Muški su, to se nekako podrazumevalo, imuni na ljubavne probleme. Ne plaču po ćoškovima, ne kriju smrknuto čelo dok peru sudove (i ne peru sudove, božemesačuvaj!).
– Šta se desilo? Ko je umro sad? Iz te tvoje Srbije samo loše vesti.
Ivan se po prvi put zapitao da li nije pogrešio što se oženio Šveđankom. Srbija, naravno, nije bila udaljena galaksijama, mogao se za jedan dan, a avionom i brže, naći u Beogradu, na Terazijama ili u Nišu u tvrđavi ili “kod konja”. Samo, vremenom je postojalo sve jasnije – on je bio konj. Ne zato što je otišao, već zato što je otišao i maštao o tome da će se vratiti.
Bilo je dana kada je kao omiljeni književni junak Ljuba Vrapče, počinjao svoje unutrašnje monologe onim jednostavnim: ne, neću se vratiti.
Ipak, sve je ređe verovao u to.
Majka Vera se, naravno, radovala i nadala. Hoćeš ovog leta? A na jesen možda? Što ne dođeš za Božić? Da te vidim samo. Prihvatila se i Vibera i Skajpa, naučila kako da napravi video poziv i kratko, baš na brzinu, ispriča šta to u Srbiji ima novo.
Ovog puta vesti nisu bile nove, ali su ga svakako iznenadile. Kao, uostalom, sve što se ticalo Ane. (Svraćala Ana, pitala za tebe. Videla sam Anu, mahnula mi iz kola. Ana se udaje. Zvala me Ranka na kafu, Ana dobila sina.) Ana je bila glavna junakinja mitološke priče koju je plela njegova majka Vera. (Ponekad, ali samo ponekad, i on sam bi smišljao srećan završetak za tu ljubavnu legendu.)
Ulriki nikad nije bilo jasno zašto svaki od tih razgovora završava tako tragično. Nije bilo drame, ni suza, ali kao da bi se neka tuga preko ekrana slila u stan. Njena srpska svekrva bila je hiljadama kilometara daleko, ali bi ona celog tog dana osećala kao da je u kuhinji, da joj otvara beli kredenac, reže hleb i istim plačnim glasom govori: “Mora da ste gladni, kakav je ovo hleb?”
Vera se, sa druge strane, osećala podjednako prisutno u tom hladnom švedskom stanu u kom se jede crni hleb. “Ja sam mislila da je on od proje pobeg’o”, rekla je jednom komšinici, “A ono ispade…”
Čitavo popodne bi zagledala ekran telefona i zamišljala kako je sad tamo, kod njih, kako njen Ivan izlazi na terasu da zapali cigaretu – nikako da baci to đubre – kako se i njegova lepa Ulrika mršti na tu groznu naviku.
Ulrika. Kad je rekao da se ženi, u deliću jedne milisekunde, Vera je izmaštala njegovu svadbu sa Anom, tu iz ulice. Videla je njenu gustu crnu kosu i beli veo. Tu sliku je zavejalo jedno ime – Ulrika. Bele kose, belih trepavica, belog lica – umesto belog vela.
Da l’ Ulrika urliče? Pitala se kad legne da spava. Da l’ je Ivan voli? Da l’ ume da voli, posle Ane?
– Nemoj ti da se mešaš, kako on hoće. – rekla joj je sestra.
Veri se činilo, da se možda samo malo umešala, da bi sve bilo drukčije.
– Odakle znaš šta je tu s njima bilo?
Nije znala. I druge su majke tako, sa mnogo više pažnje posmatrale svoju žensku decu. Muški su, to se nekako podrazumevalo, imuni na ljubavne probleme. Ne plaču po ćoškovima, ne kriju smrknuto čelo dok peru sudove (i ne peru sudove, božemesačuvaj!).
Ivan je uvek bio nasmejano dete, čak i onda, kad mu je otac umro, on je to “podneo muški”, govorila je koleginicama. Tek sad nekih 15 godina kasnije, postalo joj je jasno, da je propustila da ga upozna. Mislila je – ima vremena, mora da radi. Ima vremena, tek je upisao prava. Ima vremena, neka ga s malom Anom, mladi su.
Njeno “ima vremena” prekinuo je Ivan kad je s blagim osmehom jednog dana rekao: “Mama, ja idem u Švedsku.”
Vidiš da ovde nema vajde, kapale su reči, nikako da nađem posao, Ana neće, dobro, uostalom, nema veze tu Ana. Vera je slušala, ali ništa nije čula ni razumela. Znala je da se mnogi mladi pakuju, odlaze, ali u njenu mekanu dušu nikako nije moglo da se primi to seme da tako mora. Da će njen Ivan.
Njemu je rekla: dobro, sine, ti znaš kako treba.
I u tu rečenicu su se sakrili svi Verini kilogrami tuge i nepristajanja.
– Ti će ga pustiš? Sina jedinca?! – upitala je komšinica. Zganutost naglašena južnjačkim dijalektom zavrtela se u šoljici kafe.
– Ne mogu da ga zadržim, on je svoj čovek. – pomirljivo je rekla Vera.
Nije ga zadržavala, puna poverenja u to da on zaista zna šta radi. Mada se u dnu njene duše, ispod silinih svakodnevnih slojeva i filova probudio osećaj zbunjene nade da on ipak neće da ode. Grčevito je stiskala to uljuljkano uverenje i kad ga je pratila na autobus, nemoj ti, majko, za Beograd, na aerodrom, samo bi se izmaltretirala.
Kad je otišao, taj se osećaj preobratio u jednaku zabludu da će doći ovog leta, ovog Božića, za Uskrs, bar. Umesto zagrljaja nizali su se Viber pozivi, pogledi u prazno i “dobro, majko, moram sad da idem.”
– Je l’ ima ta tvoja melahnolija rok trajanja? – upitala je Ulrika gledajući ga preko stola.
– To je samo… Ništa… – odgovarao bi.
Šta tu, uostalom, ima da se razume?
Ne, neće se vratiti.
Autor: Srbijanka Stanković/LOLA magazin
Dodaj komentar