, karijere, prilike da pijuckam martini i radim u prestižnom magazinu, i da, da ostanem s nekim misterioznim strancem ljubeći se čitavu noć. Možda su upravo moji prijatelji bili zaslužni za ovo saznanje.

Sada, brak vidim kao listu stvari koje dobijam: partnera, ljubavnika, najboljeg prijatelja, muškarca koji uvek ostavi kišobran na vratima kada pada kiša, i obećanje da nikada više neću morati ljubiti misterioznog stranca. I to je razlika koju jedna decenija može da uradi. To je razlika između straha i sigurnosti, između prave i pogrešne osobe, između jednog početka i jednoj kraja.

Možda svi moramo proći tu hazardnu seriju scena, i upravo je iseći njih rizik propuštanja priče u celosti.

Da li je Srpkinje starije od 30 godina sramota što se nisu udale

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku