Koronavirus Magazin

Virus je domaćin a ne stranac – Ovo je njegova planeta, mi smo “stigli” mnogo kasnije

korona

Kolumnista lista Danas Aleksej Kišjuhas napisao je tekst pod nazivom “Šta želi virus”, koji je naišao na veliko interesovanje čitalaca.

O tome gde su virusi, a gde ljudi u svom međusobnom odnosu i suživotu, pročitajte u tekstu koji vam prenosimo u celosti.

Mikrobi su najveći ubica ljudskog roda u istoriji.

Kao takvi, oni su i presudno oblikovali ljudsku istoriju. Nisu to bili nekakvi Kir, Konstantin, Karlo, Fridrih, Petar, Miloš, Aleksandar i drugi organizmi koje nazivamo „Velikim“.

Bili su to – mikroorganizmi. Dakle, mikrobi koji proizvode i velike i male boginje, kugu, tuberkulozu, malariju, koleru, sifilis, AIDS i grip.

Na primer, tokom epidemije malih boginja u Rimskom carstvu (165-180) stradalo je pet do 10 miliona ljudi, a tokom „Justinijanove kuge“ u Vizantiji (541-542) čak 25-50 miliona ljudi ili 40 odsto stanovništva. I sve to sa ogromnim političkim, društvenim i istorijskim posledicama.

U 8. veku od malih boginja umire oko trećina stanovnika Japana, a od bubonske kuge ili Crne smrti (1347-1351) između 75 i 200 miliona (20-60 odsto) stanovnika Evrope.

Populacija Evrope nije se oporavila narednih 200 godina. S druge strane (bare), Evropljani su pokorili Centralnu Ameriku upravo zbog epidemije malih boginja i/ili tifusa (1545-1548) koja je ubila pet do 15 miliona Asteka ili 80 odsto domaćeg stanovništva.

A ukoliko smo, bar do juče, udobno smatrali da je u pitanju nekakva davna prošlost, razmislimo dvaput.

U vanserijski krvavom 20. veku, sa dva svetska rata, holokaustom, brojnim genocidima, revolucijama, ubistvima i samoubistvima, od ljudske ruke ukupno je stradala oko milijarda ljudi.

A od mikroba – 1,7 milijardi ljudi, u epidemijama kolere, malarije, AIDS, „španskog“ i drugih gripova. Nema razloga da pretpostavimo da će i u 21. veku biti drugačije.

Jer ovo jeste svet mikroorganizama.

Uključujući tu i onaj intimni svet naših sopstvenih tela. „Prosečno“ ljudsko telo ima oko 30 triliona ljudskih ćelija – i oko 39 triliona bakterija.

Drugim rečima, i naša telesa imaju više „tuđih“ mikroorganizama, nego sopstvenih ćelija. Možda i čitava planeta, sve biljke, životinje i ljudi, i služe samo kao zgodni nosači jednog nama nevidljivog oblika života, poput nosača aviona ili gradskog prevoza za mikrobe. Možda je u tome i naš smisao, ko zna?

Bog je mikrobiolog, kao i šaljivdžija. Uostalom, virusi i bakterije na Zemlji postoje najmanje 3,5 milijarde godina, a čovek tričavih 200 hiljada godina.

Dakle, ni prirodna istorija nije na našoj strani, jer mikrobi su na svetu i (mnogo)brojniji i 18 hiljada puta duže od nas. A sve do kraja 17. veka i otkrića mikroskopa, nismo ni znali da postoje! Ipak, mi smo vrsta koja i svesno želi da poživi što duže.

I zato, da bismo se izborili sa bolešću i pandemijom, prvo valja razumeti – mikroorganizme.

Zvuči šašavo, bar za arogantnu ljudsku životinju. Kakvo crno i kužno razumevanje, istrebimo gadove!

Ali, i u ratu i u miru, korisno je da čovek razume neprijatelja kako bi ga pobedio. Upravo o tome izvrsno piše antropolog i biolog Džared Dajmond u kultnoj i Pulicerom ovenčanoj studiji „Mikrobi, puške i čelik: sudbine ljudskih društava“ (1997). Prvo i osnovno, moramo razumeti da smo i mi, Homo sapiensi, i oni, koronavirusi, podjednako proizvod evolucije putem prirodne selekcije.

Ili, kako je to sažeo legendarni evolucioni biolog Teodosijus Dobžanski: „Ništa u biologiji nema smisla, osim u svetlu evolucije“. Dakle, i virusi, kao i ljudi, mačke, lososi i kupusi, samo žele da prežive i/ili da se razmnože.

Da opstanu. I mikrob naprosto želi da proizvede potomke, da nosi njihove fotografije u novčaniku ili da ih šeruje po Fejsbuku. Želi da se viralno širi. I upravo u tome ga moramo sprečiti.

Da bi se lakše poseksala sa bližnjim svojim, ljudska životinja piše poeziju, tambura u gitare, ide u teretanu, šminka se, nosi potpetice, hirurški odstranjuje masne ćelije, poklanja cveće i plemenite metale, kupuje mercedese, ili pak uči nekakve škole.

Sve to uvećava čovekove resurse (ili reklamira status) i tako uvećava njegov ili njen reproduktivni uspeh.

U pravu su bili i Darvin i Frojd: razmnožavanje jeste stvar oko koje se vrti ceo svet. Ali, neka druga živa bića imaju neke druge, i podjednako bizarne strategije za istu tu spolnu stvar. Među njima se posebno ističu, i za nas su posebno opasne, strategije mikroba. Jer, ono što mi zovemo „bolešću“ ili „simptomima“, samo je ta jedna te ista evoluciona želja za reprodukcijom.

Lekcija iz biologije još za osnovce glasi: evolucija posredstvom prirodne selekcije odabira ona živa bića koja su najuspešnija u stvaranju i širenju potomstva. A za mikrobe, to znači – što više i više drugih „domaćina“ u čija tela valja useliti sebe i svoju decu.

Na koji način?

Kako to ilustruje Dajmond, neki mikrobi pasivno čekaju. Obično da domaćina pojede drugi domaćin, pa npr. bakterija salmonela strpljivo čeka da pojedemo već zaražena jaja ili meso. Neki drugi mikrobi putuju. Na primer, pljuvačkom insekta koji ubode jednog domaćina, a zatim odzuji ili skoči do drugog.

Ovi insekti mogu da budu komarci, buve ili vaške, koji poput javnog prevoza prenose mikrobe malarije, kuge ili tifusa unaokolo. Opaki mikrob kojeg nazivamo HIV, do sledećeg domaćina putuje krvlju, spermom ili majčinim mlekom.

Neki treći mikrobi „uzimaju stvari u svoje ruke“, te aktivno menjaju anatomiju domaćina.

Ovo su mikrobi sifilisa ili velikih boginja, i oni kod domaćina stvaraju čireve, kraste ili rane na koži. Dotični služe mikrobu kako bi im i sami domaćini pripomogli u daljem širenju, češanjem, trljanjem i dodirom sa drugima. Najzad, posebno su prefrigani mikrobi koji aktivno menjaju i kontrolišu naše – ponašanje, a ne samo naš izgled.

Npr. bakterija kolere izaziva tešku dijareju, tj. tera domaćina da često „ide u WC“, čime ovaj mikrob svoje potomstvo širi po zemlji, vodi ili vodovodu do sledećih žrtava.

A oni najpodliji su mikrobi poput – virusa gripa. Oni domaćinovo ponašanje menjaju tek veoma blago, gotovo neprimetno, terajući ga „samo“ da – kija i kašlje.

Na ovaj način, stvaraju jedan nevidljivi oblak, bez mirisa ili ukusa, u vazduhu ili po stvarima, ovako šireći svoje potomstvo po našoj populaciji. I to je ono što nam se dešava sa korona virusom.

Drugim rečima, pandemija korona virusa jedna je – prirodna činjenica. Veoma opasna, tragična, zla i naopaka za našu konkretnu vrstu, Homo sapiensa, ali opet posve prirodna.

I ovo je neobično važno razumeti. Zašto?

Mi pandemiju možemo nazivati „ratom“ i „vanrednim stanjem“, ukoliko to ljudskoj životinji pomaže da se mobiliše i bolje organizuje.

Ali nema tu ničeg odistinski vanrednog, pa čak ni ratobornog. Mi kijamo i kašljemo, imamo kraste ili čireve, curi nam iz nosa ili zadnjice, upravo zbog prirodne mikrobove želje da živi i razmnoži se.

Mikrobi žive od hranljivih materija u našim telima, ali kada nas iskoriste i odbace – jer smo postali otporni ili mrtvi – moraju da pronađu nova tela za svoje potomstvo.

A ovaj specifični mikrob, COVID-19, za to ima ekstremno podlačke trikove. Danima i nedeljama se nevidljivo i nečujno širi među našim bližnjima, običnim kijanjem, kašljucanjem ili dodirom, odnosno razgovorom, rukovanjem, disanjem.

Sve to obavlja sićušnim kapljicama iz grla i nosa koje satima i danima ostaju na površinama kao što su prsti, kvake, ručke, dugmići, stolovi, tanjiri, papiri, mobilni telefoni i ostalo.

A za naša zbijena, urbana, druželjubiva i masovna društva koja stare, ovo je recept za katastrofu.

I u tome je, pa, kvaka.

I nije fer sprdati se sa penzionerima i ostalim neposlušnim ili „neozbiljnim“ građanima ukoliko su gnevni i skeptični prema autoritetima.

Jer nije dovoljno samo bombardovati građane informacijama i naredbama o tome ŠTA treba da rade.

Da peru ruke sapunom 30 sekundi; da ne dodiruju nos i usta; da se drže na distanci od drugih ljudi; da se zatvore u kuću ako osete te-i-te simptome ili dolaze odavde ili odande.

Neophodno je objasniti i ZAŠTO sve ovo građani moraju da rade. Zašto neprirodno kijati u lakat? Zašto da se ne rukujemo, kada je to nepristojno u našoj kulturi?

Zašto da radimo od kuće, kada deca skaču po glavi? Zašto da se oslanjamo o mlađariju, kada i sami možemo do pošte i prodavnice na ćošku? Zašto da smo zarobljeni po domovima, kada smo društvena bića? Tačnije, moramo da objasnimo ljudima – šta to koronavirus želi.

Tvrdi se da COVID-19 zapravo i ne „želi“ da ubije domaćina (poput npr. mikroba ebole ili besnila), već samo da poveća svoje prisustvo na planeti. I zato je smrtnost velika jedino kod starijih ljudi sa hroničnim bolestima.

Ono što koronavirus ne zna, jeste da je ovakvih ljudi u našim populacijama relativno mnogo. Dakle, iako ovaj mikrob jeste smrtonosan za dramatično mnoge, on je pre svega – i ekstremno i pritajeno zarazan. A ono što mi zovemo „simptom“, kijanje i kašljanje, za korona virus samo je taktika da se prenese, raširi i razmnoži.

U tom smislu, COVID-19 i ne nalikuje toliko masovnom ubici poput Adolfa Hitlera, koliko nekom odurnom sultanu ili maharadži koji pravi ogroman harem žena i konkubina.

Jer, poput Džingis Kana, perverzno želi da mu se geni i potomci rašire po svetu.

Opasnost je što usput, kolateralno i tragično ubija one starije, bolesne i nemoćne.

Mikrobi zapravo žele da vode ljubav, a ne rat.

Ovo nije naročito dovitljiva paralela, niti duhovita opaska, ali je mnogo ispravnija mentalna slika onoga šta se zapravo dešava u pandemiji – eksplozivna i eksponencijalna reprodukcija.

I slika koja je adekvatnija, ukoliko želimo da te mikrobe pobedimo. Ovaj virus, kao i druga živa bića, posve prirodno želi da se potuca unaokolo.

I u tome ga moramo sprečiti. Naoružati se znanjem, zatvoriti mu vrata ili tako što se mi nećemo potucati unaokolo. I ostati kod kuće.

Izvor: Danas.rs

Zorannah je rešila sve misterije oko koronavirusa, izgleda da uskoro stiže i vakcina

Bojana Savić

Bojana Savić

Zaštitnica šuma i živog sveta u njima. Neprijatelj bahatih, pohlepnih, moćnih. Naturam expellas furca, tamen usque recurret!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

PARTNERI SAJTA


11 Shares
Share via
Copy link