Čula sam nedavno njegovu priču.

Odlučio je da sa porodicom kupi stan. Ravno trinaest godina su živeli kao podstanari, uglavnom u malim kućama tzv. nus prostorijama. Jeftinije su.

Dobio je dobar posao, ima tome već pet godina.

Razgovarali su dugo među sobom, sa bankom najčešće, preračunavali kamate, valute, godine otplate. Preračunavali svoja primanja, sabirali ih, pa oduzimali sve troškove, rate, da bi videli koliko im „čisto“ ostane. I može li se onda od tog „čistog“ koliko toliko normalno živeti.

Kada su konačno doneli odluku da kupe svoje gnezdo, o svemu su, čini se, vodili računa. I od koga kupuju stan, i da li je taj investitor ozbiljan, i kakva je zgrada, i kakva je stolarija, i koliko je udaljena od vrtića i škole i poslova, i ima li u blizini parkova, ili nekih ne daj Bože fabrika… Ne kupuje se stan svaki dan, posebno ne u Srbiji.

Sredili su ga kao bombonjeru. Uneli kofere u 56 kvadrata srećni i radoznali ko da su zakoračili na tlo neke neistražene zemlje. Uzbuđeno su započeli novu etapu života za koju su verovali da će biti bolja i bezbrižnija nego ikada pre.

I sve je bilo u redu prvih osam meseci, dok je iznad njih živela pitoma starica koja je više lebdela nego koračala po stanu. Da je nisu sretali, ponekad na stepeništu, mislili bi da gore niko ne živi.

Jednog jutra, negde oko šest, probudili su ih snažni udari iznad glave. Kao da je starica odlučila da obuje klompe i dokaže svima da je još uvek živa. Tutnjalo je po parketu uzduž i popreko. I nije mislilo da stane. Čas bi bilo glasnije, čas tiše, zavisno od kretanja po stanu. Posle nekoliko minuta čuli su razgovor, očito da to nije bila starica, jer je brundalo jakim muškim tenorom. Ličilo je na dovikivanje kakvo su do tada slušali po gradu, ispred pijace, ili kad se vozači psuju kroz otvorene prozore.

prozori-zgrade

Decu je probudila buka.

Oni su tad izašli iz stana i popeli se par stepenika. Mogli su da vide za dlan otvorena vrata. I čuju sve o čemu je muškarac pričao. A onda su ga i videli. Debela sredovečna prikaza sa dugim brkovima galameći je ostavljala kesu sa smećem ispred vrata i tri balona od vode, pri tom pljujući ko da je na ulici. Tresnuo je vratima za sobom.

U danima koji su stigli, posebno noćima, živeli su svoj lični horor. Slušali su komšijine tvrde klompe, njegovo bučno pljuvanje kroz prozor, njegove duge razgovore telefonom na terasi u vreme odmora i oko jedanaest uveče, njegovu veš mašinu uključenu posle ponoći. Neretko su mogli da čuju i glas njegove supruge koja mu je piskavim glasom govorila da se malo stiša, jer ne žive više u kući.

Ceo dan sa njegove terase je brundao mali tranzistor, i kad je bio kod kuće i kad nije.

Vrata nije otvarao i zatvarao, lupao je i treskao njima stvarajući svaki put blage detonacije.

U nekoliko navrata su fino, često i uz kolače sa višnjom na tanjiru, pokušali da mu objasne pravila stanovanja u zgradi, i da postoji kućni red, i da imaju malu decu koja rano odlaze u krevet, koja uče kada stignu iz škole, i da se sve čuje, i da bi bar noću mogao da ne lupa vratima, ali nije pomoglo.

Kada lepim nije urodilo, porodica ispod polako je postajala njemu slična. Bes i razdražljivost su bili krivi za sve. I nedostatak sna. I tišine. Kada bi ga čuli kako se dere, lupali bi drškom od metle u plafon da ga opomenu. Pojačavali svoju muziku sa terase da nadjačaju njegovu. Počeli su da glasno pričaju, da se glasno smeju, da lupaju vratima. Pretvorili su se u sve ono čega su se gnušali, dok im jedno veče policija nije pokucala na vrata.

„Imamo prijavljeno nasilje u ovom stanu“, tako su rekli. Posle temeljnog objašnjenja da niko nikog ne bije, niti je ikada neko nekoga tukao, policija je otišla uz opomenu da će ih sledeći put privesti na duže saslušanje.

Prijavila ih je porodica ispod njih kojima su oni postali isto što i njima debeli komšija iznad.

Postali su željni mira, željni sna, željni da čuju svoje misli, da čuju tišinu kada padne mrak. Umesto toga slušali su njegov pojačan televizor i sve i jednu političku emisiju. Plus tranzitor koji se nije gasio. Plus centrifuge posle ponoći. Plus svađe sa ženom. Plus sve psovke kojima ju je bombardovao.

tisina

Pekao je papriku na terasi. Mnogo paprike. Kuvao paradajz. Dovodio kolegu sa kojim je posle posla, oko tri poslepodne, glasno bistrio politiku i sva dešavanja u Srbiji. Penu od piva prosipali su sa terase na trotoar.

Policiju su pozvali samo jedan put. Pokucali su na njegova klimava vrata, on ih domaćinski uveo na kafu i rakiju od šljive. Sve su mogli da čuju kroz otvorene prozore. I kako se pravda, i kako govori da oni preuveličavaju, kako je on, eto, grlat i prostodušan čovek, ali kvaran i zlonameran nije. Obrlatio ih je i uz flašu domaćeg paradajza da žene imaju kad kuvaju ručak, ispratio iz stana.

Danas, dve godine nakon što su kupili stan, žive u maloj kući nadomak grada. Izgubili su nekoliko hiljada evra pri prodaji stana, ali su jedva dočekali da pobegnu iz njega.

Posle su čuli priče i drugih ljudi koji su živeli u stanovima, i koji su zbog bahatih komšija neretko i na Sudu završavali.

Neko je imao psa koji bi lajao po ceo dan. Neko je iznajmljivao omladini koja bi pravila žurke i trčala pijana kroz hodnik. Neko je od stana pravio frizerski lokal na crno, pa su fenovi i pričljive žene celi dan jednako brundali.

Nedavno sam se vratila sa odmora iz Banje. Bili smo u velikom stanu prijatelja. Prvo veče, negde oko ponoći, trgao me je iz sna zvuk nameštaja koji je neko vukao po parketu nemilosrdno. Onda sam čula glasno smejanje i odmah zatim zastrašujući vrisak. Pogledala sam u jednoipogodišnju ćerkicu kraj sebe. Spavala je, Bogu hvala. Vrisak se nastavio. Istrčala sam bosa u hodnik i kroz blago otškrinuta vrata čula: „Nemoj boli me, boli me“. Vratila sam se zalupanog srca u stan. Nisam znala da li je toj nekoj u stanu iznad potreban pomoć ili je to bio samo deo neke sulude predigre. Ili samog čina. Poslala sam muža da vidi šta se dešava i da ih opomene. Momak i devojka, tek zakoračili u punoletstvo i studije, rekli su mu samo: „U redu, stišaćemo se“. Pa, ipak smo ih i dalje čuli kako trče kroz stan, pričaju glasno i smeju do tri ujutru. Sutradan su se izvinjavali.

„Izvinite, spremali smo kolokvijum“, rekla je devojka na stepenicama.

„Slušaj, i ja sam spremala kolokvijume, pa nisam urlala po Domu nemoj, boli me!“ kažem joj.

„A, to me je on, budala, malo golicao“, odgovori.

Naredne dve noći su bili koliko toliko mirni. Nameštaj su i dalje pomerali, pričali posle ponoći na terasi, ali bar nisu vrištali.

U petak je bilo začuđujuće tiho. Pomislili smo „super, otišli su u grad“. Zaspali smo u isto vreme kad i beba. Oko četiri ujutru prvo nas je probudilo trčanje uz stepenice, a zatim i zvuk štikli iznad glave. Štikle, štikle, štikle, tamo vamo, vamo tamo. Smeh. Vriska.

Potpuno čupava, u razdrljenoj pižami i bosa, gurnula sam rukom već otvorena vrata.

Njih osmoro je sedelo oko stola prepunog limenki piva. Devojke u maturskim haljinama i štiklama valjale su se po podu, i smejale pod dejstvom alkohola.

„U čemu je tvoj problem?“, pitao me je jedan klinac.

„U tome što je četiri ujutru, i što si u jebenoj zgradi“. Kao sam im pripretila, totalno bezuspešno, policijom i sišla dole da ih slušam iz kreveta.

Negde oko pola šest, već je svanulo, sjurili su se bučno niz hodnik i stepenice i dovikivali se sa ovima što žive u stanu. Ispili su pivo iz limenke i ostatak slili u mladi bor zasađen da stanarima zgrade bude prijatnije i lepše. Limenke su bacili u zelene grančice. I ušli pijani u auto, seli za volan.

Već nekoliko godina živim u kući. Miran kraj. Noću čujem zrikavce, žabe, po kog još ne usnulog psa. I disanje deteta. A živela sam u stanovima dugo. I nekoliko godina slušala komšiju iznad sebe kako jebe. I noću kad stigne sa njom iz kafane, i ujutru oko 11.

Ono što sam za ovo vreme shvatila jeste da dosta njih nema elementarnu kulturu stanovanja, ne poznaju kućni red, ne razumeju da život u stanu ne znači da je celokupna zgrada njihova.

I da nas, ostale stanare, apsolutno ne zanima koju ti muziku slušaš, koji televizijski program gledaš, kada ručaš, šta ručaš, kada jebeš, koga jebeš, ne zanima nas tvoje prepucavanje sa ženom i decom (sve dok te zbog nasilja ne prijavimo), ne zanima nas tvoje političko opredeljenje o kom urlaš na terasi, ne želimo da slušamo tvoje burgije i čekiće od dva do pet. Posebno nas ne zanima to što si ranoranilac i što ne možeš da sačekaš osam sati, pa da počneš sa radovima. Ni to što te muči nesanica, pa zbog nje ti mučiš ostale stanare. Ne zanima nas što si nekad živeo u kući, pa se sad teško privikavaš. Kultura stanovanja je kultura stanovanja živeo ti u kući, vikendici, na salašu, na klupi ili u kutiji. Kulturan čovek se ne dernja, ne treska vratima, ne viče kroz hodnike. Ne bahati se ko da je apsolutni gospodar vremena i prostora. Kulturan čovek ima svest o tome da nije sam. Poštuje druge.

I što je najgore, ta nekultura življenja se oseća ne samo u zgradama. Vidi se svuda.

smece

Ljudi su postali bučni i bahati u parkovima, u pošti, mesarama, na roditeljskim sastancima, na ulici. Dernjanju se, guraju u redovima. Nameću svoja mišljenja. Tukli bi se da bi ih odbranili. Vređaju druge. Omalovažavaju. Guraju sebe u prvi plan.

Ostavljaju svoje prljave tragove u javim toaletima, pod parolom „pišam, serem, ne vodim računa, nije moj wc, ima ko to briše i ko je plaćen za to“

Postali su bahati prema svom okruženju. Prema travi, drveću, klupama, fasadama, spomenicima, rekama, plažama. Prema dobroj prirodi. Vidim mame koje mirno puštaju dete da baca na ulicu omot od krem bananice. Vidim roditelje koji ne opažaju kako im deca lome mlado stablo u parku. Oni sede i pričaju, deca na deset metara lome tek ka nebu krenulo drvo. Vidim omladinu koja ne ume da kanališe bes, pa šara žardinjere, fasade, piša po cveću, kida ga.

Vidim te „čuvene“ stanare zgrada kako pokušavaju da od stana naprave kuću sa dvorištem i baštom i roštiljom i psom i kacama kiselog kupusa. Vidim ih kako grlato, zasukanih rukava brane tu svoju viziju življenja u zgradi.

I Bogu hvala još uvek vidim one divne, kulturne ljude koji imaju svest o tome da smo svi mi ovde samo privremeno, tek prolaznici koji bi trebalo da budu zahvalni na svemu što nas okružuje, što raste radi nas, što nas hrani, greje, hladi, odmara oči, što nam vazduh daje. Divne ljude koji poštuje vreme i prostor, koji poštuju druge ljude, koji cene mir tako potreban u ovoj ludoj uzavreloj današnjici, ljude koji umeju da žive ko ljudi,

a ne ko stoka.

Da li smo mi u Srbiji samo nesrećni ili smo baš MAJMUNI?

 

 

 

 

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here