Uprkos široko rasprostranjenom uverenju da je Srbija bogata vodama, da nam “preliva”, ovakve tvrdnje su daleko od istine. Srbija raspolaže sa svega 9% autohtonih voda dok ostatak čine tranzitne vode. Kada uzmemo u obzir loše upravljanje vodnim resursima, dotrajale vodovodne mreže i to da su naša najveća vodoizvorišta u rukama stranaca, san o Srbiji bogatoj pijaćom vodom se raspršio u milion kapljica.
Globalna kriza u vodosnabdevanju neće zaobići našu zemlju a narodna proročanstva da će se budući svetski ratovi, voditi ne zbog nafte i gasa, nego zbog vode, u Srbiji poprimaju realan scenario.
Zagađenje, MHE, strani investitori
Bahati pojedinci su pokušavali da reke Stare planine potrpaju u cevi, što je lokalno stanovništvo a i dobar deo Srbije prepoznao kao zlodelo što je rezultiralo čupanjem cevi i moratorijumom od 15 godina na izgradnju MHE u ovom zaštićenom području.
Reke Stare planine su za neko vreme bezbedne ali je zato gotovo svaka reka i potok u Srbiji na neki način ugrožen ili zagađen.
Zrenjanin nema pijaću vodu već 18 godina, sela u okolini Vrbasa dele istu sudbinu da vodu iz vodovoda ne smeju da koriste za piće. Nova Varoš i pored 3 veštačka jezera pije najnesipravniju vodu u Srbiji.
Setimo se Cvetka Jovanovića iz sela Lukavac kod Valjeva, koji je oboleo jer je pio vodu iz svog bunara a nije znao da je zbog curenja bušotina Euro litijum Balkan voda opasna po zdravlje.
Reka Mlava, jedna od žrtava invesititora, lovaca na laki keš, nekada je bila čista planiska reka a sada zahvaljujući izgradnji MHE “Krepoljin”, Petrovac na Mlavi pije vodu opasnu po zdravlje.
Zlotska reka, Brestovačka reka, Kriveljska reka, Crni timok su na udaru Ziđina i MHE.
Kanalizacija čitavog Kopaonika odlazi u planinske potoke i rečice bez ikakvog tretmana.
Ovo je samo mali deo predugačke liste bahaćenja prema vodi koje nemamo dovoljno.
Vlasnik zemlje nije vlasnik izvorišta
Ukoliko pak naiđete na tekstove koji vas uveravaju kako je pravi trenutak da pazarite plac sa izvorom pijaće ili termalne vode, kakvi se nude na sajtovima za prodaju nekretnina, stručnjaci savetuju da najpre dobro proučite Zakon o vodama.
To što je neko vlasnik zemljišta na kojem se nalazi izvor vode ne znači da je i voda njegova.
Saša Kulić, savetnik u Ministarstvu poljioprivrede šumarstva i vodoprivrede za naš portal obašnjava da vlasnik parcele koja poseduje izvor vode treba za početak da uzme Zakon o vodama u kojem piše kako se upravlja vodama i koja oraničenja ima kao vlasnik. On ističe da to što je neko vlasnik, ne znači da može da se ponaša kako hoće – Zakon mu nalaže neka ograničenja, šta može da sadi, prska ili gradi.
Izdašnija vodoizvorišta kontorlišu opštinski organi i vodoprivredna insprekcija – objašnjava Kulić i dodaje da svako korišćenje voda podrazumeva usklađivanje sa onim što zakon nalaže.
– Ako pođete od toga da je 91% vode u Srbiji su tranzitne vode, prolazne vode za koje možemo slobodno reći da zavisimo od onoga ko je uzvidno od nas. Mi imamo svega 9% svojih voda, onda se ne može baš reči da smo bogati. Recimo jedna Crna Gora ima svojih voda 95% pa uporedite. Sa druge strane u Crnoj Gori je drugačija i konfiguracija terena, mi imamo velike reke poput Dunava i save koje Crna Gora nema. Ne može sve da se svede na brojke ali generalno ne može da se nazove da je Srbija bogata vodama – ističe on.
Kulić iza sebe ima više od 26 godina radnog staža tokom kojeg se bavio vodama i naglašava da Srbija zavisi i po količini i po kvalitetu voda od onoga ko je uzvodno.
Poučen iskustvom da se Zakonom o vodama retko ko bavi, pre par godina napisao je rad čija je svrha bila da informiše lokalne samouprave gde one sebe imaju kroz Zakon o vodama odnosno koje su nadležnosti lokalnih samouprava.
Kao potvrdu da lokalne samouprave vrlo malo poznaju i vode računa o ovoj oblasti, on navodi da jedan regionalni centar poput Kruševca nema ne samo službu za vodoprivredu već nema ni referenta.
– Kruševljani imaju reku Rasinu sa pritokama i jezero Ćelije a nemaju odgovarajuću službu koja bi se bavila time onda vam je jasno koliki se značaj tome pridaje, nažalost premali – zaključuje Kulič.
Srbija nije bogata vodama
Isti stav po pitanju kontrole vodoizvorišta deli i Žaklina Živković iz organizacije Pravo na vodu.
View this post on Instagram
– Problem je što ne postiji dovoljno ljudskih resursa da se kontrola vrši što je jedan od najvećih problema u životnoj sredini. Ekološka inspekcija i generalno inspekcija raspolaže sa jako malim broj ljudi koji to rade, i u tom smilslu je jako teško kontrolisati i praktično se ne kontroliše. Kada pričamo o pijaćoj vodi, rade se analize gradskih vodovoda i one se rade redovno i kvalitetno ali kada pričamo o bunarima o ljudima koji imaju alternativne vidove vodosnabdevanja to je apsolutno nekontrolisano i ljudi praktično ne znaju kakvu vodu piju osim ako sami ne plaćaju analize – kaže ona.
Žaklina objašnjava da se Srbija među građanima smatra bogatom prirodnim dobrima ali da to nije slučaj i da nam je životna sredina vrlo ugrožena pa samim tim i vode. Prema njenim rečima mi se dobrim delom snabdevamo iz voda koje su prekogranične i imamo vrlo malo svojih autohtonih voda. Kao drugi značajan problem ona navodi klimatske promene kojima je teritorija naše zemlje vrlo ugrožena.
– Meteorolozi nas upozoravaju da će u narednim godinama ta situacija biti sve gora. Imaćemo duge periode bez kiša – suše, a zatim kratke periode velikih kiša koji su takođe štetni po vodosnabdevanje. Tada se dešavaju poplave, izlivaju se područija koja su zagađena i slično.
Generalno je svetska kriza vodosnabdevanja i Srbija je na vrlo rizičnom područiju, a na sve to imamo neodgovornost upravljanja. Sistem vodosnabdevanja je potpuno razoren i zapušten, malo se ulaže u razvoj a posebno je problematična vodovodna mreža. Ona je jako stara – ističe Žaklina.
Naša najveća vodoizvorišta su odavno u rukama stranaca a da njihovu eksploataciju nema ko da kontroliše.
Živković podseća da su ova vodoizvorišta data u koncesiju i po sadašnjem Zakonu se ne mogu privatizovati nego su data na korišćenje, ali kada nešto date na korišćenje na 99 godina to je praktično kao da ste ga privatizovali, podvlači ona.
I u ovom slučaju ona ističe dva velika problema.
– Jedan je što ne postoji kontola korišćenja vodoizvorišta. Vidimo u banjama vrlo neracionalnu potrošnju lekovitih izvorišta, gde recimo u Vrnjačkoj banji presušuju izvori.
– Drugi je da me postoji razlika u ceni, negde je čak i manja za kompanije koje koriste vodoizvorišta u profitne svrhe u smislu turizma ili prodaje vode i cene vode za domaćinstvo. To je opasno zato što ukoliko neko stiče profit on mora da plati višu cenu i prema principu zagađivač plaća, iz te cene se vrši saniranje i održavanje što u Srbiji nije slučaj.
Živković naglašava da u organizaciji Pravo na vodu čvrsto veruju da voda ne sme da bude roba i da pijaća voda za sve građane mora biti obezbeđena.
Ona takođe ističe da bez obzira da li ste vlasnik neke parcele koja ima izvor pijaće vode,voda nije i ne može biti privatno vlasništvo.
– Voda je i u Ustavu i po zakonima javno dobro i ne može se privatizovati, mora se kontrolisati. Ne sme da se zagađuje ne sme preterano da se eksploatiše. Vi morate da imate uslove pod kojima se ta voda koristi – zaključuje Živković.
Uslove pod kojima se voda koristi nadziru Vodna inspekcija i Rudarska inspekcija koja je zadužena za geotermalne vode. Zanimljivo je da se inspekcijom termalnih voda bave rudarski inspektori kojih Srbija ima tri.
Termalno izvorište na prodaju
Na samo 25km od Novog Sada, u Čurugu nalazi se plac od skoro 4 hektara kroz koji se provlači žila mađarske Morahalom banje pa se na njemu nalaze izvori termalne vode temperature oko 78 stepeni. Plac se prodaje po ceni od 1,5 miliona evra, na njemu nema nikakve gradnje ali još nije dobio novog vlasnika.
Agent prodaje Nenad Lazić, za naš portal kaže da bilo je zainteresovanih kupaca da je obavljen jedan sastanak ali prodaja nije realizovana.
On objašnjava da bi kupovina ovakvog placa imala smisla mora se izvršiti promena namene zemljišta, jer su u pitanju bušotine trermalne vode, žile Morahalom banje. Dalje navodi da da je potrebno uraditi svu dokumentaciju uključujući prenamenu zemljišta u banjski turizam. Potrebno je i srediti mali deo prilaznog puta a sve ukupno je popriličan zalogaj za buduće investitore.
Lazić kaže da je on kao direktor prodaje sa advokatom spreman da uđe u proces prikupljanja dozvola zajedno sa budućim vlasnikom, ali da se još nije pojavio neko spreman da se upusti u ovakvu investiciju.
Ukoliko ste eventualno pomislili kako bi bilo sjajno kupiti plac koji ima izvor pijaće vode, najpre Zakon o vodama u ruke. Sa druge strane, ako nastavimo da zagađujemo ovim tempom vodu, vazduh i zemljište, najpre ćemo svi u radnju po flaširanu vodu koja ni sada nije jeftina a nije ni naša.
Dodaj komentar