Magazin

Srbija od sumraka do svitanja u 6 meseci: Od afera i obezglavljenih tela, do neverovatnih sportskih uspeha

sveeeeee aaaaaaaaa
Printscreen / collage

Prvih šest meseci ove godine prošli su kao u bunilu. Nakon prošlogodišnje patnje, zatvaranja, straha i neizvesnosti šta će biti sa nama u borbi protiv „najsmešnijeg virusa“, ova godina obeležila je vakcinacija kojom se planira imunizacija stanovništva kako bi se, navodno, ovo ludilo konačno završilo.

Pola godine je prošlo i tek se sada čupamo iz predugačkog zimskog košmara. Teško smo disali i zatvorenih očiju pokušavali da izbrišemo slike optuženih za pedofiliju, podovođenje i silovanja. Teškom mukom uspevali da potisnemo pomisao da Cvijanova smrt nije lični čin, kao i da možda još uvek možemo uživati u deset ćevapa bez da pomislimo na kanabalizam i predsednikovo gurmansko predanje…

Sanjali smo horore, obezglavljena tela, Kokezino prelepo lice koje je nestalo iz javnosti, zgražavali se nad Čedinim izbezumljenim pogledom koji nas je proganjao pred jutro. Sve to nestalo je i konačno nas je sunce ogrejalo… A onda smo ponovo sanjali da se bijemo u redovima za vaučer uz vakcinu, jer smo za godinu dana evoluirali od tuče zbog toalet papira u marketima do ozbiljnog guranja zbog krpica u tržnim centrima. Sanjali smo da kao ljudi vredimo više od tih 30 evra, da dostojanstvo nešto znači u srpskom jeziku i da pare, pa čak i tako male svote, ne kupuju baš sve.

Sanjali smo, a možda i nismo.

Vakcinacija: Vakseri vs Antivakseri

Ovaj proces izazvao je novu veštačku podelu u društvu na verujuće u nauku i one druge, skeptike i „ravnozemljaše“, koji su se zbog sumnji u činjenicu da je Srbija među prvima krenula sa vakcinacijom i to sa više vrsta vakcina, iz svih oružja, zbog postavljanja logičnih pitanja optuživani da su sebični, nazadni, jer valjda su na ispravnoj strani ovi napredni.

I danas nam ostaje da verujemo u nadljudsku sposobnost predsednika Vučića koji je svom narodu podario mogućnost da primi vakcine kada niko osim Izraela i Britanije nije započeo sa tim procesom. Srbija je imala širok izbor vakcina, kineske, ruske, engleske, američke, ma koje god želite. Srbija je bila spremnija od jedne Nemačke, Francuske, od Amerike u prvom momentu, same Kine i Rusije.

I retko ko je postavio pitanje kako je to uopšte moguće? Kako je to Srbija krenula sa masovnom imunizacijom kineskim vakcinama pre same Kine, ako je to prioritet svih prioriteta čitave svetske populacije? Onaj ko je pričao da smo deo treće faze ispitivanja bio je stanizovan u apsolutno svim medijima. Udružila se pozicija i opozicija, udružili su se i NovaS i Pink. Svi su verovali da smo posebni, da smo odigrali maestralno tu nabavku vakcina i da je naravno jedan čovek za to zalužan.

Voditelj Darko Mitrović javno je postavljao pitanja koje nas sve muče i zbog toga je uvek plaćao visoku cenu. Svoje ljudsko pravo i lično dostojanstvo stavio je na prvo mesto i u kući za koju se mislilo da je sigurno stanište za otvorenu i slobodnu reč. Prevario se Darko, a prevarili smo se i mi.

Uvredljivi spotovi koji su trebali da podstaknu vakcinaciju još više su podelili naše razvaljeno društvo. Glumci u službi „javnog interesa“ osramotili su se, valjda zbog dobre novčane naknade.

Sloboda izbora iščezla je iz dozvoljene i opšteprihvaćene terminologije kao da je nije ni bilo. Pojavili su se ekstremi u oba tabora i po ko zna koji put nam dokazali da smo po svim pitanjima duboko podeljeno društvo. Ne možeš sa Srbijom, a ne možeš ni bez nje.

Vakcina + vaučer u Ušću

One redove za vaučere i masu ljudi koji su se tukli da prime vakcinu u šoping centru Ušće mogao je da svari samo ekstremno otporan želudac. Mučno je bilo gledati ljude kako se poput marvi guraju sa obezbeđenjem koje po naredbi pušta po dvoje ljudi na one proklete pokretne stepenice na ulasku u šoping mol.

vakcinacija ušćeee
Printscreen

Ti vaučeri bili su fantastična ideja kako dokazati narodu da je stoka.

30 evra

Da se zaokruži ova tužna epidemiološka priča pobrinuo se kao i uvek genijalni Aleksandar Vučić u saradnji sa ministrom finansija Sinišom Malim. Svojim dušebrižničkim idejama za opstanak države i društva u vremenu pandemije uspeli su da srozaju narod na nivo najobičnije stoke.

Mi smo kao društvo prihvatili takvu odrednicu, bez prigovora. Nagrada od 30 evra za one ljude koji prime vakcinu do određenog datuma. Penzionerima 60 i to bez prijave.

30-evra-lesim-990x604
Printscreen

Neko je na internetnetu objavio računicu koliko to košta naš život, duh, telo i ono izumrlo dostojanstvo.

Ako računamo da prosečna Srbenda ima 100 kilograma, a da mu je cena 3.000 dinara, onda mu kilogram žive vage dođe na nekih 30 dinara. I on je svoj obraz, bez ikakvih problema prodao za toliko. Nakon ovih 30 evra ona pređašnja podela na vaksere i antivaksere postala je bespredmetna.

Ko još ovde veruje u takozvane teorije zavere, u nauku, boga ili bilo šta što ne možemo opipati kao kilogram sveže stočne naramenice.

Cvijan

Tema za koju se jedva čekalo da padne u zaborav. Misteriozni nestanak i još misterioznija smrt Vladimira Cvijana bila je najglasnija ćutnja koju smo do sada imali prilike da vidimo i čujemo. Čoveku koji je ušao u lični sukob sa Vučićem pretili su „šminkanjem“, a nestao je nakon što je jedini skupio petlju u toj stranci beskičmenjaka da autokrati izađe na crtu. Kažu vratio se ćutke u Beograd i skočio u Dunav.

cvijan vladimir bez cenzure
Printscreen

Aha, takva priča realna je koliko i podatak da smo ekonomski tigar, da smo prvi u Evropi po auto-putevima, da je Rio Tinto neverovatna razvojna šansa Srbije… Javnost nema pojma šta se desilo sa Cvijanom, sa nekada najbližim saradnikom Borisa Tadića, sa narodnim poslanikom i visokim funkcionerom SNS-a.

O njegovoj smrti ućutali su se svi. Ućutali se i čekali da prođe. Nije ni bitno, odlučio čovek da prekrati muke, a mi i onako imamo druge afere koje je valjalo lansirati.

Pedofilija, podvođenje i silovanje

Počelo je sa Miroslavom Aleksićem i optužbama od strane mladih glumica da ih je u svojoj školi glume seksualno zlostavljao. Mediji su podivljali, svi su se zgražavali i pitali da li je moguće, neki su apriori osudili i podržali glumice koje su istupile sa ozbiljnim optužbama, drugi su ih pak napali zašto su ćutale i vraćale se godinama kod svog zlostavljača na časove. Aleksić je i dalje u pritvoru, a njegov slučaj nakon početne medijske eksplozije pao je zapećak zahvaljujući Branislavu Lečiću.

miroslav aleksic 11
Printscreen

Suočava se Lečić sa, takođe, ozbiljnim optužbama za silovanje mlade glumice Danijele Štajnfeld. Javila se nekadašnja jugoslovenska glumica Merima Isaković da potvrdi da je Lečić manijak koji ju je silovao pre 40 godina. Nekada vođa protesta, strastveni govornik i odličan glumac postao je „manijak iz ženskog wc-a“, a sva slava survala mu se u lice jer su mediji, radeći svoj posao hijena komadali njegovo ime, dostojanstvo i karijeru.

Sve je nestalo u nekoliko dana. Lečić je pokušao da se brani snimkom „Lečić može samo da leči“, ali je izazvao suprotan efekat jer je njegov dramski i vlogerski nastup shvaćen kao loš pokušaj da diskredituje optužbe. Nije imao nikakve šanse protiv mašinerije, te je najednom nestao sa lica zemlje.

lečić branislav
Printscreen

Mediji su se smirili, dobili su svoju porciju krvi, Danijele nigde nema, Merima se oglasi sa nekim novim optužbama, a javnost je dobila novog super negativnog heroja.

Ali nije on jedini, daleko bilo. Toliko su se razlile fekalije po nama da je palma od živog bića koje asocira na more, leto i radost postala Palma koja podseća na patnju, kupovinu mladih devojčica, na led i strah, a od mora nam je ostala samo Paralija i njegove ekskurzije.

Marinika Tepić iznela je najozbiljnije optužbe na račun Dragana Markovića. Po njenim rečima kriv je za podovođenje maloletnica, za pedofiliju, za nekakve bunga-bunga žurke i ostala nepočinstva. Gledajući u tog čoveka hvata vas strah i grozota od pomisli na rukovanje sa takvom osobom, a ne na neki intimniji dodir.

palmetina 1111
Printscreen

Marinika je stisla gas, tužilaštvo je dizalo ručnu, a Palma i dalje uživa u ludoj vožnji. Zapretio je preko nacionalnih frekvencija moćnicima iz vlasti da zna mnoge njihove mračne tajne, a onda mu je podrška stizala sa svih strana, gostovanja po televizijama koje kontroliše Vučić nadovezivala su se, a čak je i zapevao veseljak i domaćin sa onim devojkama koje su navodno nas predstavljale na Evroviziji.

Aleksić još uvek ništa, eno ga leži, valjda, u pritvoru i čeka nekakvo suđenje u državi gde pravde nema, gde pravosuđe predstavlja epicentar ludila i kancer koji treba pod hitno odstraniti.

Lečić, duplo ništa. Nestao je iz javnosti, sačuvaj me bože poput Cvijana. Ako se ova preglasna tišina ne prekine uskoro, pitaćemo se ’e, je l se sećaš ti Branislava Lečića, je l živ čovek i dalje’.

Palma kao i svaka bitanga pojurio ribicu, pa naleteo na Mariniku. Čoveka koji je personifikacija lokalnog moćnika, šerifa i harambaše treba imati hrabrosti optužiti, a onda i dokazati njegovu krivicu. Da li smo već zaboravili?

Velja Nevolja

Delikvent nesrećnog detinjstva sa beogradskih ulica postao je strah i trepet na nivou države. Radio je za Kotorane, a držao je kriminalnu Srbiju i razvijao bliske veze sa službama bezbednosti, vrhom aktuelne vlasti i postao don Velja, a nije Ilić.

velja i dijana
Printscreen

Da nije FBI ušao u priču ljubav između Velje i SNS-a nikada prestala ne bi, ali je neko morao da bude žrtvovan. Kakav je dogovor napravljen, videće se već, ali Velja je morao da ’padne’. Predsednik je puštao fotografije obezglavljenih tela, pričao je o mašini za mlevenje mesa u Ritopeku, o ljudskim ćevapima koje je taj neki zajebani Zvicer naručivao kao balkanski specijalitet.

Trbina na Partizanovom jugu je upražnjena i tek treba da se odredi prestolonaslednik svih reketaša, narko dilera, ubica, stranačkih privatnih obezbeđenja, kontolora glasova po sistemu bugarskih vozova i drugih važnih državnih funkcija.

Kokeza

Doskorašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza dobio je ovu poziciju zbog svojih fantastičnih fudbalskih dostignuća u FK Brodarcu. Naravno, veze to nema sa mozgom, već je nagrađen zbog one čalme oko izdajničke radikalske glavudže.

Od Vučićevog obezbeđenja, navodnog, došao je do mesta prvog čoveka srpskog fudbala. Kada se preigrao isplivala je navodna afera, bez epiloga, o proneverenih 640 miliona evra preko carinske mafije. Time je došao na deobu prvog mesta sa Draganom Đilasom po optužbama za skrajnute novce građana Srbije. Da li je Mauricijus i Kokezina omiljena destinacija ili je i ovo neka izmišljotina u dnevno političke svrhe?

kokezanac 1111
Printscreen

Optužen je Kokeza za zaverenika, da je hteo da smakne Vučića i postane još bitniji faktor, ovoga puta politički. Smaknut je samo on, iako je „samostalno“ odlučio da podnese ostavku na mesto predsednika FSS-a, a onda poput Lečića potpuno nestane iz očiju javnosti.

Kokeza je dovođen u vezu sa Nevoljom, sa Dijanom Hrkalović, još jednim uterivačem straha koja je takođe puštena od strane svih medija da uživa u svojoj anonimnosti i slobodi bez ijednog pitanja šta je radila sa ekipom Saleta Mutavog, sa Acom Bosancem, sa Veljom, šta je bilo sa optužbama za prisluškivanje Vučića, kao i na još mnoga druga pitanja koja bi imali za postaviti inspektori i istraživački novinari koji se iz čiste ljubavi, bez nalogodavaca, svakodnevno bave ovom tematikom.

Nebojša iz Beograda

Nekada omiljeno napredno dete, osamostalilo se i zarilo nož u leđa rođenom političkom ocu. Izmislio ga je Vučić i začeo onomad u Utisku nedelje, a Nebojša iz Beograda postao je doktor i ministar Nebojša Stefanović.

Živeo je svoj poltronski san mali Nebojša, a onda je upao u loše društvo. Kao i uvek tu je bila jedna nevaljala devojčica Dijana, jedan siledžija Velja, kum Papić i otac je izgubio kontrolu nad sinom. Nekada mali i anonimni Neša krao je ocu telefone, slušao očeve razgovore sa drugim ljubavnicima, pre svega sa Mišom Vacićem. Znate onaj novi hit – Ko je? Ja sam Miša. Šta hoćeš? Ništa da vidim jesi li dobro. Jesam, aj zdravo. Aj zdravo.

E takvi nebitni razgovori zanimali su Nebojšu i morao je da sazna šta se krije u tračarenju Miše i Aleka. Zato je prisluškivao poput dvojnika, podizao je slušalicu i pažljivo beležio tatine razgovore. Nije Krušik, to je bilo pre. Ovo sada, sa Vučićem i Mišom.

Najurili su ga novinarski kerovi iz režimskih boksova, dojučerašnji hvalospevi pretvorili su se u proganjanje i javno osuđivanje, traženje odgovornosti i sve ono što nastupa u prvoj fazi odmazde protiv lošeg sina.

neša i dijana
Printscreen

Tresla se gora, rodio se miš. Nebojša je ostao ministar, a podneo je ostavku na važnu stranačku funkciju na nivou Beograda i to je otprilike sve. Kao i sve prethodne i ova afera nema nikakav konačni epilog.

Čeda Jovanović u epizodi beogradski Konan

Nekada predvodnik studentskih protesta, političar koji je imao tu sreću da mu lični mentor bude Zoran Đinđić, prethodnih godina otvoreno je stao na stranu Vučićevog režima. Njegove šizofrene misli pretočene u nerazumljive rečenice – Vučić je sjajan, al nemamo državu –  i opravdavanje samovolje jednog čoveka  uprkos nekada najvatrenijem zalaganju za slobodu, demokratičnost i ostale nebuloze koje su u Srbiji prihvaćene poput veganstva, našle su izraz kroz pesničenje sa ozloglašenim navijačima Crvene Zvezde koji mu redovno čekićaju ispod prozora.

Zašto baš Čedi od svih poštenih ljudi, pitanje je? Ali Čeda, kako je sam objasnio, nije imao vremena da se pita otkud oni tu svako veče, zašto baš njega provociraju pred porodicom i komšilukom, već je odlučio da upotrebi one silne treninge iz teretane i zamane i on koji put na samozvane delije.

Gostovao je potom na N1, pa na Prvoj, i pokazao da sa Čedom nema više za*ebancije. Novinari i javnost je dobila novi ’skandal’ za dva dana priče, a onda je to sve lepo upakovano u kolektivni folder naslovljen LUDILO i već je zaboravljen, jer nema drugog načina da živiš u Srbiji.

čeda n11111
Printscreen

Republika Amnezija nekada se zvala Srbija, zaboravlja mnoge stvari. Svoju istoriju, poreklo, žrtvu svojih predaka, Nemanjiće, Karađorđeviće, Titoiste, Slobine crvene kriminalce, žute lopove, radikalne ružne prošlosti, naprednjačke laži, zaboravlja Amnezija apsolutno sve.

Zaboravljamo aferu helikopter, Savamalu, Krušik, Jovanjicu, plagijate, MHE, reke u cevima ćemo tek zaboraviti, najštetniji vazduh na svetu u toku zimskog perioda… Neverovatna je sposobnost kolektivne svesti da zaboravi, da opstane deformisana i živi dalje bez rešavanja problema koji opterećuju. Gomilaju nam se sr*nja kao da niko nikada neće morati da plati na svojoj koži ispuštanje svih tih kanalizacionih sadržaja koji nam truju mozak bez prestanka.

Ovo je bila vrlo kratka rekapitulacija onoga što je bombardovalo naš ugroženi duhovni mir. Sigurno sam zaboravio mnogo štošta, ali i ovo je dovoljno da se setimo šta smo sve prebacili preko glave u ovih šest meseci.

Pa ti Srbine ostani normalan.

Cvetovi sa đubrišta

sportisti

Nikola Jokić dobio je neverovatno priznanje. Postao je MVP, najkorisniji igrač u NBA ligi. To je bilo nezamislivo čak i nekom najmaštovitijem i najtalentovanijem dečaku sa ovih prostora. To dostignuće prevazilazi i najluđe snove deteta u Srbiji. Ne možemo zaboraviti sve ove sumorne stvari koje čine našu svakodnevicu, ali je Nikola obasjao svetlo i pokazao da iz ove naše zatrovane zemlje i dalje niču svetski biseri.

Micić je gotovo istovremeno proglašen za najboljeg košarkaša u Evropi, a poneo je priznanje MVP Evrolige. Još jedan dečački san je ispunjen jer je ove košmarne noći u Srbiji zamenio radom na sebi, daleko odavde.

Teodosić je još jednom dokazao da je klasa neprolazna, postao je MVP Evrokupa. Priznanja su se ovih dana nizala kao na traci.

Zato ovi zlatni momci dolaze u Srbiju kao stranci, samo na odmor i opuštanje sa svojim najbližim prijateljima. Nažalost, i tada ih ovi fekaloidi napadaju kako bi iskoristili njihovu popularnost za svoje političke igrarije.

Tako Vulin koristi Đokovića za ličnu promociju, Vesić takođe, a šta tu Đoković tačno dobija voleo bih da mi neko objasni. Da li su to biznis planovi u kojima neće smetati nikakvi bezvezni zakoni Srbije, vrlo je moguće, ali mi ime jednog šampiona ne ide u istu rečenicu sa Goranom Vesićem i Aleksandrom Vulinom.

Ono što se Novaku ne može osporiti to je njegov ubitačan stav, tempo i psihička priprema da se takmiči sa protivnikom, sa samim sobom, a naročito je impresivan način na koji tolike godine uspeva da zadrži motivaciju za novim uspesima i saznanjima. Gledao sam ga sinoć protiv Italijana Beretinija i krstio se kada je publika morala da napusti tribine jer je termin meča ušao u deo kada je na snazi policijski čas.

Zar korona nije završila? Nisu Francuzi obavešteni da je Zvezda igrala finale ABA lige i da je publika u hali skroz ok, a kamoli na stadionu pod otvorenim nebom.

Sve prekide, padove, odličnu igru protivnika, samog sebe je Đoković uspeo da pobedi. Na kraju iscrpljujućeg meča iz njegovih grudi iskočile su emocije koje je sve vreme nekako kanalisao kako bi održao koncentraciju. Takav krik potreban je svakom Srbinu barem jednom nedeljno kada ga napadne realnost u kojoj preživljava.

Svi ti momci otišli su u svet iz Srbije kako bi ostvarili rezultate. Nisu ostali zarobljeni u tami i košmarnim snovima već su iskoračili ka svojim svetlima i mladalačkim snovima. Uspeli su.

Pokazali su da Srbija nije samo Vučić, Kokeza, Stefanović, Nevolja, ćevapi, silovanja i pedofilija. Kako da svi mi iskoračimo i napravimo našu zemlju normalnom, kako da prestanemo samo da stidljivo sanjamo o lepoti života? Kako zapravo jedno društvo može postati uspešno i kako izlazi iz okova kriminalaca, izdajica i poltrona?

Ima li predloga?

Nikola Jokić, prvi Srbin izabran za najboljeg košarkaša u Americi

Share via
Copy link