Legendarni pesnik Miroslav Antić veliki deo svog života nerazdvojno je drugovao sa Miloradom Mićom Mihajlovićem, poznatim novosadskim i srpskim slikarom. Zajedno su radili u redakciji „Dnevnika“, a bili su i komšije na Petrovaradinskoj tvrđavi, u svojim ateljeima smeštenim u takozvanoj „Dugoj kasarni“. Anegdota kaže da je jednoga jutra Mika, sav nervozan, banuo u Mićin atelje, tražeći mu na zajam deset dinara, koliko je, valjda, bilo potrebno za dve votke u tadašnjem hotelu „Varadin“. Nažalost, budući i sâm bez prebijene pare, slikar nije mogao da pomogne prijatelju.

– Kakav mi je to drug koji nema ni deset dinara?! – rekao je Mika, naizgled ljutito i uvređeno, te se vratio u svoj ćumez, verovatno smišljajući način kako da dan pregura do kraja.

mika-antic-mica-mihajlovic
Mika Antić i Mića Mihajlović / iz privatne arhive Miće Mihajlovića

Slučaj je hteo da, ubrzo po Mikinom odlasku, istog jutra, u atelje Miće Mihajlovića nahrupi grupa od nekoliko stranih turista koji su, po nečijoj preporuci, došli da za sebe kupe kakvo slikarevo delo. Gledali su, preturali, pretresali, „kao da su došli u raciju, a ne da kupe sliku“, pričao je kasnije Mića. I, taman kada je izgledalo da od prodaje nema ništa, a „prgavi slikar“ se već uveliko spremao da neodlučne i džangrizave goste najuri iz ateljea, jedan od njih je pobedonosno uskliknuo da je najzad pronašao ono što je tražio. Izvukao je iz gomile jednu od slika i pokazao je Mići, a ovaj je istog sekunda shvatio da odabrana slika nije njegova, već da ju je u njegovom ateljeu nedavno naslikao i tu ostavio niko drugi do sâm Mika Antić. U svakom slučaju, novac je bio više nego potreban, pa je slikar odlučio da kupcima mudro prećuti ovu „sitnicu“. Pričao je da je pomenutu umetninu naplatio maltene basnoslovno, prodavši je za pare za koje je, čak i u ona „srećna“ vremena, trebalo nekoliko meseci raditi i štedeti. Sliku je upakovao, novac uzeo, a goste ispratio, zadovoljno trljajući ruke zbog uspešne trgovine. Ne lezi vraže, kroz nekoliko minuta, jedan od posetilaca se vratio, noseći sliku u ruci.

>>> Pesma koju Mika nikad nije napisao

– Mislim ja: ako je shvatio da je sliku preplatio i došao da traži pare nazad, može da dobije samo batine, pare mu ne vraćam ni u ludilu – pričao je Mića u jednom od intervjua.

mika-antic-biografija-autoportret
Autoportret Mike Antića © Dragutin Savić

Na sreću, to nije bila posetiočeva namera, a još sa vrata je izgovorio:

– Oprostite, ali zaboravili ste da se potpišete.

Mići je namah laknulo, jednim potezom četkice potpisao je sliku svojim imenom, a već sledećeg trenutka ušao je u Mikin atelje u susedstvu, „zatekao ga tužnog i zgrčenog u ćošku“ i na sto bacio gomilu novčanica. Kada je čuo šta se desilo, Antićevom oduševljenju nije bilo kraja, a malopređašnji nesporazum sa prijateljem zapečatio je tako što je pokazao Mići rukom na hrpu slika u svom ateljeu i rekao mu šaljivo:

– ’Ajde, molim te, potpiši ih sve!

Munjevito su se spremili, seli u taksi i otišli zajedno u „neku čardu u Sremu“, gde su, veli Mića, od prodate slike „tri dana bančili“, bez sna i odmora. I toliko se istrošili, da su na kraju, ponovo ostavši bez banke u džepu, od vlasnika čarde pozajmili novac kako bi se autobusom vratili u Novi Sad. Kako došlo, tako i otišlo.

Mika se već odavno preselio u neke druge, beskrajne i bezvremene svetove. Mića i dalje živi i stvara u tišini svog ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. A na nekom zidu, u „belom svetu“, i danas, verovatno, visi ona Mikina slika, sa potpisom – Miće Mihajlovića.

>>> Poslednji otkucaji srca Mike Antića

 

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here