Na današnji dan pre 29 godina poginuli su Boško Brkić i Admira Ismić. Slika mrtvih tela mladog para iz Sarajeva, kako zagrljeni leže na sarajevskom mostu, obišla je svet. Prozvani su sarajevskim Romeom i Julijom.
Priča o Bošku i Admiri, priča je o Sarajevu i ljubavi ispred zastava. Upoznali su se u godini „sarajevske Olimpijade“, kada je nešto posebno cvetalo u ovom gradu.
Zajedno su proveli devet godina. To što je Boško bio Srbin, a Admira Bošnjakinja nije predstavljalo prepreku ni njima niti njihovim roditeljima, jer tako se u Sarajevu živelo.
A onda je došao rat. Boško je ostao u Sarajevu, ona je radi njega odlučila da ode.
Ovi dvadesetpetogodišnjaci, 18. maja 1993. godine, u pokušaju da pobegnu od zla i ludila koje je zadesilo njihovu zemlju, ubijeni su na Vrbanja mostu.
Njihova tela sedam su dana ležala na asfaltu jer niko nije mogao da im priđe, kasnije su sahranjeni privremeno u predgrađu Lukavica, a posle rata, po želji njihovih roditelja, su ekshumirani i trajno sahranjeni u Sarajevu.
Priču o tome prvi je napisao čuveni Rojtersov novinar Kurt Šork, ratni reporter, koji je i sam ubijen tačno sedam godina kasnije u Sijera Leoneu, gde je takođe izveštavao o sukobima. Nakon Šorkovog kremiranja, deo pepela pokopan je u Vašingtonu gde je živeo, a drugi deo uz grobnicu Boška i Admire na sarajevskom groblju „Lav“, gde leže posmrtni ostaci brojnih Sarajlija ubijenih tokom opsade od 1992. do 1995. godine.
Ova tragedija našla je svoje mesto i u pesmi sarajevskog „Zabranjenog pušenja“:
„Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako voleo i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče“
Snajperista koji je ubio Boška i Admiru 20 godina živi i taksira u Holandiji?
Dodaj komentar