Za vas ne znam, ali ja sam ozbiljno šokirana.
Srbija je tragikomedija puna krvi, pevanja, pucanja i, jako često alkohola ili anksiolitika.
Nekad, nekome, zatreba i nešto jače da bi preživeo, nažalost.
Mi smo država kao TV program zabranjen za mlađe od osamnaest godina.
Ne zemlja, ja svoju zemlju volim. Pričam o državi kao aparatu čiji činovnici treba da nam služe i servisiraju nas za naš novac.
Kao i svuda u svetu, uostalom. Makar onom njegovom delu koji ima državno uređenje a da nije apsolutistička monarhija.
„Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tiranin na slaba čovjeka; al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetlija!“
Njegoš je to znao i lepo objasnio, nego je naše pamćenje kratko. No, to nije tema.
Zašto mislim da mi sada, ovakvi kakvi smo, ovoga časa, nismo narod (građani) nego F dijagnoza?
Zato što je rekordno veliki broj gledalaca sinoć iščekivao pred televizorima obraćanje Oca nacije očekujući šokantne detalje o kriminalnim radnjama, imena, snimke, dokaze…umesto da pojma nema ko im je predsednik i da sa decom i porodicom sluša muziku, gleda crtaće, film, komunicira. K’o neki normalan svet.
Umesto toga prvo su morali da se zagreju uz Nacionalni dnevnik, gde je takođe glavnu ulogu imao kralj Aleksandar, pa onda da stišaju ili gledaju neku tursku seriju koja ide posle (zavisno od afiniteta), i da čekaju onaj telop „Vanredne vesti“ ili šta već piše i što mi džigericu iskida godinama jer uvek pomislim da negde poginuo pun autobus đaka, kad ono Vučić ima nešto vanredno da saopštava, što se obično svede na neku običnu glupost… S oproštenjem, druže predsedniče, što bi rek’o Radovan…
Svi znate za indijsku seriju „Mala nevesta“. Trajala je osam dugih i mučnih godina.
E, toliko dugo je izgledalo da traje uvod druga Tita/gospodina Vučića u obraćanju naciji nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost.
Jer, narod čeka krv. Suze i znoj već imamo.
Ispričasmo se o Kosovu, vakcinaciji u Žagubici i Merošini, moli bake i deke da se pelcuju, priča o zaplenjenim kratkim i dugim cevima, okej brate, sve to znamo otprilike do sad, daj bre, brže to malo, jače, bolje, čekamo imena i drhturimo od neizvesnosti….c. Jok. Ništa. De nada.
Prisluškivan tačno 1572 puta.
„Mala nevesta“ imala tačno 2245 epizoda.
Istraživala sam, časna reč.
Ako neko zna koliko se puta preCednik pojavio na televizijama zadnjih godinu dana samo, bila bih mu zahvalna za podatak, iz čisto fenomenoloških razloga.
Ali, sigurna sam da je imao više epizoda od „Male neveste“. Oborio rekord u gledanosti.
A, da, obraćanje…
Izađe ozbiljni Vulin, svaka čast, sećam ga se od pre dvadesetak godina, sazrelo se…
Dramatično upozorenje da se sklone deca… dobro, posklanjaše ljudi decu, nitroglicerin pod jezik, keva lekove za pritisak pri ruci…opet snajperi, kao uvod, i ukupno tri, da, tri slike zločina.
Grozni zločini, stvarno, jadni ljudi, jadne njihove porodice, tela bez glave, glave bez tela…užas jedan.
Ali prijatelji, braćo, kumovi, nabija nam tenziju nedeljama kako ćemo svi da se šokiramo kad objavi šta ima i onda tri slike. Bez želje da ičija osećanja povredim, naprotiv, sve što smo dobili od ozbiljnijih informacija su slike.
TRI SLIKE
TRI SLIKE
TRI SLIKE
Ni jedno ime. Ni jedno ime iz državnog vrha, vrha SNS, ovih, onih, pozicije, opozicije, meni to sve jedno te isto, što bi rek’o svetski mega tzar Rambo.
Ni jedan uhapšeni državni službenik, ma ni sitan, za pelcer, ni jedan tužilac, funkcioner SNS, nedobog, ni vođa one ‘opozicije’ što iz kruga dvojke dupetom nije mrdnula, uvaženi neki počasni konzul od Nikarague da svira klavir, makar.
Dakle, brate slatki, ne izmulji se ni jedno “ime” da se uhapsilo, ove od ranije ne računam, svima im ne znam jedino natalne karte da čitam, i to jer nisam astrolog, sve im podatke znam i celu familiju naučila napamet.
Dakle, od dokaza videsmo snajpere i mrtve ljude.
Žive neljude ne pomenu niko da je spakovao.
Imaš dokaze? Pa ‘apsi brate.
Đilas krao? Garantovano. Saglasna. Što ga nije uapsilo?
Ovaj ministar ovo uradio, onaj iz SNS ono? Što ga nije uapsilo?
Ni jednima ne verujem, odavno prestali ideali da me ’rade’.
Zato neću pištolje, snajpere i mrtve ljude, nagledali smo se mi toga.
Hoću i očekivala sam konkretna hapšenja, imena, lica.
Da se stvarno zamislimo ko s đavolom tikve sadi.
Pa koje smo podatke mi sinoć čekali?
Šta šokantno?
Brate, jer si mi brat pošto te moja majka voli više nego mene i sestru, a i da znaš da imaš i dve sestre:
Mi smo se toliko puta za ovih mojih pedeset godina života šokirali da ne znam da li si ozbiljan, majkenammilice.
Šta da me šokira?
Što te prisluškivali? Znamo.
Što traže da priznaš Kosovo? Znamo.
Što nabavljene vakcine? Znamo.
Veruj mi, a i ne moraš, znaš i sam, kao i svi naših godina, i glava smo se odsečenih nagledali, i tela unakaženih…nažalost.
Dakle, i kako ubija mafija znamo.
Čime da nas šokira iko više, mislim se, a znam da nema više čime.
Ako ne računamo to da naam je jutros kod Sarape Dragan Informer više otkrio nego zvaničnici sinoć, kaže, ‘ja više znam, nego nešto ne mogu da kažem.’
Kako, brate Aleksandre Vučiću i brate Aleksandre ministre Vulinu, jedan novinar sme da daje na televiziji više informacija nego vi na zvaničnoj konferenciji za novinare?
Kako to sme da se desi?
Mislim, to jeste šokantno, da se razumemo.
I završava se taj prenos, ja još nisam stigla da promenim kanal, posle sve te napetosti i iščekivanja i ružnih, jezivih slika, tri ukupno, i kriminalaca kojima još ne znamo imena, oni čija znamo odavno objavljena, i Kosova i pandemije…
Iii odjednom skočim, zakačim se za plafon: Vrisak vesele, u crveno odevene voditeljke iz studija:
„Dobro veče, dragi gledaoci! Dobro veče svima vama koji jedva čekate da čujete pitanja našim Zadrugarima!“
U studiju neki veseli gosti takođe i male medeee. Velike mede. Sve sija.
Neki pitaju nekog kako se oseća što će žena da ga ostavi zbog neke klinke s kojom se kažu smuvao u Zadruzi.
Kristijan „hiljade i hiljade sklekova“ i dvaes godina robije, moralna gromada, objavljuje knjigu.
Čitalo se u zatvoru, higijena, disciplina, vežbanje, ovo-ono…
Neke „starlete“ i pevačice u pokušaju, neki polusvet živi u izobilju i prima enormne honorare da se pred kamerama jebe, pardon maj frenč, dok gladan i očajan svet potpuno sluđen od korone, nemaštine i života sve to gleda…
Razmišljam da batalim i pisanje i čitanje i gledam tu zadrugu, mozak da odmorim. A možda se i prijavim, ko zna.
Pos’o k’o pos’o.
Izblamiraš familiju, sebe, zabava miliona, svako čudo za tri dana, širiš tamo prljav veš, šire ga i drugi, a ne šire samo to, i ojha.
Bolje nego da se nerviram što smo jadni, bedni, poniženi, a čak ni uvređeni kao građani nismo.
I tako dan za danom, pred kockastim ekranom…
Ako me pitate zašto sam šokirana: pa zbog toga. Zbog svega.
Što smo kao slanina pravljeni: red-red. Daš red užasa, red zabave i radiš šta o’š sa nama.
’Leba i igara.
Džabe učili škole, džaba čitali knjige, džaba se mučili. Nema tu vajde, prijatelji.
Nego, nešto sad gledam ovog našeg pa se mislim: da sam ja stvarno „učila“, ne bih se natezala sa životom k’o pijan s gaćama.
Sa mnom bi počinjao Dnevnik. Il’ završavao.
Ćuti malo, Tamara. A i ne moraš, koga briga šta ti trabunjaš. Pa da.
“Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.”
Nemoj posle: Pa kako, sine mamin, za Nemačku?
Dodaj komentar