Kolumne

Rođen sam bez obeležja, zastave preko lica, zadužio sam ime koje nisam birao, religiju koju nisam tražio

den hag
Privatna arhiva

Tamo gde vladaju smrt, strah i panika, odatle život odlazi u galopu. Umesto normalnog suživota, građenja i rada koji omogućava planove i njihovo ostvarivanje, mi se dovijamo da platimo državi za svaki uzdah i izdah, da platimo i ono što nemamo količinom otrovnog novca koji nam u svoj svojoj oskudnosti klizi niz prste i prlja dušu.

Nad nama igraju senke, kako je napisao i otpevao Ian Kurtis, dečak koji je kao takav i napustio ovaj moralno unakaženi svet. Svet koji je zavijen u hipokriziju nije svet za koji se vredi boriti. Svet koji u svoj svojoj šarenolikosti krije magičnu čar sistemski se ubija željom da svi moramo ličiti jedni na druge.

Mrtve duše podsećaju nas na principe hrabrosti i viteštva, ali i na opasnost i zlobu manipulacije, kukavičluka i izdaje. Izdaje sebe, pa tek onda svih ostalih.

Mene majka nije rodila zajedno sa svima vama. Rođen sam solo, bez obeležja, zastave preko lica, niti sa slovom Z preko čela. Nisam znao ni da sam Srbin, niti pravoslavac. Zadužio sam ime koje nisam birao, religiju koju nisam tražio, nacionalnost i pripadnost koja mi je nametnula obavezu, odgovornost isto koliko i čast.

Ubačen sam u sistem, u neke kalupe obrazovanja i ponašanja koje sam nesvesno prihvatao kao normalnost. Kada se iz tih kalupa odmakneš i preispitaš ih očekuješ osudu. To se naučilo tokom najranijeg odrastanja.

Pripadnost i osuda, to se očekuje u današnjem svetu. Ta civilizacija prosto nagoni čoveka, ali istinskog čoveka, ka samoubistvu i jako je teško odupreti joj se. Biti pošten i budala u istom paketu, biti tolerantan i ne mrzeti, braniti slabijeg i ići uvek nasuprot zla, to su neke vrednosti koje su danas poništene. Kako, zašto? Pa, najprostije rečeno, zlo se po ko zna koji put presvuklo u dobro tražeći način da prevari lakoverne.

Kao i uvek u tome zapanjujuće dobro uspeva, a svoje apostole regrutuje iz najrazličitijih krugova.

Da nema ljubavi, ne bi sveta bilo i to je jedina istina. Ta ljubav je nekako uvek pronalazila način ka pobedi, prihvatajući smrt i osmehujući joj se u to surovo lice.

A šta dobijaju nosioci ljubavi?! Šta dobijaju oni obični ljudi koji se osmehnu drugima, koji pruže ruku i zagrljaj onima kojima to nahrani dušu, koji nahrane i napoje ostavljenu životinju, koji dete pomiluju po kosi, izmame mu osmeh i nauče ga neki novi trik, da se dobro prepoznaje iznutra.

Naši orijentiri su pomućeni i za to je zlo takođe zaslužno. Posmatram najbliže ljude koji su život proveli u preživljavanju okovan strahovima i najcrnjim slutnjama. Traumatično iskustvo za nekoga ko je život video kao priliku da živi, a ne da preživljava.

Ovaj svet od dobrog čoveka pravi krvoločnu zver koja ne želi da ubija iz nužde, već iz koristi. Retki su oni koji odbijaju taj beskonačan krug interesa i premoći, već im ubilački instinkt budi elementarni nedostatak pravde. Kako se drukčije odupreti zlu? Postoji li drugi način osim smrti i to smrti koju bi sami mogli da proizvedemo?!

Zašto ljubav tako često udara u zid, a smrt ga bez imalo muke probija i nemilosrdno osvaja ne poznajući grižu savesti, pravdajući ogoljenu laž navodnom istinom?!

Borba za pravdu dugo nije imala skuplju cenu, nikada nije bila vrednija i nepoznatija. Šta je danas pravda, a šta istina, za šta se vredi boriti i ako treba umreti?

Odgovor možemo i moramo pronaći samo unutar svog ranjenog bića koje istančanim instinktima vrišti ka spasenju koje istina i pravda donose. I zato slušajte svoje JA, slušajte te čuvene leptiriće u stomaku i ne verujte u reči, pa čak ni sopstvenim očima. Verujte u povezanost sa kosmosom, sa tvorcem. Verujte detetu u vama. Samo tu se krije recept za preživljavanje koje je vredno preživljavanja.

Heroina koja čuva Jagodinu od litijumskog ekocida: „Sedeći narod“ čeka da mu „ludi i dokoni narod“ obezbedi opstanak

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

19 Shares
Share via
Copy link