Kolumne

Priznaj, kurvo, ko te jebe najbolje!

nasilje nad ženama slika
Printscreen

Izašla sam iz braka u kojem sam doživljavala i psihičko i fizičko ponižavanje. Zlostavljanje, rekli bi neki, samo ja to tada nisam razumela. Mislila sam da je samo blesav kad me šutne pred prijateljima dok služim kafu i kolače.

Mislila sam da je jako pedantan kad vuče prst po nameštaju tražeći prašinu. Mislila sam da preterujem sa čišćenjem i da ništa ne valjam kad se oklizne na uglancanom drvenom stepeniku i psuje me i vređa.

Mislila sam da me voli kad me uzima silovito i bolno, da je to u njemu strast. Mislila sam, jer ništa nisam znala.

U Njega sam se zaljubila kad sam imala petnaest i sebi sam obećala da ću se udati za njega.

I jesam.
U dvadeset.

Trudna i sa bebom davala sam ispite, radila kasnije, pokušavala bezumno da stignem sve i zadovoljim sve standarde žene majke i kraljice.

Dobijala sam šamare tu i tamo od čoveka svog života, misleći da sam to i zaslužila jer nisam dovoljno dobra za njega.

I bila bezmerno tužna i jadna i nesvesna toga da zaslužujem bolje.

Osvestila sam se mnogo godina i ljubavnica kasnije.

Otišla sam samo sa svojim knjigama i ’gaćama’, svojoj kući.

A onda sam ponovo srela svoju prvu ljubav, iz osnovne škole.

Nisam znala šta mu se u međuvremenu dešavalo, bila sam samo svesna njegove neverovatno jake želje da mi pomogne da se oporavim.
Tako je makar govorio.

I nismo, zaista, imali ništa u početku, osim tog poverenja punog odnosa, drugarskog, bliskog, onog što miriše na detinjstvo.

A onda je predložio da odem u kuću njegovog druga, našeg druga, na planinu, jedno sedam dana, da se oporavim.

I poverovala sam mu da želi da mi pomogne.
I otišla sam.

Kuća divna, nigde nikog u blizini, samo šuma i cvrkut ptica…

I moji urlici i vrisci.

Rekla sam mu jednom, odnosno, pričala mu, o svojim momcima.

Nije da sam ih imala puno, ali su bili dobri. I znali su šta rade.

Nije za hvalu, ali ni za sramotu.

Pitao me za detalje, pričala sam, ćurka.

Verovala sam mu, prijatelju.

A onda je, jednog popodneva, uzeo moj mobilni telefon, navodno da pozove svoje, nema signal na svom telefonu.
I tu je bio kraj i početak svega.

Sećam se da je bilo pet popodne kad mi je slomio nos pesnicom.

Onda me je šutirao dok sam bila na podu i razmišljala da li je bolje da me ubije sad i odmah ili da probam da ubijem ja njega.

Bio je jači i znao je to.

Silovao me je, ne znam ni sama koliko puta, jer je usput gasio cigarete na meni, na mojim rebrima i glavi iskrivio žarač od peći kojim me je udarao, šutirao nogama u stomak i bubrege.

I neprestano vikao, pružajući mi mobilni telefon:

Zovi ga i kaži mu da ja najbolje jebem!

Priznaj, kurvo, da ja najbolje jebem!

Zovi ga i kaži mu da mu ja jebem ženu!

Zovi ga, kurvo, upomoć, misliš li da će ti doći?!

Dvanaest sati, dok se nije umorio, svaku kost mi je lomio, svaki mišić ubio, svako samopouzdanje uništio.

„Najgora si! Kurvetino, jebala si se sa ovim/onim!“

„Misliš li da će ti neko poverovati ako me tužiš?“

„Ako me prijaviš uništiću te. Ubiću te a tvojoj ću porodici uništiti život!“

Nisam shvatala da su to reči slabića i pičkice.

Dvanaest sati zlostavljanja ubili su u meni svaki tračak razložnog razmišljanja.

Sve što sam znala je da me niko ne čuje dok urlam i vrištim od bola.

Da niko ne može da mi pomogne.

Da nikoga nema.

Da sam se sama u ruke dala nekome za koga sam mislila da mi je prijatelj.

Da sam sama kriva.
Ja sam kriva.

Jedino ja sam kriva.

Što sam se razvela.
Što sam se jebala.

Što sam kurva jer me neko jebao.
Što nisam čuvala nevinost do četrdesete.

Što On ne ume i ne može da jebe bolje.
Ja sam kriva.

Što sam poverovala prijatelju da će mi pomoći.
Ja sam kriva.

Što sam mislila da nisam ’mahala repom’.
Ja sam kriva.

Što me je silovao i naneo mi teške telesne i duševne povrede.
Ja sam kriva.

Ja sam kriva kao Milena.

Ja sam kriva kao Danijela.

Ja nisam ni za šta kriva, kao ni one, ali to tek sada shvatam.

Nisam godinama nikome ništa rekla.

Nikome.

Kada sam konačno rekla nije mi bilo lakše, jer sam i dalje mislila da sam ja sama kriva što me proganja nasilnik i psihopata.

Rekli su mi da nisam kriva, da je lud, da ima dijagnozu, da je narcisoidna ličnost, psihopata, sociopata, manipulator.

 

Znam ja sve to, ali…

Još uvek mislim da sam ja kriva.

Da li mi verujete?

Naravno da ne.

Čitam vaše komentare povodom silovanja devojaka, glumica poznatih.

Okrutni ste i ne verujete im uglavnom.

Ako ne verujete njima, a što biste meni?

Ili nekoj drugoj ženi, devojci, devojčici?

Poražena sam. Plačem.

Svesna da mi najmanje veruju žene u koje sam najviše verovala.

Svakodnevno se, kada se usudim da izađem na ulicu, osvrćem.

U strahu da ne susretnem svog zlostavljača koji me i dalje prati.

Svuda. I na društvenim mrežama.

Pitali su me zašto ga nisam prijavila odmah.

Pitali su me jer ne znaju šta znači bojati se da će ti neko povrediti porodicu.

Nisam, eto. Plašila sam se i još uvek živim u strahu.

Da vas pitam: Da li sam više ili manje kriva što me je ubio jer ga nisam prijavila odmah?

Da li sam zaista ja kriva, jer sam se plašila i jer se još uvek plašim?

Kome ja sada i uopšte mogu da verujem, recite mi?!

Vama? Nikad. Ni u snovima.

Ni vi ne verujete meni.

Kao ni Danijeli, Mileni, kao ni jednoj ženi koja je trpela ili trpi zlostavljanje.

Nemam kome da verujem.

Strašno je to.

***

Ime i podaci autorke teksta poznati redakciji. Priča je objavljena u celini, sa manjim izmenama urednika.

Mučna ispovest bivše Mikine učenice: Pozvao me je u svoju kancelariju. Bila sam srećna, jer ne zove on često

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

1.5K Shares
1.5K Shares
Share via
Copy link