decaka-silovali-motkom
Privatna arhiva
Beograd Magazin

Učenika 4. razreda vršnjaci silovali motkom, direktor ocu rekao da ne prijavljuje policiji?!

I dok mediji ne prestaju da „istražuju“ da li je ljubav između starca Milojka (74) i 53 godine mlađe Milijane, iskrena ili ne, stravičan slučaj iživljavanja nad desetogodišnjim P.M iz Ripnja , učenikom četvrtog razreda OŠ „Karađorđe“ na Voždovcu kojeg su vršnjaci silovali motkom  čeka svoj epilog.

Šta se dogodilo?

Prema tvrdnjama A. M, oca dečaka, njegovog sina su 4. marta oko pet poslepodne dvojica vršnjaka iz odeljenja najpre vređala, a potom silovala motkom u dvorištu škole, sve vreme snimajući stravične scene zlostavljanja.

Dečak se prema priči oca, kući vratio prljav, sa velikom rupom na pantalonama i ranama na analnom otvoru.

– Odvukli su ga iza škole i tu je počeo psihički i fizički teror. Uvrede su odjekivale parkom, a zatim je jedan od njih uzeo drvo i počeo divljački da ga gura u analni otvor mog sina. Dete je vrištalo i dozivalo pomoć, a đaci su svirepo zlostavljanje snimali mobilnim telefonima. Jedan se grohotom smejao, a drugi je ispuštao krike koji su podsećali na lavež besnog psa. Moj sin je, prepričavajući strašne i bolne scene, plakao, a ja sam se trudio da zadržim suze – ispričao je otac za novine dodajući da ceo slučaj nije prijavio policiji jer mu je direktor škole, Milan Žegarac, rekao da će on da kontaktira s roditeljima i da će se postarati da se ovo više ne ponovi.

Međutim, dve nedelje kasnije, i dalje ništa nije preduzeto, nikakav razgovor nije zakazan, tvrdi A. M.

Tek juče je ministarstvo prosvete tražilo od direktora da im dostavi izveštaj o tome šta se dogodilo u toj školi 4. marta nakon što su pojedini mediji objavili da su dečaka vršnjaci navodno silovali štapom u dvorištu škole.

Tačka.

A pre nje…

Dete koje odlazi u školu koja sve više postaje sinonim za strah, psihičko i fizičko nasilje, a ne za obrazovanje.

U školskom dvorištu, gde bi deca trebalo da preskaču lastiš ili igraju „fuce“, vršnjaci odlučuju da svom drugaru navodno guraju motku u analni otvor. Imaju deset godina, neobjašnjiv poriv za sadizmom i imaju mobilne telefone kojim žele da snime svoj sadizam i tuđu nemoć i bol.

Dete istraumatizovano odlazi kući, jedva skuplja hrabrosti da sve ispriča ocu koji, iz potpuno nejasnih razloga, ne odlazi sa sinom kod lekara da se utvrde povrede i stanje deteta, da može u policiju, na Sud… šta god, već se obraća direktoru koji svojstveno poziciji koju ima pokušava da sve „reši“ mirnim putem.

Marina je zbog ožiljka na licu prošla kroz pakao, a sada je svi poznaju po širokom osmehu

decaka-silovali-motkom-1
Krv na jakni – Privatna arhiva

I u tome prođoše dve nedelje.

I tek kad se priča zavrtela u medijima, ministarstvo „uleće“ u igru, pa sad tako čekamo epilog.

U međuvremenu, ako se nije javljao na telefon, direktor je tvrdio „nije sve baš tako bilo“.

E sad tačka na ovo, pa zaključak na celokupnu situaciju.

Naše školstvo, nažalost, potpuno gubi smisao. Provela sam osam godina u osnovnoj i četiri godine u srednjoj da bih znala ono što sam mogla da za dve godine naučim prostim življenjem. Većina stvari mi apsolutno nikada nije trebala. Stekla sam nakon studija diplomu koju mi do sada niko nije tražio na uvid. Stoji u devojačkoj sobi na polici.

Uleću pre mene partijski brzopotezno priučeni kadrovi. A školovala sam se pre dvadesetak i više godina, kada se na odmoru zaista zadovoljno preskako lastiš, a telefoni bili fiksirani u trpezariji da svi čuju šta i sa kime pričaš.

Nastupilo je totalno ludilo, gde jedan deo roditelja ražmišlja sve više tipa „bolje da dete sami podučavamo kod kuće, nego da uradi sebi nešto zbog psihičke torture ili da ga neko ne daj Bože ubije“.

Neshvatljiva mi je reakcija oca dečaka, ako je sve kako su preneli mediji istina. Pokušavam da ga razumem.

Dete koje stvoriš, pa ga žena rodi, pa ga učiš da hoda, da žvaće, da priča, da vozi bicikl, da crta… kome skidaš temperaturu, tražiš najbolje doktore, koje nosi tvoju krv, koga učiš životu… dođe poderano, navodno silovano, sa brojnim ranama i od svega što si mogao da uradiš, javiš se direktoru.

Ne osuđujem, nije moje dete, Bogu hvala, ali mislim da su se putevi rešavanja vršnjačkog nasilja ovde malo pretumbali.

Nisam sigurna ni šta će se dogoditi sa nasilnicima, ako se utvrdi da je sve bilo istina.

Prebaciće ih u drugu školu? Da tamo nastave nekog drugog da muče? Dobiće ukor, packu roditelja koji će pre toga u kancelariji direktora vrištati „Nije moje dete krivo!“.

Šta će biti sa njima, kako će se kazniti roditelji ako za maloletnike nema adekvatne kazne?

Kako se staje na put ovakvim stravičnim iživljavanjima balavandera kojima još ni brkovi nisu počeli da niču?

Kako se dovode u red roditelji koji ih u takve nasilnike odgajaju?

Kako se menja ceo jebeni školski sistem i uvodi kazna od koje recimo nikada više nikome neće pasti na pamet da bilo šta osim lastiša ili „fuce“ zaigra u dvorištu škole?

Zar treba da decu u školu šaljemo opasane bombama, da im mašemo sa praga uplakani i zabrinuti ko da odlaze u rudnik?

Šta će roditeljima sve petice deteta u knjižici, ako ono ima na stotine trauma u telu i po telu?

O kojim pravima dece mi ovde pričamo?

Navodno im se ugrožavaju prava ako ih učitelj otera u ćošak ko nekad, ne smeju na njih da podignu ton, da im priprete, da ih kazne… I zato tako „zaštićeni“ dobijaju sav zamah da se brecaju na nastavnike i da maltetiraju drugu decu. Plus dodatni stimulans od pojedinih roditelja koji na prvu kritiku svog deteta, jure u školu da se obračunaju sa nastavnicima.

Divlji zapad.

Ne smem ni da pomislim šta bih bila u stanju da uradim da se sve ovo desilo mom detetu, jer moji očnjaci od kad sam je rodila su izduženi i ne znam koliko bi ostali mirni u vilici, čekajući da direktor ili smlaćeno ministarstvo reše stvar sa roditeljima dece koja su odlučila da se „zabave“ gurajući nekom motku u analni otvor.

Ova država je do sada nebrojeno puta pokazala, da pravdu najbolje rešavaš sam. Osloniš li se na sistem, krepaćeš čekajući presudu.

Da li me ovo raduje?

Ni najmanje, jer poštenog čoveka “tera” da na silu odgovara silom, postajući tako neraskidivi deo usranog poremećenog sistema.

Svim lošim „momčićima” i nafuranim curicama: Vi ste žrtve, a ne heroji pomahnitalog društva!

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Share Follow Tweet Share Share