radnik
Magazin

Radnička klasa ne talasa: Zašto od 1. maja dobijam anksiozni napad

Donedavno sam od svakog 1. maja dobijala anksiozni napad. Nisam imala napad panike zbog kog bih umesto u travi kraj roštilja završavala u Hitnoj, ali recimo da sam se osećala prilično sjebano.

Jasno je da se tokom mnogih praznika osećam sjebano i 1. maj nije izuzetak.

Nova godina, Badnji dan, Božić… i radnički praznik sve više liče na „vašarišta“ u kojima učestvuju oni koji Hristovo rođenje kao i borbu za radnička prava proslavljaju pucanjem iz automatske, rokanjem što bi se reklo, opijanjem kraj vatre i tanjira ulepljenih od masti kobasice, ostavljanjem zgarišta i smeća na nedozvoljenim mestima u parkovima prirode.

Vreme bez novca ili novac bez vremena

Prvi maj decenijama kasnije „doneo“ je radnika bez prava. Zaprežnog vola koji radi za crkavicu. Ili onog bolje plaćenog ali sa dominirajućom hipertenzijom, ubrzanom štitnjačom, detetom u produženom boravku do … 17 časova.

Dakle, ili imaš vreme bez novca ili novac bez vremena. U oba slučaja živci su ko strujni kablovi na koje je sletelo jato nemirnih golubova.

Prvi maj doneo je radnike koji idu preko grane. U lov na ribe Aljaske, u nemačke pogone, na skele zgrada, domove zdravlja, austrijske hotele i wc-e.

Doneo je decu koja upoznaju roditelje preko vibera (nemoj se neko požalio na tehnologiju, decu nam podiže)!

Doneo je mutavce u kožnim foteljama koji viču „smanjena je stopa nezaposlenosti duplo“ dok tetkinom detetu nameštaju posao u opštinskoj kancelariji.

Jedino se tu još poštuje radno vreme od osam časova. Tačnije, gledajući na svaku po nahođenju napravljenu pauzu (stigle nove cipele u butik preko puta Opštine i jakne kod Mire su na sniženju 50 odsto) i puš pauzu i „samo sam skokno do Pošte da platim račune“, radi se i manje, 6 sati.

Ovi imaju najviše razloga da razgore vatru pod talandarom.

Radnička klasa odlazi u raj

Moj otac je bio radnik, vodoinstalater u Tekstilnom kombinatu Dunav koji je pre desetak godina „ostao na ulici“ sa još 430 radnika, na izvolte. U godinama kada više nisi nikom zanimljiv. Nit snažan mladić, nit za penziju.

Neki od njih 430 su otišli na njive. Da vade krompir i šargarepu, i kad prži i kad duva i kad zasipa kiša za vrat.

Oko dva poslepodne izlaze iz prikolice traktora zasukani i prljavi od zemlje, crni od muke, sa malo šargarepe u najlon kesi kad da gazda. Bilo i inženjera. Muka ne bira.

Moj tata radio je kupatila (to kad pogodi, unapred se zadužimo), kopao kanalizacije, otpušavao slivnike i uvek se presvlačio kraj stepeništa kod ulaznih vrata.

„Sav sam od govana“ govorio bi, skidajući tešku cipelu s jedne drugom nogom.

Nekad je bilo posla, nekad ni za leba.

Poslednje tri godine lupao je recke po zidu ko jugoslovenski vojnik, s nestrpljenjem iščekujući starosnu penziju.

„Samo da ne umrem dok je dočekam“.

Dočekao ju je. Svih 15.000 dinara. Ono što je radio više od 25 godina za firmu se nigde ne računa. Što bi klinci rekli puj pike ne važi.

Sa tih 15. 000 može recimo da plati grejanje i struju i da mu ostane da ima za hleb i mleko eventualno.

Bogu hvala pa je mama sa svojom penzijom živa. Lakše je.

Da je nema, ja bih ga izdržavala. Vrlo rado. Kao što je on podizao mene. Kupovao dok se moglo najbolje cipele, kaputiće, plaćao školovanje, posle fakultet u Beogradu.

Ništa mu ne bi falilo. Ni banana svaki dan. Ni žileti da skrati bradu. Ni čokoladica od kokosa. Ni lekovi. Ni Gavez gel za krivu kičmu i bolna leđa koja su ga pre dva meseca ko Isusa zakucala za krevet, pa sad uči da hoda, ponovo.

Gde Prvi maj nije postao sprdnja

Sve navedeno bi zapravo plaćao moj muž koji radi za slovenačku firmu, jer ja sa svojim fakultetom u Srbiji dobacujem malo više od tate. Ja sam u kategoriji imam vreme, nemam novac, nemam staž. Da bih to promenila u imam posao, nemam vreme, morala bih u naprednjake.

Da muž ne radi za tu firmu verovatno bismo porodično spakovali prnje i otišli daleko. Negde gde Prvi maj nije postao sprdnja.

Zbog svega navedenog praznik rada ne mogu da proslavljam uz slaninu koja cvrči i muziku sa tranzistora (ko može, prijatno!)

Ako mi se jede roštilj i biva na livadi, uradiću to 4. maja, recimo. Kad se svi oni otrežnjeni, sa stomacima koji još vare, vrate na poslove na kojima će već posle pola sata psovati zbog niske dnevnice i gazde, čekajući penziju sa kojom neće moći ni grobno mesto da kupe.

Jer tako ovde prolazi radnička klasa.

Zbog čega se slavi Prvi maj

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš