sabra kusadasi
prostitutke
Magazin

Sanja i Hristina otkrivaju sve što do sada nismo znali o prostituciji u Srbiji

O najstarijem zanatu i ženama koje se u Srbiji bave prostitucijom znamo vrlo malo. Šturo znanje uglavnom stičemo uglavnom iz senzacionalističkih naslova i šablonskih policijskih izveštaja.

Realna i prava slika prostitucije u našoj zemlji  uglavnom je tabu tema i o njoj se vrlo malo priča, a problemi koje ona izaziva uporno se ostavljaju po strani.

Tokom leta, Autonomni ženski centar Beograd je objavio je publikaciju ‘U ime (muškog) naroda: analiza osuđujućih sudskih presuda za prekršajno delo prostitucija, čije su autorke Sanja Pavlović i Hristina Cvetičanin.

Podaci su sakupljeni na temelju svih prekršajnih sudova u Srbiji i presuda donesenih 2016. godine,a preneo ih je portal Vice.

Kupac u osobe u prostituciji “stiče pravo” da sa njenim telom radi šta mu je volja. Prostitucija je sama po sebi nasilje, često sa izraženom rodnom dimenzijom jer su mušterije uglavnom muškarci.

Pitala sam Sanju i Hristinu da ispričaju sve ono što do sada nismo znali o zakonu i prostituciji u Srbiji.

Novi Sad je imao i mušku javnu kuću, a bludnice su godinama „razboljevale vojsku

Kakva je medijska slika prostitucije u Srbiji, a kakva realna? Kakve zaključke mi donosimo na osnovu medijske prezentacije, a šta se zapravo dešava?

Hristina: Prva stvar koju smo zaključile analizirajući osuđujuće presude za prostituciju donete 2016. godine je da su gotovo sve one bile za dela ulične prostitucije. Svako od nas, prateći medije u Srbiji, stiče utisak da je najzastupljenija upravo suprotno – elitna prostitucija. Drugim rečima, prostitucija se često prikazuje kao “izbor” žena koje “hoće hleba preko pogače” – da letuju na jahtama, uživaju u najskupljim hotelima, idu na egzotična putovanja, dobijaju markiranu garderobu i parfeme. Naše istraživanje je pokazalo da je prostitucija za žene i muškarce koji su osuđeni za ovo delo jedino bila “izbor” između gladovanja i obroka – jedna od osuđenih žena se prostituisala za doplatu od sto dinara za pljeskavicu.

Kako funkcioniše zakon u Srbiji kada je prostitucija i kupci u pitanju? Da li se taj zakon menjao vremenom i koliko često? Koje su najnovije uredbe koje su uvedene?

Sanja: Prostitucija je oduvek smatrana nečim što zakon treba da zabrani – uglavnom na osnovu moralističkih argumenata, i uglavnom su inkriminisane samo osobe koje joj se odaju – kao da druga strana ne postoji. Drugim rečima – nemoralno je prostituisati se, ali je savršeno moralno kupovati ženska tela. Uprkos zagovaranju i argumentaciji ženskih orgranizacija okupljenih u Mrežu Žene protiv nasilja, 2016. godine je donet nov Zakon koji je nastavio da kriminalizuje osobe u prostituciji. Sa druge strane, ipak, po prvi put u modernom srpskom zakonodavstvu je uvedena i kriminalizacija kupaca. Ovo je i bio osnovni razlog za istraživanje koje smo uradile – da ispitamo da li se Zakon koji jednako tretira osobe u prostituciji i kupce jednako i primenjuje u odnosu na njih.

Šta ste otkrile analiziranjem presuda?

Hristina: Otkrile smo da se, uprkos promeni Zakona i činjenici da on sada prepoznaje i kupce kao one koji krše Zakon, osobe u prostituciji, mahom žene, kažnjavaju više od pet puta više u odnosu na kupce, isključivo muškarce. Isto tako, prilikom izricanja kazne, prethodna kažnjivost osoba u prostituciji se uzima kao otežavajuća okolnost. Istovremeno, ovaj vid otežavajuće okolnosti nije moguće primeniti na kupce jer se Zakon iste godine promenio – tako da, čak i u slučajevima kada sami priznaju da su ranije kupovali tela osoba u prostituciji, ovo biva zanemareno. Zaključile smo da se, zbog svega rečenog, zakon primenjuje diskriminatorno, na štetu osoba u prostituciji.

Da li na osnovu ovoga što ste otkrile možemo da kažemo da je seksizam prisutan u insistucijama? Zašto se žene više kažnjavaju?

Hristina: Naše mišljenje je da je ovde reč o institucionalizovanoj mizoginiji, ali i javnom diskursu koji osobe u prostituciji i dalje vidi kao bludnice, kurve i moralno ih osuđuje, bez toga da preispita koji su razlozi doveli do toga da ove osobe budu prinuđene da prodaju svoja tela kako bi obezbedile osnovnu egzistenciju i prehranile sebe, a neretko i svoju porodicu. U prilog ovome govori činjenica da su sve sem jedne žene u prostituciji bile nezaposlene i bez prihoda.

Šta je u Srbiji dovoljno da žena koja je u prostituciji uradi da bi bila privedena? Zbog kojih dela se one tačno kažnjavaju?

Hristina: Zavisi o kom prekršajnom sudu govorimo. Svi prekršajni sudovi, sem beogradskog, istovremeno su kažnjavali obe strane uključene u prostituciju, što znači da su hapšenja i osude bile na osnovu dela. Sa druge strane, na području Beograda bila je gotovo isključiva praksa da se žene kažnjavaju bez toga da se samo delo prostitucije, zakonom definisano kao pružanje seksualnih usluga uz naknadu u novcu ili drugu vrednost, uopšte i desilo. One se hapse i kažnjavaju na osnovu toga što se u određeno vreme nalaze na određenom mestu, najčešće su u pitanju mesta poput parka kod Ekonomskog fakulteta ili Plavog mosta, a kod sebe možda imaju kondome ili lubrikant. U ovim slučajevima nije ni moglo da dođe do dela jer nije postojao kupac u priči. Prethodna kažnjavanost za ovo delo se smatra namerom, one bivaju procesuirane po skraćenom postupku, nemaju pristup advokatu, niti su upoznate sa svojim pravima, te nameru o delu i priznaju, što vodi do osuđujuće presude.

Kakve su kazne uopšte?

Sanja: I za odavanje i za korišćenje usluga prostitucije su propisane i zatvorske i novčane kazne, ali je činjenica da se osobe u prostituciji kažnjavaju i zatvorom i novčano, dok se kupci kažnjavaju isključivo novčano, kada je reč o 2016. godini. Kazne za žene u prostituciji, kada su novčane, su u proseku takve da one moraju da pruže otprilike trinaest “seksualnih usluga” kako bi mogle da ih otplate. Ima i onih mnogo težih situacija – ona se prostituiše za 500 dinara, a dobija kaznu od 50.000 dinara. I na ovom nivou vidimo strašno duboku nepravdu i nesenzibilisanost našeg sudstva.

Šokantna priča hrvatske prostitutke o tome kako stvari funkcionišu „iznutra“

Osim sudskih presuda, do kakvih ste još statistika došle kada su žene u prostiuciji u pitanju?

Sanja: Svi podaci koje smo iznele u istraživanju dobijeni su isključivo na osnovu uvida u osuđujuće presude. Kroz njih smo saznale da je ⅔ žena osuđeno za odavanje prostituciji i svi muškarci osuđeni za isto delo imaju završenu ili čak nezavršenu osnovnu školu, dok dostupni podaci o kupcima usluga prostitucije ukazuju na to da svi imaju završenu srednju školu ili viši nivo obrazovanja.

Saznale smo takođe da su sve, sem jedne žene u prostituciji, nezaposlene i bez ikakvih primanja, dok primanja kupaca koji su novinari, penzioneri, studenti, vozači.., idu i do 50.000 dinara.
Svaka statistika koju smo mogle da izvedemo na osnovu podataka iz presuda ukazivala je na enormne razlike u moći između žena u prostituciji i kupaca, te samo potvrđivala bojazan o dubini nepravde koju te žene preživljavaju.

Imate interesantnu statistiku što se tiče oduzetih predmeta. Na osnovu čega se uopšte muškarci kažnjavaju?

Sanja: Predmeti koji su oduzimani od osoba koje se prostituišu su pre svega novac za koji se sumnja da je zarađen prostitucijom, zatim kondomi, lubrikanti i sim kartice. Sva ova sredstva su smatrana dokaznim materijalom protiv osoba u prostituciji, čak i u slučajevima kada one nisu bile zatečene sa kupcem. Kupci su, sa druge strane, bili hapšeni i osuđivani onda kada nije bilo sumnje da je do izvršenja dela došlo. Mi smo u jednom delu istraživanje navele predlog da, ukoliko se već policajci lažno predstavljaju kao kupci koji zatim hapse žene, i policajke budu te koje se lažno predstavljaju kao žene u prostituciji, kako bi hapsile sve one muškarce koji im priđu i ponude novac za seks. To bi, u ovakvoj konstelaciji, bilo jedino pravedno.

Koje su cene kada je prostitucija u Srbiji u pitanju i šta nam one govore?

Sanja: Prosečna cena „seksualne usluge”, bilo da je pruža žena ili muškarac, iznosi oko 1.500 dinara. Najniža cena za koju su se osobe koje se odaju prostituciji prostituisale bila je 500 dinara (oralni seks, klasičan seks, oralni i analni seks). Takođe, uvid u presude nam je ukazao na to da su muškarci kupovali tela žena za doplatu za obrok ili cigare, ili očekivali da seks “plate” prevozom do kuće. Ovo govori o dubokom siromaštvu u kome ove osobe žive i podcrtavaju stav da prostitucija nije izbor i nije rad – ona je preživljavanje.

Da li kod nas postoje državne institucije koje pružaju podršku i pomoć ženama koje žele da izađu iz prostitucije?

Sanja: Nažalost, ne. Jedine situacije kada se država bavi ženama u prostituciji jesu situacije hapšenja i kažnjavanja.

U čemu je razlika između termina „prostitucija“ i „seks rad“? Zašto u svom istraživanju koristite termin „prostitucija“?

Hristina: Iako je veoma ukorenjeno govoriti u prostituciji kao o “najstarijem zanatu”, a zatim i kao “seks radu” mi smatramo da prostitucija ne može biti rad kao i svaki drugi. U prostituciji se telo eksploatiše, njegovi najintimniji delovi, često na svirep i brutalan način, a ne rad kao odvojen entitet – u prostituciji je “rad” neodvojiv od tela, kupac u osobe u prostituciji “stiče pravo” da sa njenim telom radi šta mu je volja.

U prilog ovome govore sve brutalniji zahtevi u oblasti “seks rada” – u nemačkim flat rate bordelima, gde je prostitucija legalizovana, za određenu sumu novca možete u vremenskom periodu od, na primer, osam sati, imati seks kakav želite sa koliko god žena da želite, što je, na otvaranju jednog od takvih bordela, dovelo do toga da su žene “zaposlene” u njima morale biti hospitalizovane na kraju “radnog vremena”. Iako su uslovi rada u Srbiji nehumani, i dalje je nemoguće ovako nešto legitimisati kao rad. Pogotovo kada imamo u vidu da su žene u prostituciji veoma često žrtve nasilja, kako kupaca tako i makroa, te da one koje imaju sreće da iz prostitucije izađu, pate od posttraumatskog stresa.

Još jedan argument u prilog “seks rada” koji naše istraživanje jasno opovrgava je da je to “slobodan izbor” osoba u prostituciji – mi se pitamo, da li možemo govoriti o “izboru” ako je on između toga da prehraniš sebe i svoju porodicu i umreš od gladi? Poslednje ali ne i najmanje bitno, prostitucija je sama po sebi nasilje, i u slučaju u kome 100% kupaca čine muškarci, jasna je njena rodna dimenzija. Dakle, prostitucija nije niti može biti “najstariji zanat” već nastarija opresija.

Šta vi predlažete kao model koji bi trebalo da se primeni?

Sanja: Model za koji, na osnovu iskustava iz drugih država, smatramo da je jedini koji nastupa iz pozicije ženskih ljudskih prava i prava na dostojanstvo i život bez nasilja, jeste abolicionistički model, poznat i kao švedski model, nordijski model ili model rodne ravnopravnosti. Ovakva zakonska regulativa propisuje kriminalizaciju kupaca “usluga prostitucije”, kao i makroa i svodnika, dok dekriminalizuje osobe koje se odaju prostituciji, istovremeno – i ovo je važno naglasiti – pružajući im podršku da iz prostitucije izađu, povrate autonomiju nad sopstvenim telima i pronađu alternativne načine zarade. Ovaj model sam po sebi ne može doprineti ukidanju prostitucije, pre svega jer je potrebna volja cele države i svih njenih institucija da ga primenjuju, ali jeste model koji jedini prepoznaje odgovornost u potražnji i deluje u skladu s tim.

Žigolo otkriva šta klijentkinje najviše traže od njega

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Share Follow Tweet Share Share