svetomir nikolajevic
Magazin

Na istoriji se ne spominje, a bio je premijer i prvi Srbin nominovan za Nobela

Svetomir Nikolajević je bio među najvećim srpskim intelektualcima na prelazu iz XIX u XX vek. Danas, on je potpuno zanemaren u nacionalnom sećanju i udžbenicima iz istorije.

Malo je naših sunarodnika i savremenika koji znaju da je Svetomir rođen 1844. u selu Raduša kod Uba, u pitomoj Tamnavi, da se školovao na prestižnim evropskim univerzitetima i bio premijer Srbije, ministar unutrašnjih poslova, veliki intelektualac, kosmpolita, humanitarni radnik, rektor i profesor Visoke škole, gradonačelnik Beograda.

Uz to, bio je prvi Srbin nominovan za Nobelovu nagradu, piše portal Opanak.

Poznat širom Evrope

Govorio je sedam svetskih jezika, osnovao Srpsku kraljevsku akademiju, Patriotsko društvo “Sveti Sava”, Humanitarno društvo “Stefan Dečanski”, bio je istoričar književnosti, prvi je pisao o Šekspiru.

Osnovao je i Društvo za obrazovanje i vaspitanje gluvoneme dece u Beogradu. Bio je član upravnih odbora svih ustanova kulture, nauke i obrazovanja u tadašnjem Beogradu, jedan od najomiljenijih profesora Visoke škole.

Bio je među najznačajnijim masonima svog doba, veoma je doprineo razvoju srpskog slobodnog zidarstva. Sa prijateljima je u Beogradu osnovao masonsku ložu “Pobratim”, koja i danas postoji.

– Bio je poznat u svim intelektualnim krugovima Evrope tog doba – kaže za Novosti profesor dr Vojkan Stanić, autor jedine knjige o Svetomiru Nikolajeviću.

Slavljen, pa zaboravljen

U Srbiji je bio prvo slavljen, pa progonjen i zaboravljen. Ničim nije zaslužio da ga prekrije veo zaborava, jer je bio veliko ime srpske nauke i kulture, njegov rad bio je satkan od humanosti i samopregora za dobrobit otadžbine.

O njemu danas, nažalost, ima veoma malo podataka i dokumenata.

U Beogradu, na Zvezdari, jedna ulica nosi njegovo ime, kao i škola u Raduši, a u holu SANU postoji Svetomirova bista i to je sve. Priča se da će i u Ubu jedna ulica dobiti njegovo ime.

Početak kraja

Kao veliki pristalica dinastije Obrenović, lični prijatelj kraljeva Milana i Aleksandra, posle Majskog prevrata 1903. godine i dolaska Karađorđevića, pao je u nemilost, počeo je njegov sunovrat, jer nije bio prihvatljiv za novu vlast.

Bio je na spisku zaverenika za likvidaciju, ali je sigurnu smrt izbegao, jer je u vreme prevrata bio srpski diplomata u Atini.

– U vreme dinastije Obrenović, na razmeđi vekova, Srbija je dobila nezavisnost, proglašena je za kraljevinu, počela je modernizacija, razvoj po ugledu na savremene evropske zemlje – kaže dr Vojkan Stanić.

– U izrazito seoskom i zatvorenom društvu, formiran je građanski sloj, uglavnom od inteligencije i bogatih trgovaca. Država je na školovanje u evropske univerzitete slala nadarene đake, a oni su se potom, sa visokim obrazovanjem, vraćali u Srbiju, da zdušno pomognu njen razvoj. Najveći među njima bio je Svetomir Nikolajević. Sve je fascinirao svojim obrazovanjem, znanjem, otmenim držanjem, kulturom…

Kruna bogatog rada

Kruna njegovog rada bilo je Humanitarno društvo “Sveti Sava”, osnovano radi širenja prosvete, kulture, negovanja nacionalnih osećanja i vrlina u srpskom narodu, pomoći sunarodnicima u neoslobođenim područjima.

Društvo je okupljalo najumnije i najviđenije ljude tog doba, školovalo je mladiće iz krajeva pod turskom vlašću za učitelje i sveštenike, podizalo i obnavljalo škole, crkve i manastire u krajevima van Srbije.

Za vreme Velikog rata, bez premišljanja odbio je ponudu nemačkog cara Vilhelma Drugog da bude civilni guverner okupirane Srbije.

Hvala, Srbijo!

– Bio je Svetomir veliki mirotvorac – kaže Stanić.

– Zato ga je Međunarodni mirovni pokret 1915. godine predložio za Nobelovu nagradu za mir.

Međutim, država Srbija ništa nije preduzela da kandidaturu podrži, jer je Svetomir bio obrenovićevac i te godine Nobelova nagrada za mir nije ni dodeljena.

Sva svoja znanja i energiju uložio je u nacionalni, kulturni i državni prosperitet, savremenici su o njemu govorili s najvećim poštovanjem i divljenjem, a i današnjim generacijama može da bude nesumnjivi uzor. Srbija je dozvolila da ovaj veliki čovek padne u zaborav…

– Bio je osvedočeni građanin sveta, koji nikada nije zaboravio svoj nacionalni identitet. Zadivljujuće je kako je svetsko i srpsko uspevao da usaglasi, to je bila jedna od njegovih najvećih vrlina – kaže Svetomirova praunuka Snežana Nikolajević iz Beograda.

Preminuo je 1922. godine, sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Imao je četiri ćerke i dva sina.

Priča o novosadskom lekaru koji je ’29. presadio testise s mrtvaca ne sme biti zaboravljena

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku