Magazin Srbija

Godinu dana od Vučićeve pobede na ulici, prebio nas je pošteno, i dalje nam se smeje

7. jul
Printscreen

Danas se navršava tačno godinu dana od kada su izbile najmasovnije i najenergičnije demonstracije u poslednjih dvadeset godina. Trajale su vrlo kratko, svega nekoliko dana, i bile su nalik građanskom ratu iz kojeg je kao pobednik izašao lično Aleksandar Vučić, odnosno policija koja je štitila njegov režim. Njegov režim, jer nisu štitili ustavni poredak. Ustav se u ovoj zemlji piše malim slovom. Mi nemamo ustav. Ustav ne postoji. Tada je policajac stao na stranu bogatih i bahatih pojedinaca, izdavši svog komšiju. Prodavši svoje sunarodnike i večite saborce.

Te noći 7. jula 2020. godine narod je iznenada u ogromnom broju izašao na ulicu iz revolta zbog najavljenih ponovnih karantinskih zatvaranja. Bes je tada izbio iz svih pora našeg društva. Želim da verujem da je taj bunt samo posredno izazvan obećanim karantinom, a da se zapravo radilo o jednom nakupljenom društvenom nezadovoljstvu. Zajebao sam se. Jebalo vas zatvaranje ako vam je to najveći problem.

To je bila šibica koja je trebala da raspali barut učauren u ovom narodu. Buktinja je startovala, ali požar je izostao. Požar je ugašen pendrekom.

Govorilo se tada o spontanom protestu, što verovatno i jeste bio slučaj. Makar tog sedmog, možda i tog osmog, kada se već osetio poraz u vazduhu. Naredni dani bili su tužno pozdravljanje sa osećajem slobode. Izludeo se narod i ubrzo iskulirao. Vučić je odustao od namere da zatvara stanovništvo od petka do ponedeljka i sve je utihnulo.

Svi su zaboravili užasan životni standard, plagijate, rušenje Savamale, Olivera Ivanovića, Krušik, Jovanjicu, laži oko „najsmešnijeg virusa“, krvave glave na Jutjubu jer za televiziju to nije ekskluziva, Džeki Čena na RTS-u u trenutku kada besni rat između naroda i onih sa monopolom sile… Toliko toga je palo u drugi plan, sve je oprošteno, svaki pendrek, koleno u glavu, štafeta pandurskih udaraca dok izlomljeni ležite na ulici. Sve je ok dok nije mene nego nekog tamo lika na snimku.

Tu se završava sva naša solidarnost. Nije moja jebena guzica u procepu, već neko tamo pije batine za mene. E, baš zato smo skotovi sebični i zato od nas nikad ljudi biti neće. Drkajte se na ove reči, ali da. Jajare ste najobičnije ako vam je ovo normalno društvo i ako vas je briga samo za ličnu dobrobit, a ne i za zajednicu kojoj, hteli ili ne, jednostavno na neki način pripadate. Jedan Vučić vas jebe kao taoce, a vi ćutite deceniju. Ćutaćete još deceniju dok vam ne uđe direktno u usta sa svojim polnim organom, jer jelte, ovako smo još nevini, a on je jednostavno lud. I neka ga.

E moji mi.

Kako je sve počelo?

Danima su se okupljali ljudi ispred Skupštine. Među njima i Srđan Nogo koga danas optužuju da je izdao proteste. Možda i jeste, a možda i nije. Čovek službe, kažu. Izmanipulisao narod da zauzme Skupštinu, a onda stajao iza kordona koji je redom mlatio ljude po glavama na stepeništu parlamenta. To je svakako bio vid izdaje. Nije bilo za mnom, nego u juriš dok ja sa bezbedne udaljenosti, iza leđa policije, navijam za vas. To je diskreditovalo i njega i cele proteste.

Dejan Petar Zlatanović bio je sa svojom kamerom i snimao je okupljene građane noćima pre 7. jula. Razgovarao je sa ljudima i bio je jedini koji je izveštavao šta se to svake noći dešava u prestonici. Gledao sam ga svako veče i osmatrao koliki je potencijal da se desi nešto nalik 7. julu. Niko od novinara koji kritički posmatraju ovaj režim, koji važe za nekakve mejnstrim medije, nije bio niti jedno veče na ulicama. Da li po naredbi ili je njihov novinarski instinkt samo loše procenio da se iz ovoga može izroditi nešto veće?!

Okupljao se narod, dakle, danima i nedeljama, a onda je Vučić najavio zatvaranje. Narod koji je do tada preko telefona i kompjutera posmatrao šta se to događa svake noći ispred Skupštine pridružio se protestantima i u tom trenutku Srbija se konačno udružila u nameri da nedvosmisleno pokaže koliko se režim ogrešio o sunarodnike.

Počelo je u startu vrlo energično, sa puno adrenalina i vatre. Ubrzo je centar grada bio ispunjen ljudima koji su na kraju hteli da zauzmu svoju Skupštinu. Pojedinci su uspeli da probiju kordon, uleteli su u narodni dom, ali su ubrzo iz istog izbačeni. Stiglo je i pojačanje i tada je bes postajao još veći. Suzavac je samo na trenutke odbijao demonstrante koji su se vraćali ne želeći da odustanu.

Trajalo je „uspostavljanje mira“ do kasno u noć, kada je plato ispred Skupštine gotovo ostao prazan. Ostali su samo najluđi momci koji su na preostale policajce izašli ’na ferku’. Pohapšeni su i pošteno naplavljeni. Za koga? Za šta? Za zatvaranje? Nemojmo da smo smešni, koren problema je mnogo dublji. Mora biti.

Džeki Čen – Vaše pravo da ne znate ništa i Ognjen Amidžić – 50 nijansi ružičastog

U trenutku kada je u kameru za „Srbin info“ čovek razbijene glave, obliven krvlju, govorio šta ga je nateralo na ulicu, kada je govorio o budućnosti svoje dece i svoje zemlje, na javnom servisu išao je film sa Džeki Čenom. Preča posla sramnih novinara RTS-a. Nisu to novinari, to su idioti koji čitaju sa idiota ono što im idiot servira da pročitaju u kameru. Beograd je krvario dok bukti rat na ulicama, ali holivudsko smeće je mnogo važnije od istine.

Pink je, sa druge strane, naravno bojio u roze tu krvavu glavu sa skaradnim Ognjenom Amidžićem i njegovom idiotskom emisijom u kojoj promoviše raznorazne plastične sponzoruše i njihove sponzore, male tetrebe koji su krenuli popločanim putem Željka Mitrovića i njegove „rokenrol“ mašinerije. Nije se ta televizijska noć razlikovala po bilo čemu od bilo koje druge. Vaše pravo da ne znate ništa je radilo bez smetnji, rijaliti je pičio na Hepiju, a Pink je samo bio Pink.

Narednih dana upravo sa ovih kanala krenulo je objašnjenje analitičara i stručnjaka ko stoji iza protesta. Iz fioke je izvučena poznata mantra “strani plaćenici i domaći izdajnici” koja se danima bez pauze kotrljala do mozga lakovernih Srba koji i dalje misle da je Vučić mesija modernizma.

Epilog – stravična policijska brutalnost, sutradan repriza i „sedi dole“

Policija po glavama batinja momke koji na klupici ispijaju pivo ne ugrožavajući nikoga. Njih 50ak šutira i pendrekom udara momka koji je od udarca ostao da leži na betonu. Ko njega nije udario u prolazu nije ni zaslužio značku ove sramne SNS MUP administracije.

U Novom Sadu oborili su dečaka sa bicikle i izudarali bez ikakvog razloga. Kornjače, ne ljudi. Skriveni iza lažnih znački, iza naređenja nadređenih koji bi trebali da se stide.

Tukli su i jurili konjima dve noći zaredom sopstvene građane. Svoju mladež zatočene budućnosti. Jebali su nam majku majčinu.

Istu tu majku poveo sam sa sobom, na njeno insistiranje, jer je videla usijanu glavu na telu svog sina, glavu koja je mogla da nastrada zbog svojih ideala. Usijana glava školovanog nadničara koja je pre izlaska iz malinjaka tog 8. jula porazgovarala sama sa sobom najiskrenije do tada.

– Jesi li spreman život da daš za ono u šta veruješ? – upitao sam se gledajući onog u ogledalu direktno u oči.

– Da – odgovorio je i više nije bilo šta za dodati. Morao sam momentalno za svoj Beograd, da budem na licu mesta i podelim sudbinu tih ljudi koji su se, verovao sam tada, probudili nakon toliko vremena.

Iz prvih redova pod paljbom suzavaca pobegli smo na stepenište Crkve Svetog Marka. Verovao sam da neće na svetinju baciti suzavac i da smo tu bezbedni od pendreka. Au contraire.

Nije bio jedan, već desetine suzavaca direktno na stepeništu crkve. Ne prezaju ni od čega, bilo mi je i više nego jasno. Konjica je krenula preko šina i ljudi, terajući nas sve dalje Bulevarom. Iz Beogradske ulice pravili su sačekušu za razbijene demonstrante koji su tražili način da se bezbedno evakuišu.

Sa majkom sam bežao koliko nas noge nose, sve dok nismo potpuno oslepeli od nečega što zovu suzavac. Iz njenog bogatog iskustva sa demonstracija devedesetih, ono nije bio suzavac. Šta je bilo, jednom će neko morati da ispriča. Oslepeli smo i gušili se u doba pandemije. Korona u tom trenutku nije postojala, a Krizni štab je i onako od početka bio suvišan.

Čovek nam je otvorio kapiju i primio nas u dvorište, niže Krunske ulice, nalio flašu vode i sačekao sa nama povratak glasa i vida. Hvala mu ovom prilikom. Solidarnost.

Gde smo godinu dana kasnije?

Sledeći dan već je krenulo sa onim kvazi fazonima „sedi dole“ i hipi revolucijom protiv diktature koja ne preza da ti polomi i glavu i kičmu. Cilj je navodno bio da se odvoje oni koji su došli plaćeni da prave sranje, od običnih ljudi. Energija je pala poput propale erekcije, od tog seksa ništa bilo nije. Vučić je prošle godine nakon izbora dobio i ulicu. Razbio nas je na našem terenu i evo i danas od sramote ćutimo kao popišani i gutamo sve njegove ludorije kao ona naša domaćica Čeri Kis. Nismo skontali da nemamo Gandija, već Gavrila Principa u našoj istoriji. Tako smo naštelovani, ratoborni.

Nije nam dosta. Umesto dostojanstva i ponosa raspalio nam je dragi predsednik mazohistički gen zbog koga sada ne možemo da iščekamo novo poniženje. Oprostili smo batine, sve smo mu oprostili i čekamo šta je sledeće što treba da progutamo. E to smo dočekali, kurati Srbi. Leto je, Grčka, Turska, Crna Gora, Hrvatska. Da vidite sveta i osolite muda kojih nema. Da spremni dočekate delta soj, nove restrikcije i inflaciju. Jbg, mora i da se „živi“ ne samo da se sekira što živimo u govnima. Smorile ih „neviđene prirodne lepote Srbije“, pa sad opet gori Paralija i skuplja se metal za giros. Deset dana privida, za godinu dana pakla. Dobar dil, nema šta.

Godinu dana kasnije u većim smo sranjima nego prošle godine. Nismo još svesni naravno. Prvo mora morska voda, a onda i boja, da se spere friškom vodom. Naročito braća iz Zrenjanina znaju šta je to friška voda.

Skrati jezik, znaš u kojoj zemlji živiš!

Znate šta, ja sam sa samim Bogom na ti. Zašto bih onda iskazivao poštovanje čoveku koji viri iz klozetske šolje, makar imao i lažnu titulu predsednika Srbije?! Njegov lik mogu videti čak i u onom poljskom wc-a kod moje pokojne prababe u dvorištu. Nemam poštovanja prema lažovima i secikesama. Da je iskren u svojoj nameri da nam se usere u živote, kao što svakodnevno radi, imao bih više poštovanja za takvog tipa. Ovako, on je samo izdajnik svega i svačega, od kuma, do ideologije, zemlje, ideala, kolega… Makijaveli za siromašne. Staljin bez brkova. Vuk Branković napredne Srbije. Perhan.

Nije mi cilj da vređam nikoga, ali oni koji decenijama lažu čitav jedan narod nikako ne mogu zasluživati poštovanje, čak ni u obraćanju. Nije bitno da li se zove Vučić ili Đunđić. Da li je predsednik ili prosjak. Apsolutno mi je svejedno. Ako lažeš druže, ti si samo jedan podli stvor od koga se mora otvoreno ograditi svako ko iole pati od bolesti zvane etika.

To je jače od mene, ne mogu da ćutim na nepravdu. Ne umem i ne želim. Želim da verujem da Srbija nije Severna Koreja. Znam da nismo ni Skandinavija, ali verujem da smo baš tamo gde i trebamo biti. Negde između sterilnosti i divljaštva. Želim najbolje za svoju zemlju, želim slobodu, mir i red. Znam da u ovakvom sistemu, sa ovakvim plagijatorima i manipulantima tako nešto dočekati neću. I zato ne ćutim i nadam se da će ova država za mog života moći da kaže da je krenula pravim putem. Sumnjam, ali se nadam. Ne želim da odem zauvek, ni meni dragi ljudi.

Glupo od mene, znam. Ne treba niko da mi kaže. Šta imaš od toga što pišeš? Koji je tvoj uticaj? Nula. Upravo tako. Niti ko čita, niti koga briga za to što čita. Napušiće mene umesto onoga ko upravlja ovom državom. Lakše je tako. Za naduvati mene i moje nekontrolisane misli, koje traže izlaz iz vrtloga srpske sumorne realnosti, ne trebaju muda druže. Ustani protiv onih od kojih ti se muda skupljaju. Budi faca. Završi posao i počisti za sobom…

Škoro odrukao Marića da zna stvarnu Vučićevu dijagnozu, ali mu je lepše da bude Milomir

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • Mnogo psovki, mnogo frustracija, malo rada.
    Niste sposobni ni za šta. Aj zdravo.

OGLAS

PARTNERI SAJTA


817 Shares
817 Shares
Share via
Copy link