hrvati-srbi
Magazin

Kako je slučajan susret u Nemačkoj razbio sve srpske predrasude o groznim Hrvatima

Psihoterapeut Vladimir Đurić iz Beograda, stekao je veliku popularnost kratkim pričama i savetima koje objavljuje na svom Fejsbuk profilu. Sada je sa svojim pratiocima podelio zanimljivu situaciju sa puta u Nemačkoj, želeći tako da još jednom podseti sve na besmisao nacionalne mržnje.

Njegov tekst prenosimo u celosti.

Skup mojih predrasuda o Nemačkoj se može podvesti pod onu staru… Nemačka medicina je najbolja na svetu!
Red, rad, disciplina, tačnost, ozbiljnost, planiranje, uređenost. Povučen tim razmišljanjem isplanirao sam put od Fulde do Strazbura u minut. Tri presedanja. Fulda-Frankfurt-Karlsrue-Strazbur da bih stigao tačno na početak Letnje Škole Psihoterapije koju organizuje Evropska Psihijatrijska Asocijacija za koju sam se toliko spremao i kojoj sam se toliko radovao.

S obzirom da u Evropi bukvalno ne postoji ništa bolje na šta možete otići kako biste učili i porasli kao psihoterapeut.

Od Fulde do Frankfurta voz je šljakao perfektno, u sekund. Mnogo nenašminkanih sređenih žena koje idu da rade, mnogo muškaraca u odelima koji raspoloženi idu na posao sa osećanjem smisla i svrhe. Mnogo studenata koji hrle na Univerzitet ponosnih što trenutno apgrejduju svoj softver na viši nivo i srećnih što će sa tim parčetom papira posle moći da biraju gde će raditi, to jest, kome će posvetiti svoje znanje vreme i trud u zamenu za gospodski način života.

Voz stiže u minut. Trčim sa sve koferom od centralne železničke stanice u Frankfurtu do polazišta Flixbusa, 300 metara dalje.

Razmiljam kako mora da je neko sa fakultetom baš za to pravio ove velelepne stanice i povezivao ih sa drugim sistemima prevoza na ovako logičan način. No, to je druga i dosta mračnija priča.

Stigao sam tri minuta ranije, zauzeo busiju i posmatram kolege-putnike.

Bombaš samoubica Arapin, Afrikanac intelektualac sa laptopom, grupa turista iz Koreje sa tabletima, Šveđanke sa bekpekovima i osmesima sede na asfaltu. Glasni i gojazni Amerikanci sa kesom iz Meka, par fluorescentnih rejvera iz Nemačke i nekoliko srećnika iz Sirije koji su uspeli da sitgnu tamo gde su pošli i sad više ne znaju kud će sa svojom tugom.

Čovečanstvo u malom.

Prolazi 15 minuta, 30, 45, autobusa i dalje nema.

Radnik sa stajališta nam objašnjava da se desio karambol na autoputu i da će autobus kasniti dva i po sata. Mislim se u sebi, jbt, pa u Beogradu nikad ne bi toliko kasnio. Ubacili bi nekako novi autobus makar nas u tom trenutku bombardovali.

Hrvatica se zaljubila u Srbina, a onda je on pozvao na slavu…

Skup mojih predrasuda o Nemačkoj se može podvesti pod onu staru…Nemačka medicina je najbolja na svetu!Red…rad……

Gepostet von Dr Vladimir Djuric am Mittwoch, 17. Juli 2019

Gotovo je, neću stići. Neću uspeti da presednem na sledeći bus u Karlsrueu. Zakasniću na ceremoniju otvaranja škole i predstavljanje učesnika. Plus ode 50-tak evrića.

Bezveze.

15 minuta kasnije na stanicu prispeva autobus iz Berlina koji vozi za Štutgart. Letimično primećujem da prolazi i kroz Karlsrue. Ushićen, stajem u red da uđem u njega.

Pokušavam da objasnim radniku sa stanice šta želim i da je po meni sasvim logično da zbog toga što autobus, za koji sam kupio kartu, kasni 2.5 sata imam potpuno pravo da idem sa bilo kojim njihovim autobusom do Karlsruea.

Međutim, po malim slovima na poleđini karte, to je savršeno ok. Samo što moram kupiti novu kartu od 30e i odreći se refundacije za staru. Besan, frustriran, nervozan, opsovah, onako sočno, po srpski…

U tom trenutku otpoče Čarolija…

Kondukter iz autobusa, koji je stajao pored, me pogleda, nasmeši se i reče: “Zemljače…odakle si ti?“.

– Iz Beograda.

– Baš iz Beograda.

– Baš.

– Srbin dakle.

– Srbin.

– Gospe mi, od vas se ni u Evropi ne može pobeći.

Širok osmeh, hrvatski akcenat, dinarska visina, prijateljske oči. balkanska duša i slovenska potreba „da se snađe“, da se nekako izigra sistem.

– Sačekaj Zemo samo da se pomeri ovaj što nas kontroliše, pa ubacuj brzo kofer dole i sedaj tu iza mene.

Autobus polazi. Kondukter Spasilac dolazi do mene, uzima mi kartu ali je ne skenira. Smeši se, namiguje i kaže: „Častiš kafu na pauzi Zemo“.

Komentarišemo evropsko prvenstvo u košarci, Bogdanoviće, život u tuđini, situaciju u našim napaćenim zemljama, pljuljemo političare i kriminalce.

On odlazi dalje da radi.

Ostajem sam i nadahnut. Dobrotom.

Posmatram uređeni krajolik kroz prozor i potvrđujem u sebi odavno znane istine u koje se mogu zakleti.

Ko misli da su svi Hrvati loši, taj je Budala.

Ko misli da su svi Srbi dobri, taj je Budala.

Ko misli da postoji i jedna jedina pojedinačna karakteristika koja može definisati vrednost celokupnog čoveka, na primer, boja kože, oblik očiju, boja kose, visina, količina novca, nivo obrazovanja, adresa porodilišta, veličina penisa ili grudi, taj je Budala.

A posebno onaj koji misli da to može uraditi obala sa koje neko posmatra Drinu.

Ili različito Predstavništvo na Nebu kome se molimo za potpuno iste stvari.

Autobus staje na semaforu. Posmatram vaspitanog rasnog nemačkog psa koji mirno čeka sa gazdama da pređe ulicu. Možete misliti, na zeleno.

I mislim se… Ko je više pas?

Ovaj sa pasošem evropske unije ili ona moja lutalica srbenda koju hranim ispred zgrade.

Ko je više životinja?

Mrav ili medved?

Svinja ili vuk?

Antilopa ili lav?

I bi mi potpuno jasno…

Da nijedna životinja ne može biti više životinja od neke druge…

Svaka je različita, ali su sve potpuno iste.

Po željama, pravima i potrebama.

Isto je i sa ljudima.

Ili si Čovek ili nisi.

Živeli dobri ljudi!

Splićanka sa srpskom i Novosađanka sa hrvatskom zastavom prošetale Tvrđavom

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku