Magazin

Ja sam Rizo Šurla, borac, partizan, Jugosloven iz Ulcinja

rizo šurla
Printscreen

Rizo Šurla ime je i prezime čoveka koji se najpreciznije može staviti u grupu Afrojugoslovena, iako se on čitav život osećao kao Jugosloven, odnosno Crnogorac koji je rođen u Ulcinju i čitav život je proveo u ovom primorskom gradu.

Rizo je bio deo narodnooslobodilačke borbe, ranjen na Sremskom frontu, a ljubav prema fotografiji vodila ga je do kraja života. Uvek je isticao koliko je ponosan zbog činjenice što je rođen u Jugoslaviji gde se nikada nije susreo sa bilo kakvim rasnim problemima niti diskriminacijom.

– Nikada nikakvih problema nisam imao. Uvek sam se osećao Jugoslovenom, Crnogorcem, ovde sam rođen, u ovoj višenacionalnoj sredini i mislim da sam proveo jedan lep i srećan život. Naša zemlja je što se tiče ravnopravnosti, verovatno jedinstvena u svetu i ponosan sam što sam u njoj rođen i što u njoj živim – govorio je Rizo.

I danas, toliko godina kasnije, prepričava se poznata anegdota iz davne 1944. godine, kada je grupa oficira narodnooslobodilačke vojske među kojima je bio i Mitar Bakić, na čelu sa generalom Pekom Dapčevićem, obilazila jedinice na sremskom frontu. Bakić je među borcima opazio i jednog crnca u partizanskoj uniformi.

– Ko si ti, druže? – pitao je Bakić.

– Rizo Šurla, borac partizan Crnogorac iz Ulcinja, ispalio je ko iz puške mladi crnac.

– Au – nasmeja se Brkić, jeste da smo mi Crnogorci crni, ali ti ga, brate, prećera!

U Ulcinju su još 1986. godine tvrdili da ima još živih svedoka ove istinite andegdote, a jedan od njih je i Rizo koji je preminuo tek 2002. Život je posvetio fotografiji, a veći deo slobodnog vremena dao je svojoj drugoj ljubavi, ribolovu. O njemu su se pisale i ondašnje reportaže, kada se nalazio sa druge strane objektiva.

Rizo Šurla nije znao mnogo o svojim korenima. Njegovi preci takođe su brodom, kao robovi, stigli u Evropu, tačnije u Kotor. Znao je da su njegova majka, kao i baba, a verovatno i prababa rođene u Crnoj Gori, dok je otac Said kao mornar došao iz Libije. Tu je upoznao njegovu majku Fatimu i ostao. Kada su drugi crnci i robovi odlazili, ostale su samo Šurle u Ulcinju. U Africi nikada nije bio, ali po onome što je video na televiziji nije verovao da bi mogao tamo da živi.

Neko vreme je proveo i u Beogradu, gde je izučavao fotografski zanat. Tu ga je dočekao i početak rata.

Pristupio je narodnooslobodilačkoj borbi, a na Sremskom frontu je ranjen u borbi protiv okupatora. Zbog toga je postao ratni vojni invalid, a po povratku sa ratišta otvorio je prvu fotografsku radnju u Ulcinju gde je učio sve svoje đake koji su nastavili sa tim poslom.

Rizo Šurla se oženio Nadom, Ulcinjankom, ima potomke koji još uvek žive u Ulcinju. Sin mu je igrao košarku za Budućnost, a Rizo je govorio još u reportaži 1986. da je sin izgubio fokus sa košarke zbog velike popularnosti među devojkama.

Do smrti je ostao veran svom Ulcinju, svom patriotizmu, ženi, deci i ljubavi prema ribolovu i fotografiji.

Njegova priča daje poseban pečat na razne današnje pokušaje revizije istorije, na kaljanju naše antifašističke tradicije, kao i na priče da na ovim prostorima postoje rasne predrasude i rasistički ispadi. Ispada ima, kao i svuda, ali se to ne može pripisati ovdašnjem vaspitanju ili generalnom društvenom ponašanju. Oduvek je ovaj prostor nekadašnje Jugoslavvije bio dovoljno velik da primi ljude iz svih delova sveta, ukoliko iskažu neophodno poštovanje prema tradiciji, veri i ljudima koji tu žive.

Šta nam to ne da mira, pa moramo međusobno da iskazujemo mržnju i potrebu za istrebljenjem, to je već nedokučiva glupost za ljude koji uživaju u razlikama i trude se da iz njih uče o svetu, ali i samima sebi.

Izvor: Yugopapir

BRUKA: Pobrkani Toma Mona ugradio antisemitizam u temelje Srbije! (FOTO)

OGLAS

386 Shares
386 Shares
Share via
Copy link