Magazin

Vrh srpske policije prljavim metodama abolirao Velju Nevolju od ubistva na šinama

Vlastimir-Milosevic-facebook

Vlastimir Milošević ubijen je 30. januara 2017. godine u Ulici 27. marta u samom centru Beograda, kada mu je egzekutor postavio zasedu ispred zgrade u kojoj je živeo. Iako ranjen, Milošević je pokušao da umakne, pretrčao je ulicu, ali je izgubio snagu i pao na tramvajske šine, a surovi zločinac mu je pritrčao i „overio ga“ pucnjima u glavu, pa pobegao.

Portal Nova.rs u svom tekstu otkriva kako su optuženi za zločin, Veljko Belivuk i Marko Miljković, i pored pregršt tragova koji su ukazivali na njih, ipak uspeli da postanu pravosnažno oslobođeni.

Javnost je bila zapanjena surovošću i bezobzirnošću ubice, koji se nije obazirao ni na svedoke ni na kamere za video-nadzor. Slučaj je, po mestu gde je izdahnuo Milošević, dobio u medijima naziv „ubistvo na šinama“.

Iako je sve izgledalo kao profesionalna likvidacija, napadači su bili prilično aljkavi i ostavili su za sobom veliki broj tragova.

Policijski inspektori koji su radili na slučaju brzo su im ušli u trag a potom su uhapšeni i osumnjičeni, među njima i Veljko Belivuk i Marko Miljković, inače kum ubijenog Miloševića.

Marko Miljković i Veljko Belivuk, Velja NevoljaMarko Miljković i Veljko Belivuk Foto: Printscreen/Tv Pink

U medije je procurela informacija da je „slučaj zatvoren“ i da policajci imaju pregršt dokaza, među njima i tri uzorka DNK Veljka Belivuka, jedan na vratima zgrade u kojoj je živeo pokojni Milošević, drugi na automobilu za koji je policija pretpostavila da je korišćen prilikom bekstva, a pričalo se i da je i na telu ubijenog karatiste pronađen biološki trag.

Preko snimaka kamera za video-nadzor rekonstruisana je ruta kojom su se kretali izvršioci, pronađeno je nekoliko vozila, a snimak je bio dovoljno kvalitetan da je bilo moguće izvršiti i antropološko veštačenje.

Policija je zaplenila i mobilne telefone tada osumnjičenih, Belivuka i Miljkovića.

Posle šest meseci podignuta je optužnica, a sve je izgledalo kao trijumf ekipe kpolicajaca koji su radili na slučaju.

Ipak, ono što inspektori nisu znali, a među njima je bio i pokojni inspektor Dejan Jović koji je radio na ovom slučaju, je da dok oni trče za dokazima, njihovi nadređeni trče da uklanjaju dokaze.

Slučaj „ubistva na šinama“ na sudu je počeo da se kruni kao kula od peska, tako da je bilo mučno gledati suđenje. Počele su da se dešavaju neverovatne stvari, dokazi su počeli da nestaju jedan po jedan.

Jedan DNK uzorak je nestao još u istrazi i nije ni stigao do optužnice.

Tokom samog suđenja počele su da se dešavaju nweverovatne stvari i čula su se neka krajnje čudna svedočenja.

Jedna veštačkinja je izjavila da drugog uzorka nije ni bilo, već da je došlo do greške u komunikaciji sa policijom, a vrhunac je bio kada je jedan od pripadnika MUP-a, tehničar koji je uzorkovao biološke tragove, izjavio da postoji mogućnost da je četkica, tojest trag, bio „kontaminiran“, pa je i taj dokaz otpao.

Ovakve vratolomne promene iskaza, svedočenja i nalaza nije moguće bez ozbiljnih pritisaka vrlo moćnih ljudi iz vrha policije.

U to vreme to su jedino mogli da izvedu i narede sadašnje svađalice, bivši ministar policije Nebojša Stefanović i njegova najbliža saradnica Dijana Hrkalović. I to uz pomoć svojih ljudi u policijskom aparatu.

DNK se koristi svuda u svetu, pa i u Srbiji, kao jedan od najčvršćih dokaza za dokazivanje nečije krivice ili nevinosti na sudu.

U našoj zemlji su i neki od najtežih zločina dokazani a optuženi osuđivani na ozbiljnu robiju zahvaljujući biološkim uzorcima. U Srbiji se dogodilo ono što se niije desilo nigde u svetu – da bude osporen DNK nalaz.

Lociranje mobilnih telefona i pregledanje njihovih sadržaja, poruka, poziva, osnova su policijske istrage, zato je i bilo važno da se jedan od telefona koje je koristio Veljko Belivuk „skloni u fioku“.

Zbog toga je optužena Dijana Hrkalović, kojoj se na teret stavlja najblaža moguća optužba – trgovina uticajem, dok bi oštrija kvalifikacija bila prikrivanje krivičnog dela ili pomoć učiniocu.

Tokom prepucavanja na relaciji Nebojša Stefanović – Dijana Hrkalović na videlo je izašlo koliki napor je učinio tadašnji vrh MUP Srbije da tužilaštvo ne dobije na vreme mobilni telefon Veljka Belivuka.

I sve se to odigravalo pred očima javnosti, pa se cela farsa suđenja Belivuku i Miljkoviću završila oslobađajućim presudama.

Ali, iako nije bilo možda pravosudnih posledica, bilo je onih, mnogo težih. Jedan od inspektora koji je radio na slučaju, Dejan Jović, prošao je prvo medijskog „toplog zeca“, uhapšen je i držan u pritvoru je je „odavao tajne osobama iz jednog klana“.

Ispostavilo se da su sve optužbe i insinuacije plasirane kroz medije bliske vlasti protiv Jovića bile lažne.

Ali, upućena je jasna poruka svim ostalim policajcima kako će proći ukoliko se, poput tvrdoglavog Jovića, suprotstave tadašnjem vrhu MUP Srbije.

Pouku su izvukli i Belivuk i Miljković. Sa jedne strane su shvatili da imaju „dozvolu za ubijanje“, ali verovatno su se tada, posle izlaska iz pritvora, odlučili na promenu načina likvidacija.

Umesto da svoje protivnike ubijaju na otvorenom, na ulici, što je mnogo rizičnije, odlučili su se za „klanicu“ u Ritopeku gde su u najgorim mukama završavali ljudi koji su se zamerili njima ili kavačkom klanu, čija su franšiza u Srbiji postali.

Da 2017, vrh srpske policije nije svojski zalegao da izbavi Belivuka i Miljkovića dugogodišnje robije, ne bi bilo ni Ritopeka, niti bi Belivuk mogao da napiše poruku: „VIdi lutko, Meksiko u Beogradu“.

Velja Nevolja i Marko u zagrljaju policajaca i vođe kavačkog klana Radoja Zvicera

OGLAS

315 Shares
315 Shares
Share via
Copy link