Magazin Srbija

Palma je u Skupštini, Lečić van očiju javnosti, a Đuka Bizon prevazilazi samog sebe

nasilje nad ženama slika
Printscreen

Za manje od mesec dana u Beogradu su se dogodila dva snimljena napada na žene, na Adi Ciganliji i Voždovcu nasilnici su udarcem nogom ozbiljno povredili dve ženske osobe. Oba događaja izazvale su reakcije javnosti, ali se buka stišala nakon samo par dana. Takođe, u Prokuplju je prošlog meseca čovek pokušao da ubije bivšu suprugu i nakon toga izvrši samoubistvo u sred centra grada, ali je srećom žena preživela napad.

Iako su nasilnici sa Ade i Voždovca uhapšeni brzom intervencijom policije to apsolutno neće sprečiti ponavljanje ovakvih ili sličnih situacija u budućnosti. Verbalno nasilje svakodnevna je pojava najzastupljenijih ličnosti u medijima, čime baš oni snose najveću odgovornost za stvaranje baze za dalju evoluciju nasilja na fizičkom planu.

Ova godina počela je sumornim vestima o silovanjima mladih glumica u školi Miroslava Mike Aleksića, nastavilo se sa prijavom za silovanje glumice Danijele Štajnfeld od strane Branislava Lečića, a takođe se i ime Dragana Markovića Palme, režimskog političara i narodnog poslanika, spominjalo u kontekstu podvođenja, pedofilije i silovanja.

Svi ti slučajevi su nakon prvobitne medijske histerije sada potpuno zaboravljeni. Svakoga dana sa naslovnih strana isplivavale su „ekskluzivne informacije“, da bi kao po komandi i Aleksić i Palma i Lečić nestali sa radara.

Slučajevi su i dalje u Tužilaštvu, Palma je u Skupštini, Lečić je slobodan i van očiju javnosti, dok se Aleksić jedini o njih i dalje nalazi u pritvoru. Krvoločni mediji odjednom su odlučili da poštuju pretpostavku nevinosti nakon kidisanja i utrkivanja u sramnijim naslovima. I senzacionalistički natpisi medija takođe su vrsta nasilja, iako se novinari često kriju iza svog originalnog zanimanja.

Nasilje je veliki problem srpskog društva, a nasilje nad slabijim polom duboko je ukorenjeno u mentalitetu i stiče se utisak da se smatra ako ne društveno prihvatljivim, onda makar tolerisanim i opravdavajućim činom.

Nedavno je istaknuti član Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović uspeo da prevaziđe i samog sebe obrazlažući razlog zbog kojeg žene žrtve nasilja prijavljuju muževe.

– Obično se četvrtkom prijavljuje porodično nasilje. On mora da bude pritvoren 48 sati, što znači da ne može da izađe do ponedeljka, a ona lepo izađe sa drugaricama i provodi se – izrekao je nedavno Đukanović na nacionalnoj frekvenciji.

Ovakve izjave pokazuju tendenciju društva i države da se nasilje uvek opravdava, a nikako da se o problemu nasilja nad ženama govori trezveno i sa jasnom idejom kako učestalost takvih napada prekinuti i svesti ih na minimum.

Ponašanje u rijaliti programima i fizički nasrtaji već su ustaljena praksa, a žene i muškarci prodaju svoju intimu i slobodu zarad iskrivljene percepcije slave i materijalne nadoknade. U rijaliti programima nasilje je kao vid marketinga veoma poželjno, pa u takvim uslovima koji vladaju u Srbiji govoriti o sistemskoj posvećenosti rešavanju jednog od gorućih problema društva potpuno je bespredmetno.

Nakon napada na Adi i mom dragom Voždovcu, kao i neuspešnog ubistva i uspešnog samoubistva u Prokuplju, poželeo sam da kao muškarac kojeg je odgajila samohrana majka, napišem koju reč o ovom problemu i ukažem na prihvatanje takvih i sličnih užasnih situacija kao potpuno normalnih. Naravno, posavetovao sam se sa stručnijim ljudima koji se na dnevnom nivou bave ovom važnom temom.

– Ovi slučajevi pokazuju koliko je nasilje prema ženama sveprisutno i normalizovano u našem društvu. Ne smemo zaboraviti ni da od početka godine imamo gotovo niz prijava za seksualno nasilje u glumačkoj školi, od strane glumca, od strane gradonačelnika i narodnog poslanika, predstavnika jedne istraživačke stanice, a osim toga ono je gotovo svakodnevno prisutno na malim ekranima i rijaliti emisijama te bi se pre moglo reći da se ono podstiče i normalizuje, nego da se teži njegovom sprečavanju i sankcionisanju – kaže za Luftiku Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra.

Naša sagovornica vidi objašnjenje ove zabrinjavajuće nasilne prakse. Kako život ide dalje, incident se zaboravlja nekim drugim pričama i skandalima, a onda nam se ubrzo kao bumerang vraćaju iste ili još gore novosti o smrti, silovanju ili prebijanju devojaka i žena u Srbiji.

– Rekla bih da je pored urušavanja društvenih vrednosti, ekonomske i zdravstvene krize kojoj smo izloženi, razlog zašto nasilnici, tako recimo, slobodno vrše nasilje i sve češće u javnim prostorima, upravo izostanak adekvatne i blagovremene institucionalne i društvene sankcije – smatra Lacmanović.

Stvari se uz volju i odluku najodgovornijih mogu promeniti, ali se i društvo u celini mora potruditi da evoluira u civilizovane tokove. Pitali smo sagovornicu postoji li prevencija nasilja nad ženama i šta ona podrazumeva u praksi.

– Postoji i podrazumeva da se svaka sumnja i svaka prijava nasilja prema ženama razmotre podrobno i ozbiljno, sankcije moraju biti uvremenjene i srazmerne učinjenom delu. Žrtve moraju dobiti hitnu i adekvatnu podršku zasnovanu na njihovim potrebama, mediji, eskperti i čitavo društvom moraju stvarati atmosferu u kojoj će svako znati da je nasilje prema ženama nedopustivo i zakonom kažnjivo – objašnjava Vedrana.

Autonomni ženski centar radi na stravičnom problemu femicida u Srbiji, a problem predstavlja što ne postoji jedinstvena i javno dostupna statistika, već se i ljudi iz ove oblasti oslanjaju na medijsko izveštavanje.

– Mediji su od početka godine izvestili o 17 slučajeva smrti žena: u 12 slučajeva radi se o femicidu u porodično-partnerskom kontekstu, u dva slučaja radi se o ubistvima iz materijalne koristi, u još dva slučaja radi se o samoubistvu žene, ali u oba slučaja nadležne institucije još uvek vode istragu odnosno nije moguće utvrditi da li su ove žene trpele nasilje ili je (seksualno) nasilje prethodilo samoubistvu. U jednom slučaju nadležne institucije izvestile su da je žena umrla prirodnom smrću – ukazuje Lacmanović i dodaje.

– Teško je praviti poređenja budući da u Srbiji i dalje ne postoji jedinstvena i javno dostupna statistika o femicidu, kao i da pojedine podatke nije moguće proveriti sa nadležnim institucijama jer takvi podaci ne postoje ili se ne prikupljaju. Broj ubistava žena u porodično-partnerskom kontekstu iz godine u godinu je nepromenjen što ukazuje na to da su primenjene mere, strategije, zakoni, kampanje nisu dale željene rezultate – navodi Lacmanović.

Nasilje se prijavljuje u mnogo većoj meri nego ranijih godina, a opet je broj ubistava na istom nivou. Sistem i strategija očigledno ne funkcionišu jer prijave ne dovode do zaustavljanja i sprečavanja nasilja.

– Ipak, ono što sadašnje slučajeve razlikuje od onih od prethodnih godina je taj da se čini da je sve veći broj prijava nadležnim institucijama koje su žene ili članovi njihove porodice podnosili pre nego što su ubijene. S jedne strane uvek ostaje pitanje zašto sistem nije uspeo da spreči da ove žene budu ubijene iako su prijavljivale nadležnim institucijama, a s druge strane pitanje je zašto sistem nije u stanju da prepozna žene koje su u riziku da budu ubijene – zaključuje Vedrana Lacmanović za Luftiku.

Najbolja prevencija bi bila kada bi muškarci svoju fizičku dominaciju stavili pod kontrolu razuma i kada ne bi demonstrirali čist kukavičluk iživljavanjem nad slabijim polom. Afekat, bes, provokacija ili bilo kakav vid opravdanja to ne može biti, jer nasilje nad slabijima nije opravdivo.

Prevencija je da muškarac svoj ego stavi na stranu i shvati da time što udara žensko postaje slabić u muškom svetu, postaje predmet gađenja i osude. Muškarci koji podignu ruku na žensko su ništa drugo do bedni oblici života i primitvci koji bacaju ljagu na sve časne i dostojanstvene mladiće i muževe koji se viteški ponašaju i u slučaju izdaje, povređenog ega ili napuštanja. Za sve postoje reči, sve se može iskomunicirati, ali se mi kao fizički snažniji moramo dovesti u red. Moramo jednom za svagda shvatiti da kada prebijamo žene mi smo ništa do prvorazredni slabići i kukavice. To je glavna prevencija svakog nasilja nad ženama.

Edukacija mladih takođe je vrlo važna, pokušaj da se od malih nogu usadi džentlmenstvo i kavaljerstvo u dečake koji će sutra biti nosioci ovog društva.

Teška je to misija, menjati celokupan mentalni sklop jedne nacije. Dugačak je to proces koji postaje uzaludan ukoliko oni koji moraju biti rukovodioci tih društvenih promena koriste nasilje kao sredstvo svakodnevne komunikacije, kao alat za podizanje gledanosti i sticanje profita i svoj kec iz rukava.

Novosađanin preživeo pakao zbog lažne optužbe za nasilje

53 Shares
Share via
Copy link