Magazin

„Ne, ne verujem da je umro. Besmrtnici ne umiru“: Glumci se opraštaju od voljenog kolege

rade radko tanja i pera
Printscreen Collage

Veliki slovenački glumac Radko Polič, koji je svoju blistavu karijeru gradio u Jugoslaviji, preminuo je juče ostavivši iza sebe neverovatno nasleđe i uticaj na sve buduće kolege koje sanjaju veliku pozornicu.

Njegovi prijatelji se redom opraštaju putem medija, a među njima se ističu Tanja Bošković, Petar Božović i Rade Šerbedžija.

Tanja Bošković je u izjavi za Danas rekla kako je za Radka ovaj svet bio premali, te je pre svega istakla njegove ljudske kvalitete.

– Radko Polič je bio glumac i čovek kome je bila tesna Slovenija, tesna Jugoslavija, tesna mu je bila Evropa, tesan mu je bio ovaj svet. Njegova umetnost i dobrota bili su veći od svega što mi zamisliti možemo. Bio je veliko srce, velika duša, veliki dar od Boga, bio je plemenit, bio je ozbiljan, bio je razdragan i radostan. Za njega nije postojala prepreka kad treba da dođe do čoveka, bez obzira da li je to publika, da li je to partner ili partnerka s kojiom igra, prosto, nije imao nikakve kočnice, i nije ih upotrebljavao. Išao je kroz život otvorene duše. Bio je anđeo, i svet će biti mnogo manje plav bez očiju Radka Poliča – kazala je čuvena glumica.

Petar Božović je o cenjenom kolegi takođe izdvojio birane reči. Navikli smo se na smrt, smatra Božović, te ga je “vest o njegovom odlasku na trenutak iznenadila”. Dodaje i da čeka red.

– Dragi moj Radko… Stanovao je kod mene kada smo igrali ‘Cement’ u Ateljeu 212. Možete zamisliti nas dvojicu. Samo smo imali problem da se ne viđamo posle probe da ne bismo išli da pijemo. A, onda uveče posle predstave sedimo na klupi ispred ‘Moskve’ i zurimo u nebo. Dragi moj Radko, hvala ti na lepom druženju, i u poslu i van njega – kazao je između ostalog Petar Božović u izjavi za portal Nova.rs.

Na Fejsbuku je objavljeno oproštajno pismo i Radeta Šerbedžije od svog dugogodišnjeg prijatelja, koje prenosimo u celosti:

“Ne….Ne vjerujem da je umro. Pa već je četiri puta do sada umirao i bivao klinički mrtav i opet nam se vraćao.

I to je mogao činiti samo on, jer je bio ravan bogovima.

Volio je toliko život, premda ga taj život nije nikako mazio, a on mu se uvijek do kraja davao. Ima samo jedna stvar koju je volio vise od života. To je umjetnost. I to ova najteža, kazališna i filmska, za one koji se do kraja daju. A on joj se davao do kraja.

Naš RAC je bio CAR. I u kazalištu i u filmu i u životu.

Sve ono sto su drugi, uključujući i mene, vještinom postizali, on je jednostavno bio. Znao je naš Rac sve tajne kazališne umjetnosti i još nešto više. Imao je nešto posebno. Nešto sto se ne da naučiti i što samo rijetki na svijetu posjeduju – BOŽANSKO NADAHNUĆE!

Ta iskra se često palila u njemu i činila ga posebnim u svemu.

Mora da je Bela Krajina, u kojoj je rođen i odrastao, svojim sjenovitim brezama urezala duboke brazde u njegove godove. Tamo, kažu, ajda posebno cvijeta i oko ponoći njezini cvjetovi dobivaju neku ultraljubičastu boju, te se ljubavnici okupljaju po obližnjim brežuljcima i utapaju u strastvene ultravioletne zagrljaje. Možda je Rac sada tamo sa nekom od svojih bezbrojnih ljubavi.. Ajda je i vrsta žita ili pšenice od koje se pravi kruh. Moj prijatelj Ratko Polič, bio je dobar kao kruh.

Ne. Ne vjerujem da je umro. Besmrtnici ne umiru.. On je jednostavno otišao, jer mu je bilo dosta.

A ako je zaista ovaj put zauvijek otišao, proglasite u cijeloj zemlji koja se zvala Jugoslavija dane žalosti, jer je umro jedan od najvećih glumaca koje je ovaj narod ikad imao…..”

Čovek je najveće govno, kič i greška prirode!

 

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

56 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap