Kolumne

Mogu da razumem potrebu da malo odeš od kuće, ali ne i da roditeljima otkineš 10 godina života dok prestravljeni daju opis policiji

devojcica-depresija

U pet dana nestale su, pa su se vratile dve devojčice od 15 godina.

Prva, iz Banatskog velikog sela je želela da ostane posle šetnje sa drugaricama pod vedrim nebom, skrivajući se po seoskom parku, a pošto je to “bivanje pod vedrim nebom” potrajalo, roditelji su prijavili kikindskoj policiji nestanak i zamolili ljude preko mreža za pomoć. Devojčica se vratila ujutru kući iscepana sa pričom da su je dva muškarca mučila, vukla za kosu u blizini groblja. Danas saznajemo da je cela priča izmišljena. Naime, pošto se plašila njihove reakcije zbog noći provedene pod vedrim nebom, sama je iscepala majicu i izmislila ostatak priče.

Otac se zahvalio svima na mrežama.

Nestanak druge devojčice, iz Inđije, sinoć je prijavila uplašena majka koja je rekla da je ćerka otišla da se prošeta sa drugaricama, ali da se nije vratila.

“Imamo osnovanu sumnju da je sa nekim momkom. On nam je sa nepoznatog instagram profila poslao poruku: Ona je sa mnom, dobro je, javiće se uskoro”, rekla je majka devojčice.

Kraj potrage srećno je završen, devojčica je mami danas poslala poruku da uskoro dolazi kući.

Pišu ljudi u komentarim da su roditelji “dno” i da su podbacili u vaspitanju čim one beže.

Vrtim godine, mnogo ih je, ne sećam se da sam cepala sebi majicu kada sam kasnila iz izlaska. U tim godinama moje je bilo da se do 22 nacrtam kući, bez puno objašnjenja šta će se dogoditi ukoliko se ne vratim.

Drago mi je što su obe devojčice žive, zdrave, prave. Ne znam šta će njihovi roditelji preduzeti po ovom pitanju, ne znam kakvi su bili do sada, niti kakvi će biti od sada.

Mogu da razumem potrebu da budeš celu noć pod vedrim nebom, ali ne mogu da shvatim cepanje majice na sebi i zastrašujuću priču o mučenju zbog kojih roditelji osede u sekundi.

Mogu da razumem da želiš da budeš sa momčićem, da budete zajedno negde, sami, ali ne mogu da shvatim da nemaš potrebu da mami javiš da si dobro, samo jedan sms, da ne mora uplakana da daje opis policiji prestravljena da si možda mrtva, silovana, rekom progutana… svašta se dešava, izvlače se leševi non stop.

Postane li ovo učestala realnost, plašim se da se ne desi kao u onoj priči sa dečakom i vukom, da neko zaista bude otet, mučen, ali policija više neće shvatati ozbiljno roditelje ni posle 24 sata od minuta nestanka, kao “jebi ga, klinci se zajebavaju, vratiće se oni do jutra!”. Javnost je već otupela, što je neko napisao: Dete nestalo – 20 komentara, Dalila i Car se ponovo pomirili – 350 komentara. Otupelost na crnu hroniku. Otupelost koja nesvesno blagosilja njen nastavak.

“Tako smo i mi u moje vreme”, jeste, samo u tvoje i moje vreme nije bilo nakoćeno ovoliko budala, manijaka, pedofila, silovatelja, dece spremne da sebi zaista oduzmu život zbog neshvaćenosti, ljubavi, loše ocene u školi, vršnjačkog nasilja, niskog samopouzdanja, depresije.

Kao pobornik pričanja sa decom do isušenja pljuvačnih žlezda više nažalost nisam sigurna ni šta će možda mojoj ćerki u današnje vreme, pod današnjim pritiscima, ludostima, trendovima pasti na pamet. Poznajući stepen svoje brige kada ima 37. 5 jasno mi je da bi na njeno pojavljivanje sa pocepanom majicom i pričom o mučenju od strane dva muškarca verovatno sada sedela u Lazi gledajući nemo kroz prozor. Jer to što je ovaj otac saznao da je ćerka netaknuta, sama sobom iscepana ne može da obriše šok, stres, beznađe, očaj onih sati dok je verovao da je zaista mučena. Njegovo poverenje je sada na nuli. I skupa su za ponovno učenje, ponovni odgoj, vaspitanje, redefinisanje svega naučenog… ako je to moguće sada.

Uz stručnu pomoć ili bez nje.

Neki sada urliču “Batina je iz raja izašla!”, dok drugi upozoravaju “Volite svoju decu, pričajte sa njima!”

I sad se roditelji klackaju, ubijeni u pojam da je svaka dečija ludost zbog njih, pa ne znaju jesu li podbacili što nisu imali štap Mirka ili zato što su dete previše grlili, ljubili, puštali da ima slobodu.

Da li je sve ovo “zbog Zapada” ili “Srbije”. Zbog previše ili premalo posla. Previše igračaka ili premalo. Previše priče ili premalo. Previše kazni ili premalo. Premalo ili previše preuzimanja odgovornosti.

Ono što ja znam kao majka šestogodišnje devojčice je da decu ne možemo vaspitati danas onako kako su nas roditelji vaspitali nekad, u vreme kad nije bilo mobilnih telefona, fejsbuka, instagrama, rijaliti programa, jutjubera, tiktokera, lažnih profila i budala iza njih, kada je vrhunac eksplicitnog sadržaja na TV-u bilo kada ide film sa Mirom Furlan koja se gola prevrće u plićaku sa njih dvoje (em, goli, em trojka). Zatvorite oči radilo je posao.

Nama je potrebna edukacija. Na svim nivoima. Edukacija cele javnosti. Šta, kako, kada u kojim situacija. Šta je preventiva, kada ide defanziva, a kad ofanziva i na koji način. Ne možemo danas pustiti decu da se “sama podižu na ulici”, drugačija je ulica, drugačija su deca, drugačije je ovo danas.

I sve mi ovo znamo, ali deca i dalje beže, nestaju, dižu ruku na sebe, klize u besmisao i očaj, dok na mrežama sve ideala, svi srećni, happy family koliko hoćeš, brižnih mama, brižnih tata, super odmora, zajedničkih trenutaka, fotografisanih petica u đačkim knjižicama, diploma, rekao bi čovek roditelji za desetku, a deca sve češće samoinicijativno beže.

Večeras idem da skočim sa zgrade

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

850 Shares
850 Shares
Share via
Copy link