Šta zna dete šta je 300 kila, kaže dobri stari vic, a obećanja srpskih političara i rokovi koje sami postavljaju i probijaju kako im volja, mogu se svrstati pre u neku tužnu dramu koja po svemu sudeći nema kraja.
Iznova ispričane priče o „dve, najviše tri godine“ do blagostanja i čuvene „dve ključne nedelje“ u prethodne paklene dve godine, sada imaju i nastavak sa prefiksom tri. Šta zna Srbin šta su tri godine, kada je zlotvorima već poklonio više od tri decenije, tako zvuči glupi vic o našoj glupoj realnosti koja nimalo nije smešna.
Poglavar srpski gospodin Vučić obećava lakovernom narodu svakakve vragolije koje će nas odvesti u sam vrh, među najuspešnije zemlje u Evropi. Doživeli smo ratove, sankcije, bombardovanje, hiperinflaciju, pandemiju, atentate, državne udare, lažne i montirane. Doživećemo valjda i tu brzu prugu.
Obećao je tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić davne 2015. godine da će građani već 2018. godine moći brzom prugom od Beograda do Budimpešte da stignu za manje od tri sata. Ne znam da li nas je neko obavestio da je 2018. godina davno prošla. Čak je i premijer postao premijerka, a nekadašnji prvi potpredsednik vlade i premijer postao je ubrzo nakon tog obećanja i predsednik države.
Nakon isteka tri godine, javila se i tadašnja potpredsednica vlade i ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović. Ona je tog 6. jula 2018. godine izjavila da će brza pruga do Mađarske biti gotova za tačno tri godine. Sistem tri za tri, osim što se radi o godinama, a ne bodovima u bezvrednom fudbalskom takmičenju. Ponovo je rok postavljen na tri godine, kao da se prethodno obećanje Aleksandra iz 2015. godine nikada nije ni dogodilo.
Pogađate, tri godine kasnije, novo obećanje. Ponovo Aleksandar Vučić, ali ovoga puta sa pozicije predsednika Srbije obećava završetak radova i puštanje u rad pruge Beograd – Budimpešta za tri godine, odnosno 2024. godine.
Sledeće godine obležavamo veliki jubilej – prva decenija napredne Srbije u novijoj istoriji. Okupite se i proslavite skromno u krugu porodice. Slušamo svakodnevno kako živimo bolje, kako smo zgubidani jer strahujemo od toga da će nam stranci kupiti zemlju, da će nam neko otuđiti vodoizvorišta i da nećemo dugo poživeti sa ovako zatrovanim vazduhom. O kvalitetu života izlišno je i govoriti.
Iduće godine dolaze izbori, prilika da se učvrsti režim i postave temelji za narednih deset godina suverene vlasti. Prošao je u deset godina i sam Aleksandar dug put. Od PPV-a do predsednika države, ali kormilo je od početka bilo u njegovim rukama. Poraslo dete, osamostalilo se i eliminisalo političkog oca koji mu je osnovao i ostavio stranku u amanet.
Mi živimo od obećanja i krilatice „biće bolje“. Prođe mladost, starost, prođe život u čekanju bolje budućnosti. Navikli smo se na klošarluk, navikli da radimo za smešne novce i prikupljamo mrvice koje ostavljaju delegirani srpski sinovi koje je sam bog odabrao da vode računa o svom stadu. Božji delegati puni lažnih obećanja i naše pamćenje koje je daleko ispod nivoa pamćenja ribice iz akvarijuma. Divna kombinacija.
Nemate brige, sad će novih 20 evra, a onda i 20.000 dinara za penzionere. Udeliće možda neko od njih i neki dinar svojim unucima koji pokušavaju da se iščupaju iz ove sjajne perspektive koja im se nudi. Divno je živeti pod ovakvim režimom. Svi možemo da obećavamo jedni drugima šta god želimo, postavimo rokove kojih se ne pridržavamo i budemo srećni u svojim lažima i obmanama, jer takav je red i običaj u modernoj Srbiji.
Obećam, slažem da nisam obećao, a onda još masnije slažem da ću uraditi u novom roku upravo ono što nisam ispunio kad sam obećao, iako nisam obećao. Znam, zvuči suludo, ali verujem da je osećaj poznat.
Suludo je da je onaj Aleksandar Vučić iz doba Srpske radikalne stranke, ambiciozni mladi čovek otrovnog jezika, dostigao ovaj nivo političke moći. Suludost je ovde zapravo istinsko predskazanje.
Na krilima lažnih obećanja ovde se vlada, vedri i oblači od trenutka kada sam se rodio. Ja kao neko u tridesetim godinama za drugi princip i ne bih znao, da nisam vaspitavan na neki potpuno drugačiji način, da nisam čitao o nekim vrlinama i vrednostima koje čoveka čine čovekom.
Prosto, nije ni čudo što se govori o moralnom posrnuću jedne nacije kada njome neprestano vladaju lažovi i manipulanti koji još pobesne kada im ukažeš na laži koje su sami izgovorili, bez da ih je neko terao na to.
Fascinantno je kako se ovaj gladni narod baš nikada ne zasiti smrdljivih bajki o boljem životu. Kako i dalje, posle svega, iza svakog ćoška možemo čuti “dobro je” i pomenuto “biće bolje”. Na osnovu kojih realnih i racionalnih parametara izgovaramo takve stvari?
Odavno lažemo sebe, opijamo se da zaboravimo sopstvena obećanja i neprimetno usvajamo obrasce ponašanja koja nam se nude sa TV ekrana. Deca odrastaju u lažima, kvarimo njihovu svetlost i mračimo njihovu budućnost našim tolerisanjem i prihvatanjem nepravde i bahatosti.
Razmislite dobro, da li ste zadovoljni ovom prvom naprednom decenijom i da li ovi isti ljudi zavređuju da uplove punim jedrima u novu avanturu prepunu misterija, afera i obećanja koja ne vrede apsolutno ničemu.
Brza pruga povezuje Stari kontinent, na ruti i Srbija: Od Beograda do Beča za 2 sata!
Dodaj komentar