banglades zara
Magazin

Priče žena koje su napravile vaše Zara pantalone navešće vas da obučete helanke

Bobita Akhter je 22-godišnjakinja iz Bangladeša, koja se pre nekoliko meseci pridružila protestima svojih koleginica, koje se bore za veća primanja zaposlenih u tekstilnoj industriji.

Bangladeš je drugi najveći izvoznik odeće u svetu, a iako je prethodnog meseca vlada te zemlje povećala minimalac zaposlenima, većina njih tvrdi da nisu videli neko povećanje kada su primili januarsku platu.

Upravo je to bio uzrok za niz protesta koji se odvijaju od 6. januara. Radnici su zauzeli ulici, blokirali aerodrom te, navodno, palili autobuse i unišavali automobile. Policija je odgovorila silom – gasom, vodenim topovima, palicama. Jedan je protestant, navodno, nastradao, prenosi Nataša Bursać za Lola magazin.

Bezglavi beg

Neki su protesti protekli bez nasilja. Radnici su napuštali fabrike, odbijajući da rade dok se ne reši pitanje njihovih plata. Bobita se pridružila jednom takvom protestu.

“Ljudi su bežali u različitim smerovima, a ja sam pokušala pobeći sporednom uličicom, kada sam ciglom pogođena u glavu”, objasnila je ona.

Ona smatra da je to uradio neko iz policije ili neko iz obezbeđenja u fabrici.

“Bacamo cigle na fabrike ili na policiju kada nastane baš velika gužva, ali nikada na nekoga od naših, i tako znam da je bio neko od njih”, dodala je.

80 na sat

Bobita radi za NASAA grupaciju, gde je zadužena da zašije do 80 komada džepova na Zarine pantalone tokom jednog radnog časa. Žene poput nje, koje su u ovoj industriji počele raditi sa 16 godina, čine 80% od 4 miliona radnika iz više od 4.500 fabrika u Bangladešu.

Ova je industrija u potpunosti transformisala ekonomiju te zemlje, doprinoseći sa 83,49% ukupnom izvozu Bangladeša koji čini 36,66 biliona dolara te će odigrati značajnu ulogu u planu da ova zemlja napreduje dalje iz faze zemlje u razvoju.

Industrija je isto tako odigrala značaju ulogu u ekonomskom osnaživanju žena iz nižih klasa.

Tradicioanlno, ove su žene radile kao pomoćnice tek za povremene plate, gotovo bez dana odmora, sve dok im tekstilna industrija nije omogućila poslove sa većim stepenom dostojanstva i obećanjem ekonomske nezavisnosti.

“Rad u ovoj industriji znači da ne moram da se oslonim samo na svoju porodicu”, kaže Bobita. “Žene poput mene su nezavisne i ne moraju da trpe zlostavljanje muževa ili njegove porodice. Ali zaslužujemo da budemo pošteno plaćene!”

Ekonomija zavisna od žena

Bangladeš je zemlja koju vodi premijerka Šeik (Sheikh) Hasina, čija je ekonomija u mnogome ovisna od žena, a one opet zarađuju manje od 100 dolara mesečno, što je tek četvrtina prosečnih mesečnih troškova.

Šamim (Shamim) Imam, vođa pomenutog pokreta radnika, je objasnio za Asia Times da, iako je početna plata rasla, ona ne odgovara godišnjim troškovima života. Pri tom je tek 40% od ukupnog iznosa plata, dok ostatak čine bonusi i ostale beneficije, koji uglavnom zavise od produktivnosti radnika i politike firme.

“Ovo su najznačajniji protesti otkako su umanjili taj osnovni deo plate”, dodaje na to Nazma Akhter.

Nazma je osnovala organizaciju Awaj Foundation, koja se upravo bori za prava radnika. I ona je počela da radi u datoj industriji sa 16 godina, sama je učila engleski i informatiku, da bi danas postala internacionalno prepozatljiva figura u borbi za prava radnika.

Protesti urodili plodom?

Nakon gotovo dve sedmice protestvovanja, Vlada je preispitala visinu plate, ali one ipak ne odgovaraju minimalnim godišnjim troškovima života.

Kako nije u mogućnosti da plati bolji smještaj, Bobita živi u kampu gde deli higijenski neuslovne kuhinju i kupatilo.

Minimalna plata je poslednji put povećana 2013. godine, nakon stravičnog kolapsa Rana Plaza fabrike, kada je stradalo više od 1.100 ljudi. I budući da je na svakih pet godina odobreno povećanje plate, a ono se prethodne godine poklopilo sa izborima, stvari su ostale nepromenjene.

Političari su se fokusirali na radnike tokom izbora, ali da bi dobili glasove, a ne da bi ispunili njihove uslove”, rekla je Nazma.

Istorija nasilja

Protesti za prava radnika u Bangladešu su kroz istoriju bili izuzetno nasilni. 2016. je protest prekinula policija, te je hiljade radnika i aktivista uhapšeno, a više od 1.500 radnika je otpušteno. Tako su i ovoga puta protesti imali teške posledice.

“Hiljade radnika je uhapšeno”, rekla je Nazma za ELLE.com. “Vlasnici fabrike su obezbedili imena radnika koje su učestvovali u protestima, te su oni potom i uhapšeni, pod lažnim optužbama, naravno. Zatvori će biti puni radnika sad. Mnogi od njih su i povređeni, dok je 90% fabrika neorganizovano i bez predstavnika radnika.”

razbijena glava

Takođe, u Bangladešu deluje i policijska jedinica koja je formirana da ugasi proteste ovih radnika, i zove se upravo Industrijska policija. Uz to, zapadni brendovi ne preuzimaju baš odgovornost za ovakav poredak stvari.

“Takozvana ‘brza moda’ je permanentno nasilna”, rekla je Hoda Katebi, blogerka koja često piše o eksploataciji u tekstilnoj industriji.

Svi gledaju samo sebe

Pojedini podaci iz 2017. godine pokazju da od komada odeće koji se proda u Australiji tek 2 ili 4% novca od njegove ukupne cene ide fabrici u Bangladešu, Vijetnamu i drugim sličnim zemljama.

“Brendovi utiču na vlasnike fabrika da pregovaraju sa radnicima da zaustave proteste, ali niko u svemu tome ne govori da će povećati plate”, objašnjava Nazma. “Svi gledaju na sebe, a ne na to kako radnici žive.”

FLA izveštaj naglašava da je transparentnost ključna za bolje uslove radnicima. Brendovi bi trebalo da ističu u kojim je fabrikama njihova roba proizvedena. Sve više ih prati taj trend, ali neke kompanije, poput Inditex-a, vlasnika ZARE, na čijim pantalonama radi Bobita, još uvek ne naglašavaju u kojim se fabrikama proizvodi njihova garderoba.

Kupac, odnosno svako od nas, stoga takođe ima odgovornost da zna odakle ta garderoba dolazi.

Najskuplja haljina na svetu već se nalazi u vašem ormanu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Share Follow Tweet Share Share