Tadiju Simovića majka je napustila kada je imao 6 godina, otišla je na njegove oči, a oca nikada nije upoznao. Odlazak majke najveća mu je trauma u životu. Nakon toga, cela porodica ga se odrekla, pa je završio na hladnom beogradskom pločniku.
Zapao je u loše društvo, a jedini izvor prihoda bili su mu povremeni nastupi po kafanama.
– Hvala svim divnim ljudima koji su mi u životu na bilo koji način pomogli. Prethodnih dana mi se javio veliki broj ljudi, a mnogi od njih pomogli su mi u vidu hrane, smeštaja, prevoza… Svi oni su želeli i žele da ja uspem – rekao je Simović gostujući na TV Pink.
Ispričao je da je u hraniteljskim porodicama završavao sticajem različitih okolnosti. Oca nikada nije upoznao, iako mu je više puta upućivao javni apel preko televizije.
Kaže da je rođen 1997. nakon čega je odveden u Centar za socijalni rad u Smederevu.
– Ujak je odveo mene i moju majku u Centar za socijalni rad i ostavio nas tu. Veliki deo priče fali, a oko moje pete godine dospevamo kod bake koja nas je primila. Odlazak majke desio se oko moje šeste godine i strašno me je boleo. Dok je odlazila rekla je: “Držite ga da ne krene za mnom” – priča Tadija.
Kaže da su za njega u kraju govorili da je nenormalan i hiperaktivan, a beg od svega uglavnom je tražio u pevanju.
– Nisam znao zašto me je majka ostavila, tek posle 12 godina mi je rekla da je želela neki drugi život, život bez mene – kaže.
“Nemaš šta da izgubiš”
U školskom periodu i adolescenciji, kako kaže, hteo je da se ističe u svakom smislu.
Išao je prljav, bežao sa časova, uhvatio se lošeg društva i zajedno sa njima pravio probleme. Društvo mu je govorilo rečenicu koja je potom postala njegov moto: “Nemaš šta da izgubiš”.
– Nisam se drogirao niti se kockao, jesam pio, krao sam, uglavnom gluposti. Stidim se toga i želim da mladima poručim da takve stvari ne rade. Taman sam se posle toga smirio, našao devojku, verio je, počeo da živim kako treba – policija me je uhapsila zbog krađe! Preplakao sam 52 dana koliko sam proveo u pritvoru – priseća se ovaj mladić.
Kaže da je u Mitrovici, u pritvoru, bio omiljen i među zatvorenicima, i među čuvarima i pripadnicima MUP.
Svakodnevno im je, kaže, pevao i spremao hranu.
U periodu kada nije imao ni hraniteljsku porodicu ni krov nad glavom, spavao je, kaže, kod glavne železničke stanice.
– Teško je, spavaš na asfaltu na -20, jedeš sendviče iz kante, policija te legitimiše. Sreća je što sam imao prijatelje kakve sam imao i ljude koji su mi bezuslovno pomagali – kaže Tadija.
Tadija je, inače, u međuvremenu postao kuvar. Danas ima suprugu i devojčicu od godinu i po dana.
Odrastao u domu, spavao na klupama, danas je vlasnik poznate novosadske pekare koji pomaže drugima
Izvor: Telegraf
Dodaj komentar