Balkan Magazin

RSE: Osnivač logora u kome su ubijani i mučeni Bošnjaci u Gradskom veću Beograda

Svetozar Antić

Svetozar Andrić, bivši general Vojske Republike Srpske (VRS), izabran je u Gradsko veće Beograda, iako protiv njega postoji krivična prijava pred domaćim pravosuđem za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini (BiH) tokom rata 1990-ih, piše Radio slobodna Evropa (RSE).

Prijavu je Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije 2018. godine podneo Fond za humanitarno pravo.

Iz Fonda su za Radio Slobodna Evropa (RSE) rekli da su na pitanje u kojoj je fazi slučaj od Tužilaštva dobili samo opšte odgovore – da „postupaju po krivičnoj prijavi“.

Andrić, koji je veći dio rata bio komandant Birčanske brigade VRS, a pod njegovom ingerencijom je bilo nekoliko opština na istoku BiH, prema podacima Fonda, naredio je „iseljavanje“ Bošnjaka iz Zvornika 1992. godine.

Tada je više od 10.000 Bošnjaka napustilo ovaj grad na obalama Drine i okolna mesta.

Iste godine Andrić je naredio osnivanje logora Sušica kroz koji je prošlo više od 8.000 ljudi, a više od 1.600 ih je ubijeno.

RSE navodi nije uspela da stupi u kontakt sa Andrićem. Od Gradskog veća Beograda dobili smo informaciju da on još nije počeo da radi, te da trenutno nemaju njegov mejl ni kontakt telefon.

Vladajuća koalicija u Beogradu, koju predvode Srpska napredna stranka (SNS) i aktuelni gradonačelnik, bivši vaterpolista Aleksandar Šapić, predložila je Andrića za Gradsko veće, a njegov izbor je zvanično potvrđen 18. avgusta.

Gradsko veće Beograda je organ gradske vlasti koji koordinira funkcije gradonačelnika i Skupštine grada i vrši kontrolno-nadzornu funkciju nad radom Gradske uprave.

Kakav je to logor bio?

Logor Sušica na području Vlasenice na istoku Bosne i Hercegovine osnovan je u maju 1992. godine i postojao je do kraja septembra iste godine.

Da je logor osnovan po Andrićevom nalogu utvrđeno je tokom suđenja Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske u Haškom tribunalu, kada je dokument o njegovom osnivanju kao dokaz predočio jedan od haških tužilaca.

U naredbi se navodi da logor treba da bude „obezbeđen u duhu međunarodnih pravila“, kao i da su zabranjene proizvoljne odluke o fizičkoj likvidaciji zatvorenika.

Logor se nalazio u šumovitom području i koristio je lokalna skladišta.

Prema zvaničnim podacima, kroz ovaj logor prošlo je više od 8.000 Bošnjaka iz Vlasenice i okoline, a prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, u Sušici i okolini ubijeno je 1.617 ljudi.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio je 2005. godine Dragana Nikolića zvanog „Jenki“, komandanta logora Sušica, na 20 godina zatvora zbog ubistava, silovanja i mučenja logoraša.

Andrić je, kao svedok odbrane na suđenju Ratku Mladiću 2015. godine, tvrdio da je logor Sušica bio azil, a da su logoraši u njega sami dolazili „radi svoje bezbednosti“.

Bivši logoraši svjedoče za RSE šta su prošli u ovom logoru, ali i na području Vlasenice.

Izgubio je oca, brata i strica

Damir Kičić je imao 13 godina i živio je u Vlasenici kada je počeo rat.

Tu su ubijeni njegov stariji brat Galib, otac Munib i stric Mujo. Nikada nije pronašao ostatke svog oca. Danas živi u Beču.

U svojoj ispovijesti RSE, on podsjeća da je Vlasenica već bila okupirana u aprilu 1992. godine, te da se normalno živjelo oko 20 dana, dok je tamo bio Novosadski korpus bivše JNA.

Kasnije se, kaže, ovaj korpus povukao, a sve su preuzeli meštani, a „tada su počele otmice, ubistva, napadi na sela oko Vlasenice, koja su po nacionalnosti bila muslimanska”.

Pokušali su da pobjegnu iz Vlasenice, ali nisu uspjeli.

„Pokušali smo i u maju kolektivno da napustimo Vlasenicu, ali je bila prevelika gužva, nije bilo dovoljno autobusa, a onda smo se vratili i cijelo vrijeme bili u kući“, prisjeća se Kičić.

Krajem avgusta 1992. ispred kuće je stigao automobil sa dvojicom muškaraca koji su tražili da se njegov otac i stariji brat jave u logor.

Oni su to odbili, pa su prenoćili u susednoj kući, kod strica. Te noći su kola ponovo došla.

„Došli su u našu kuću, vikali „otvori vrata“, „ubićemo te ako ne otvoriš“, ali nikog nije bilo. Razvalili su vrata, ušli u kuću, pokušali da je zapale. ali se vatra srećom ugasila“, rekao je Kičić.

Tokom noći, seća se dalje, cela porodica je pobegla kroz dvorišta do stričeve kuće, udaljene oko 600 metara. Posle nekoliko dana došli su po njegovog oca i odveli ga na ispitivanje. Pošao je sa njim i sačekao ga ispred policijske stanice.

„Otac je izašao, samo mi je rekao ‘idi kući’, seo je sa ovom dvojicom, otišao, i od tada mu se gubi svaki trag. Nedugo zatim su došli da pokupe dadžu (čiča). )“, kaže Kičić.
Odlazak u logor

Sredinom septembra, prisjeća se Kičić, čula se pucnjava u Vlasenici, na ulicama u kojima su živjeli Bošnjaci. Kasnije je i sam završio u logoru Sušica.

Kaže da „Andrić priča gluposti“ i da niko dobrovoljno ne bi došao u taj logor.

„Možemo da koristimo termin logor na svoj način, ali to je, po meni, bila zatočenička sala. Jer logor, kada stranci prevode, logor dobija drugi termin. To je bio zatočenički objekat. Niko nije dobrovoljno došao tamo. Ko je budala da dođe dobrovoljno, zbog čega?“, pita Kičić.

Kada je došao u logor, tamo je već bilo između 300 i 400 ljudi.

„Tamo sam samo prenoćio, ali bilo je strašno. Spavaš na betonu, nemaš čime da se pokriješ, nemaš šta da staviš pod glavu, ne možeš da vršiš nuždu, bile su dve kante u uglu gde je vršena nužda. , nemate vodu, nemate struju, nemate ništa. Ništa. To je klasično zatočeništvo“, rekao je Kičić.

Podseća da se „dešavalo da otvore vrata, iznesu neke, prebiju i vrate krvave, pa se onda otvaraju vrata i puca u zid“.

Dan kasnije po njih su došli autobus i kamion, a govorilo se da žene i deca mogu da idu. Kaže da je majka pokušala da odvede svog 17-godišnjeg brata, ali joj nisu dozvolili.

Išli su prema Kladnju i stigli do linije razgraničenja, gde ih je dočekao mrak u šumi. Ujutro su naišli na minsko polje, prešli ga bez žrtava, a kasnije su naišli i na Armije BiH.

Kaže da je izjave davao i Tužilaštvu BiH i Sipi, ali da sve ide veoma sporo.

„Pravda je, recimo, spora ali dostižna, ali u ovim trenucima pravde jedva da ima“, rekao je Kičić.

‘Sve je to bio teror’

Ferid Zekić se prisjeća da je jednog dana u aprilu ’92. krenuli na posao, kada su ih izbacili iz autobusa i rekli da beže.
Onda su nas zaustavili, izbacili iz autobusa, vratili kući, da bežimo, vojska je bila tamo, sve to, šarena odela, čarape, ne znate ko je ni šta je“, rekao je Ferid za RSE. /RL.

Kasnije nije išao na posao, već se sakrio u šumu. Potom se vratio u grad, kada je priveden.

„Onda smo otišli ​​sa autobusom, sišli i pokupili ove naše muslimane iz sela, a onda su nas odvukli u logor, tražili, maltretirali, tukli, ništa nisu uradili“, kaže Ferid.

Ističe da nije bilo dobrovoljnog prijavljivanja, ali da je „sve bio njihov teror“.

Iz logora mu je najviše ostala u sećanju hrana koju su dobijali.

„Bilo je strašno, šta da vam kažem, bio sam mesec dana ovde u Sušici, nisam okusio mrvice hleba, nisam hteo, to je bila vrištava hrana koja se vraćala sa linije, od njihovih boraca u tu su nas umešali i makaroni i pirinač, i krompir, i pasulj, i sve, pa nas je teralo u toalet“, kaže Ferid Zekić.

Kaže da je bilo i ubistava, a za vreme njegovog boravka „možda 10-15 ubistava“. Ubijena su i njegova tri rođaka.

U logoru je proveo 28 dana, a u Batkoviću kod Bijeljine 13 mjeseci. Kasnije je razmijenjen, te se ponovo okupio sa porodicom, a 2003. godine se vratio u Vlasenicu.

„Ne možete sve staviti pod jedan krov’

Adem Zekić je u logoru bio manje od mjesec dana. On je za RSE rekao da je to „mučenje“.

„Dovezli su nas u Sušicu, a onda je sve krenulo kako je krenulo… i majka, i majka, svi mi, samo što su bile žene drugi ili treći dan – Kladanj, Cerska. A što se nas tiče. , bili smo tamo 28 dana“, kaže Adem.
Kaže da su mu trojica braće ubijena, dvojica u logoru, a jedan kod kuće.

Naročito teška je bila, priznaje, neizvjesnost oko toga šta se dešava.

„Ti si zatvoren u prostoriji, ništa ne znaš. Šta god ti kaže moraš vjerovati“, priča Adem Zekić.

Kada je bio na slobodi, otišao je u Tuzlu, i na kraju se vratio u Vlasenicu.

„Pet Srba što je uradilo, a stotine, milion, nije. I sad krivimo sve Srbe. Slično je to, sa muslimanima, Hrvatima. Ja govorim realno. Ne možeš to sve pod jedan isti koš“, smatra Zekić.

On ističe da „ima ljudi dobrih i loših, ima onog ko će te spasiti, a i onog ko će te ubiti“.

„Moramo živjeti“, zaključuje Adem.

Vlaseničanin Rifet Zekić se svog boravka u logoru sjeća „k’o da je bio juče“. Te ’92. je u Vlasenici i okolini izgubio tri brata.

U logoru sam bio 28 dana, bilo je svega i svačega, ubistava, bede… išli smo u Bijeljinu, bili smo u Bijeljini 14 mjeseci“, prisjeća se Rifet.

Dobro pamti i pokvarenu hranu koju su dobijali u logoru, a tokom boravka u Sušici dobio je epilepsiju. Vratio se i u Vlasenicu.

Najstrašnije je bilo, priznaje, kada je pao mrak.

„Dođe noć, nema svjedoka, koga izvedu, vrate ga, neće. A danju je bilo malo drugačije“, rekao je Rifet Zekić.

Hasečić: Sudbina nesrba bila je u Andrićevim rukama

U Udruženju „Žena žrtva rata“ kažu da preživeli uglavnom ne znaju ko je bio Svetozar Andrić.

„Sudbina nesrpskog stanovništva, posebno bošnjačkog, bila je u njegovim rukama“, rekla je za RSE Bakira Hasečić, predsjednica ovog Udruženja.

Kaže da su joj svojevremeno sestra i dever bili u logoru Sušica.

„U logoru Sušica ima veliki, veliki broj silovanih žena i ubijenih muškaraca. Srbija je, normalno, dala utočište ratnim zločincima, ne želi da ih procesuira“, istakao je Hasečić.

Ona je dodala da je iznenađena što Haški tribunal nije procesuirao Svetozara Andrića.

Ko je Svetozar Andrić?

Andrić je rođen 1954. godine u Kalesiji na istoku BiH, završio je Vojnu akademiju u Beogradu, a 1992. je prebačen u BiH.

Potom je postavljen za komandanta novoformirane 1. birčanske pješadijske brigade VRS, čije je sjedište bilo u Šekovićima (na istoku Bosne i Hercegovine), a na njenom čelu je ostao do jula 1995. godine, kada je postao načelnik štaba Drinski korpus VRS.

Penzionisan je 2002. godine u činu generala.

Kasnije je postavljen za savetnika ministra odbrane Srbije Zorana Stankovića, a 2016. godine postao je zamenik predsednika Opštine Novi Beograd.

Od 21. juna 2020. godine je poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, a izabran je sa izborne liste „Aleksandar Šapić – Pobeda Srbije“.

Izvor: Danas, RSE

Šapić kupio 8 monitora za svoju novu kancelariju, platio iz svog džepa

Luftika #

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

28 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap