Balkan Magazin

Izgubio je sve u zemljotresu, ali je bosonog iz porušene štale spasio svog Zekana

“Gdje si ti, Zekane moj, ljubavi moja! Ma vidi mi ga, ljepotana, ti si, meni, Zekane, i kila dobio! Stari moj, dođi svome Tomi…”

Tepa svome ljubimcu Tomislav Suknaić (64) iz potresom razrušenih Majskih Poljana pored Gline.

Zekana nije video skoro mesec dana i ovo je njihov prvi, dirljivi susret.

Dovezao ga je u Graboštane pored Hrvatske Kostajnice, na brigu i čuvanje prijatelju i konjaru Željku Cagariću.

Tomo je ostao bez krova nad glavom, kuća u kojoj je živeo sa suprugom Nadom i sinom Željkom sravnjena je sa zemljom, a priča o tome kako je iz porušene štale, bosonog, odmah nakon potresa izvlačio svog trogodišnjeg Zekana obišla je Hrvatsku i okolne države, a možda stigla i daleko u beli svet.

Cela je Tomina životna priča za roman, i pre svega priča o dobru i zlu, o sili života koja nas tera dalje, i koja će na kraju uvek pobediti. Njegov Zekan je, u našim očima, simbol pobede.

tomo-zekan
Foto: Sanjin Strukic/PIXSELL

U Majskim Poljanama pod ruševinama je izgubljeno pet života, a kako su pod urušenim drvenim gredama živi ostali Tomislav i Željko, teško je objasniti.

Ni mesec dana posle nije im to jasno.

Zagrili smo se da umremo zajedno

– Gledali smo televizor, s kauča, kad je zatreslo, Željko i ja sami, Nada je bila na poslu. Kad je udarilo, instinktivno sam poletio pod štok između dnevnog boravka i hodnika, za mnom je poletio i Željko. Zagrlili smo se tako, da umremo zajedno ako moramo. Sve se rušilo pored nas, no štok je ostao čitav, čitavi ostali i mi.

Činilo se da traje cijelu vječnost, a kad je stalo, nekako smo se četveronoške, ni sam ne znam kako, probili do komada urušenog prozora te smo ga ogromnom silom uspjeli izbiti iz okvira i izaći. Ruke su me boljele danima poslije toga, mislim da u normalnim okolnostima čovjek takvu snagu nema, ovo je bilo nešto nadnaravno – priseća se Tomo 29. decembra.

Kad su se uspeli izvući, trčali su prema porušenoj štali spašavati Zekana. Tomo je uzgajivač hrvatskog hladnokrvnjaka, i svih je njegovih 16 kobila i pastuva kao i dva ždrebeta u tom trenutku bilo napolju, na ispaši.

Samo je Zekan bio u štali jer je kod Tome došao mesec dana ranije, pa još nije bio prilagođen da ga pusti u krdo. Zekana je spasila, kaže Tomo – igra.

U štali je stalno potezao svoj vez u igri, pa je Tomo stub za koji je Zekan bio vezan osigurao još jednom gurtnom. Upravo je ona zaustavila gredu koja bi inače pala na Zekana i ubila ga.

U sve je ovo zlo neka sudba, koja Tomu čuva, uplela svoje prste…

tomo-i-zekan
Foto: Luka Stanzl/PIXSELL

– Kažu da mačka ima devet života. E, ja ih imam i više! – počinje svoju priču Tomo, rodom iz Parnica pored Bosanske (danas Kozarske) Dubice.

Rođen je u štali, među konjima, od kojih je njegova porodica živela oduvek. Ti su konji, kaže Tomo, pomagali i pri nošenju tereta u obnovi Banje Luke nakon velikog potresa 1969.

Odmalena, Tomo je znao sve o konjima, jahao ih bez sedla već s pet godina te ih je voleo koliko i najbliže.

A onda je došao rat i Tomu su zarobili pripadnici srpskih paravojnih formacija.

Metak je već bio u cevi, spreman za njega, i mada su mu rekli da ne mrda, Tomo se otrgnuo i otrčao u štalu pozdraviti se s konjima.

Kad su mu na čelo prislonili cev, neko je rekao da treba štedeti municiju. Odlučili su ubiti ga batinama, no nekako je preživeo.

Slomljenih rebara, slomljene duše, ležao je na tlu, gotovo bez svesti. Ali živ.

– Čuo sam samo topot konja koje su odvodili i kako se uporno žele vratiti k meni, u dvorište. Srce mi je luđački zbog toga lupalo, drugog se ne sjećam… – priseća se Tomo tog užasnog leta 1992., koje je preživeo, ali mu se živeti više nije dalo.

S nekoliko vrećica u rukama, sa ženom i dvoje djece otišao je u Hrvatsku. Promenili su nekoliko adresa, dobri su mu ljudi, kaže nam, pomogli s prvom kobilom, došlo je prvo ždrebe, pa sledeće… Život je pomalo opet dobijao smisao.

– Molim vas, svakako napišite da su već 1996. sve naše nacionalne razlike i problemi ostali iza, kad smo se mi konjari – Hrvati, Srbi i Bošnjaci, prvi put ponovno okupili u Driniću u Bosni – moli nas Tomo, piše portal 24sata.hr.

tomo-zekan
Foto: Luka Stanzl/PIXSELL

Važno mu je istaknuti da mu ničija nacionalnost nije važna jer gde god da je u Hrvatskoj živeo, živeo je i među Srbima i Bošnjacima, baš kao u svojim Parnicama. I svima je pomagao.

Pomogli su i njemu dobri ljudi iz Trilja, koji su mu u samo nedelju dana dopremili, montirali i opremili montažnu kuću. A Zekan bi se u svoje Majske Poljane trebao vratiti u martu i priključiti se novom krdu.

– Ne bih ga prodao ni za što na svijetu, nema tih para! – zaključuje priču Tomo, koji se još jedanput podiže iz pepela.

Deda iz Vojvodine othranio je lastu ispalu iz gnezda i opisao pravu malu odu ljubavi

Tamara Gočmanac

Mnogo glasno šapuće. Ego-tripuje, nasmeje, rasplače. Voli kišu i sneg. I životinje. Redovno je ispuštali na glavu kad je bila mala, pa je, zahvaljujući tome, postala mnogo lepa, pametna i bloger.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

PARTNERI SAJTA


64 Shares
Share via
Copy link