Predraga Slijepčevića, predsednika udruženja Leuka, pozvali smo u trenutku kada se spremao da krene ka groblju, da svojoj prijateljici i saborcu oda četrdesetodnevni pomen. Uzvratio je poziv i odgovorio na našu molbu da porazgovaramo o jednoj vrlo važnoj temi o njegovom prokletstvu koji je spletom čudnih okolnosti postao dar u službi čovečanstva, uzvišena uloga i unutrašnji poziv.
Svojevrsni medicinski fenomen, čovek koji je odbio da umre i koji živi za sve one koji su u Srbiji oboleli od nemilosrdne leukemije. Peđa odlično zna osećanje straha, očaja, zebnje i beznađa, ali još bolje poznaje nadu, odlučnost i potencijal koji donosi čelična volja. Zbog toga je on čovek kome se oboleli od najtežih bolesti obraćaju za pomoć, savet ili preporuku šta im je činiti kada ih život stavi na najteži mogući ispit.
Novogodišnji su i Božićni praznici, a mnogi od nas u svom najbližem okruženju imaju ljude koji boluju i koji se sada pitaju da li im je ovo poslednje porodično okupljanje ovog tipa uz strah da će prvi sledeći povod da se njihovi najmiliji okupe biti baš onaj najtužniji i najcrnji.
Neki od tih ljudi, poput njegove prijateljice, izgube onu najvažniju bitku ostajući u srcima i sećanjima bližnjih.
– Dve godine smo mi pronalazili trombocite i sve ostalo što je bilo potrebno, međutim ona nažalost nije uspela. Spletom okolnosti imala je moju vrstu leukemije, ali drugi relaps nije uspela da preživi. Emotivno sam potresen, ali znali smo onog momenta kad joj se vratila da neće uspeti da preživi. Jednostavno takav je taj tip leukemije koji je ona imala – započinje razgovor za Luftiku Predrag Slijepčević.
Retko ko preživi i prvu bitku sa leukemijom, a Predrag je ušao u medicinske anale jer je to uspeo da uradi čak četiri puta. Kaže nam da nema zvaničnih informacija da je neko u svetu pre njega toliko puta matirao leukemiju.
– Ima naznaka da je nekoliko ljudi možda preživelo treći put, ali za četvrti put i dalje nema pisanog podatka. Ne možemo znati, ali nema objavljenog podatka nigde u relevantnim časopisima. U Harisonovom leksikonu jasno piše da za moj tip leukemije osim transplantacije matičnih ćelija ne postoji drugi poznati način izlečenja. To je dugo bilo uvreženo mišljenje pa sam ga ja malo ’potkopao’ – kaže naš sagovornik.
Ono što kopka, što intrigira i zvuči sasvim logično je pitanje kako i na koji način izdržava kada je svakodnevno okružen svim tim negativnim emocijama, kada ga smrt prijatelja vreba iza svakog ćoška nakon što je i sam izbegao takav scenario i konačni odlazak u više sfere.
– Posle prve leukemije sam samo želeo da pobegnem što dalje. Posle druge, ona je počela da me menja. Već posle treće i četvrte… Umesto te želje da pobegnem i zaboravim šta se dešava, ja jednostavno to više nisam mogao. Od trećeg povratka su i sami lekari i medicinske sestre, koji su vodili moje odeljenje, pacijente upućivali ka meni. Oni su pokušavali da pomognu ljudima koji su možda iz mojih iskustava pronašli način kako da se bore.
Sve dok sam ja tamo ležao, kako dođe novi pacijent, prilagodi se i smiri nakon dva ili tri dana, dolazili su do mog boksa na razgovore. Pričao sam im kako ja vidim stvari, kako sam funkcionisao i zašto sam živ u krajnju ruku – objašnjava Slijepčević, dodajući da je nakon otpusta ostao u sjajnim odnosima sa lekarima koji su mu spasili život.
– Posle četvrte sam otišao kući i bio sam još dve godine na nekoj terapiji održavanja, ali načelnica tog odeljenja profesor doktor Ana Vidović je znala da me zamoli ponekad da dođem, da porazgovaram sa tim pacijentima. Odazivao sam se tim pozivima, jednostavno bilo mi je prirodno. E onda 2017. godine su na aktivu akutne leukemije Srpskog lekarskog društva razgovarali o tome da je potrebno napraviti udruženje. Pozvali su me i pitali da li bih pristao da ga vodim. Dobro sam razmislio i to mi je bilo jedino prihvatljivo – kaže sagovornik našeg portala.
Kolona
Slijepčević za Luftiku priča i o neprospavanim noćima, o buđenju savesti i podizanju svesti. Kada se upustio u borbu sa vetrenjačama sistema, njegov unutrašnji mir dostigao je neki drugi nivo i lica svih onih ljudi i prijatelja koji su prošli kroz njegov život, a koji nisu imali njegovu sreću, dobili su svoju satisfakciju kroz njegov mukotrpan rad.
– Mi svi imamo posttraumatski stresni poremećaj, što je i logično. Neprospavane noći u kojima krene ’kolona’. Prvo onih meni najdražih ljudi, sa kojima sam bio najbliži, pa onda i svi ostali. To je jako veliki broj ljudi koji je umro. Ništa mi nije pomagalo, svaki put sam dočekao jutro i pored mnogo lekova za spavanje i umirenje. Verujte, od kada sam počeo ovo da radim nijednom se to nije desilo. To je ta ljudska potreba iz dela savesti koji je tražio od mene da nekako reagujem na sve što sam video, razumeo i lično osetio, na sve nesavršenosti našeg zdravstvenog sistema – kaže Peđa.
Njegova lična satisfakcija svoj vrhunac dostiže dolaskom lepih vesti, kao što je pre nego što smo započeli razgovor javljeno da je jedna žena iz Republike Srpske pobedila nakon transplantacije i dve duge godine borbe sa leukemijom.
– Konačno je završena transplantacija i to je stvarno bila epska borba. E onda čovek bude srećan. Imate taj osećaj da ste uradili sve što ste mogli. Znate, mnogo češće ne uspemo nego što uspemo, ali znam da sam dao sve od sebe. To je ta neka motivacija. Ako bih imao pravo da procenjujem, verujem da je mene upravo leukemija napravila ovakvim. Ovo je moja misija i jedino za šta živim. Bilo bi mi teško da ne radim. Kako bih mogao da budem ok sam sa sobom, a znam da mogu stvari da se promene – odgovara i nama i sebi retoričkim pitanjem sagovornik Luftike.
Otkriva nam da u poslednje dve godine, ljudi koji se leče na klinici za hematologiju Kliničkog centra u Beogradu dobijaju trombocite svaki put jer je baza donora sada već dovoljno velika da skoro pokriva sve te potrebe.
– Retko kada se dogodilo da nismo uspeli istog dana da ih nabavimo, nego tek sutra. To je nešto što je bilo nezamislivo dok ova baza nije započeta – kaže nam Predrag Slijepčević.
“Ljudi posebne humanosti”
Najavljuje i aplikaciju koja će sistematizovati sve podatke kako bi se dodatno olakšale muke obolelih kojima su neophodni trombociti.
– U Institutu za transfuziju, iako im nisu od države dati resursi, zaposlili su jednu mladu devojku, istina na određeno, koja je bila kod mene na obuci. Sada je ta baza u Institutu, koja je po definiciji trebala da bude pre 30 godina napravljena. Cilj je da potpuno pokrijemo u svih šest gradova, centara gde mogu da se vade trombociti, te baze davaoca koje će pokrivati lokalne potrebe. Subotica radi fenomenalan posao, Kragujevac je tu blizu, ali u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Užicu i dalje nisu potpuno pokrivene baze. To bi trebalo da predstavlja sistemsko rešenje jer su trombociti neophodan uslov da se preživi – saznajemo od Peđe koji se i ovim putem zahvaljuje i izražava divljenje svim onim redovnim donorima i ljudima koji izdvajaju svoje vreme i svoju krv zarad borbe i nade u izlečenje drugih i nepoznatih sugrađana.
– Krv se može dati nakon tri meseca, kao što to rade redovni davaoci, dok se trombociti mogu donirati na svakih 15 dana. Poznajem takve ljude i divim im se. Oni na svakih 15 dana prilagode svoj život na par sati da bi pomogli drugima. Ja ih zovem ’ljudi posebne humanosti’. Bez tih trombocita niko od nas ne bi preživeo jer imamo razne komplikacije i dovoljno je da se čovek zakašlje. Pući će mu kapilari u plućima jer su krti u nedostatku trombocita – saopštava Slijepčević čitaocima Luftike kakvi heroji žive skriveni u našem društvu.
Nekada je i njemu trebala pružena ruka i neko ko će obezbediti neophodnu količinu trombocita kako bi imao bilo kakvu šansu da preživi.
– Nigde na Zapadu ne počinje davanje hemioterapije dok nisu obezbeđeni davaoci trombocita. U Srbiji to nije praksa. Dok sam se ja lečio, trombocite je nabavljala porodica i prijatelji. Momak Slobodan Boba Dragutinović me je naučio ovo što ja sada radim za sve ostale. On je tada to radio za mene i dan danas moja i zahvalnost moje porodice jednostavno je nemerljiva – podvlači Peđa.
Ističe još jednom da bez trombocita nema preživljavanja niti bilo kakve nade u izlečenje, te da je to bila prva stvar kada se započelo sa osnivanjem udruženja. Uglavnom je pacijentima nakon tog prvog stadijuma lečenja potrebna i transplantacija matičnih ćelija.
– Kad se preživi i kada prođe taj period lečenja, nekim pacijentima je neophodna transplantacija jer će se inače leukemija vratiti. Ona se uvek vraća brža i jača, to je tako. Mali, jako mali broj ljudi preživi i drugi put kada se vrati, treći put strahovito mali, u Srbiji možda imamo dvoje ili troje ljudi koji su preživeli, a imamo i mene koji je preživeo i četiri puta. Transplantacija je jedina šansa za nekoga da mu se eventualno posle toga ne vraća bolest. Ima takvih primera, ljudi kojima se ne može nakon intervencije te vrste ni pretpostaviti da su ikada ranije zaista oboleli od najtežih oboljenja, ali postoje i oni negativni primeri gde se bolest vraća i nakon urađenih, višestrukih transplantacija matičnih ćelija – priča Slijepčević za Luftiku.
Da ne bude sve jednostavno i da nije važno samo naći nekoga ko je spreman da pomogne, zaslužan je princip kompatibilnosti.
– Kod transplantacije je problem to što mora postojati podudarnost tkiva između donora i primaoca. Podudarnost kao preduslov transplantacije ne zavisi od krvne grupe, već od kompatibilnosti samog tkiva. Ako podudarnost nije dobra, tkivo će biti odbačeno – ističe naš sagovornik.
Ljudi koji rade u medijima zaista imaju mogućnost da pomognu i tu je naš sagovornik u pravu. Ljudi se prave da ne vide loše vesti, ne žele bolest u svom vidokrugu, ali u Srbiji se od toga danas ne može pobeći. Gotovo da ne postoji porodica koja nema kancerogeno iskustvo pod svojim krovom.
Pre dve i po godine u Srbiji je postojalo nešto manje od 7.000 ljudi koji su bili na listi donora matičnih ćelija, ali ta situacija počela je da se menja zahvaljujući udruženju Leuka koje je teži ka cilju od 100.000 potencijalnih donatora. Naš sagovornik u svojoj borbi sa leukemijom nije uspeo u nameri da pronađe adekvatnog donora, te smo mi sada uz dosta sreće i zahvaljujući njegovoj čeličnoj volji u situaciji da danas razgovaramo o ovako važnoj temi.
– Pre dve godine lično sam krenuo u akciju prikupljanja matičnih ćelija. Leuka je naravno to podržala. Iskreno, nikad se ne zna i može se desiti da u nekom momentu ja više ne budem predsednik udruženja, ali ja lično neću stati dok ne dođemo do tog broja. Akcija je započela u Šapcu, desetak dana pre korone koja je sve zaustavila – prisetio se teškog početka.
Posledice pandemije na teško obolele
Koronavirus je razorio ionako preslabi zdravstveni sistem, a mnogi ljudi ne mogu do lekara i deluje kao da su ostavljeni na milost i nemilost svojoj dijagnozi.
– Imamo ogromne probleme i danas sa zdravstvenim sistemom koji ne shvata da ljudi umiru i da treba naravno pomoći, u krajnju ruku i ja sam preležao koronu, ali valjda i mi koji smo oboleli od kancera i svih ostalih bolesti, bilo bi logično da bar deo pažnje ostane usmeren i na nas – priča Slijepčević za naš portal.
Imao sam i dva infarkta, a nisam otišao kod mog endokrinologa nijednom od početka korone. To je skoro nemoguće. Dobio sam i šećer od lekova koje sam pio za leukemiju. Teško je i meni koga opet doktori i osoblje znaju i žele da mi pomognu. Ako je meni to veliki problem, pa kako je tek drugima – priča nam Predrag.
Iako se virus isprečio humanosti, ipak se pronašao način da se akcija prikupljanja matičnih ćelija nastavi.
– Prošle godine smo radili akciju prikupljanja još samo u Novom Sadu, a ove godine opseg je bio mnogo veći. Fondacija Divac nam je dala neka novčana sredstva, a mi smo dodali ostatak kako bi u još pet gradova organizovali akciju. U avgustu smo imali ispod 9.000 donora, a pre nekoliko dana taj broj je bio već 9.900. Mi smo negde oko hiljadu podigli broj od avgusta, što je ogromno povećanje ako se uzme da je taj broj od 2005. do 2020. bio ispod pomenutih 7.000. Sigurno je da ovaj način borbe pokazuje svoje rezultate i očekujemo povećanje u toku sledeće godine, ne manje od 5.000 ukoliko nas korona pusti da radimo – najavljuje nam nove pobede predsednik udruženja Leuka.
Još uvek bez pomoći države
Sagovornik Luftike objašnjava da se država i dalje vešto drži po strani, ali da medicinsko osoblje po zdravstvenim ustanovama održava ceo sistem koliko toliko živim.
– Država i njihovi fondovi nisu pomogli nikada. Istina je da udruženja koja nisu starija od tri godine nemaju prava da konkurišu, te onda mi i nismo učestvovali na njihovim konkursima. Nismo se obraćali mi u ime udruženja, ali jesu ljudi bliski udruženju koji su očekivali da će država nešto da uradi i sa svoje strane, ali kao što sam predvideo država se nije udostojila ni da odgovori. Imamo veliku i iskrenu podršku ustanova koje se bave ovom temom. Govorim o klinikama za hematologiju i o transfuzijama. Neki od njih su koristili svoje privatno vreme i privatne automobile kako bi uzimali uzorke i van svog radnog vremena. Tako da je podrška lekara, sestara i tehničara enormna – navodi Slijepčević.
Umesto podrške i podsticaja da se posveti lečenju, čovek se najčešće suočava sa otpisivanjem od strane sistema za koji je godinama od svojih i usta svoje dece odvajao finansirajući ga.
– Stava sam da je država obolelog od leukemije otpisala i pro forme platila i omogućila lečenje jer jednostavno to tako mora, ali ih zapravo ne interesuje jer prikupljanje trombocita i matičnih ćelija je posao države, a ne nekakvog udruženja. Da ne postoji ’ludi Peđa’, ništa od ovoga se ne bi desilo – ocenjuje „ludi Peđa“ za Luftiku.
„Ne smeš da umreš, gotovo je – kraj“
Njegov život sada označava i život udruženja obolelih od leukemije, a umnogome i svih tih ljudi koje sistem gotovo da ne prepoznaje ili jednostavno ignoriše.
– Pre četrdesetak dana bio sam u predinfarktnom stanju i svi u i oko udruženja, prijatelji i lekari, svi od reda su mi govorili ’ne smeš da umreš, jer je gotovo’. Na ovom nivou organizacije, kada bih ja umro, bilo bi zaista jako teško da Leuka preživi. To je suludo, ali je tako. Sramota, tuga i neshvatljivo je – priča Peđa.
„Nema čekanja“ i stav Ministarstva
Naš sagovornik često je u komunikaciji sa vrhunskim domaćim stručnjacima, ali i sa predstavnicima Ministarstva zdravlja. Nedavno je održan skup upravo između ljudi iz ministarstva, lekara i pacijenata.
– Imali smo panel vezan za akciju ’Nema čekanja’, koji se ticao poboljšanja uslova lečenja. Ona se pre svega odnosila na mogućnost da pacijenti kojima je otkriven kancer bilo koje vrste ili za koje se sumnja da su možda oboleli, nigde ne čekaju red već da po hitnom postupku završavaju sve neophodne analize i terapije. Lično sam čekao satima ispred kovid ambulante, po kiši sa upalom pluća i otprilike sam razmišljao ’koliko još vremena imam dok ovo ne dođe do toga da me ubije upravo to čekanje’ – priča nam sagovornik i vraća nam sećanja na sve ono što smo imali prilike da gledamo ispred infektivnih klinika i domova zdravlja u protekle dve godine.
Na pomenutom panelu prisustvovala je i javnosti poznata doktorka Danica Grujičić, a naš sagovornik oštro je odreagovao na tvrdnju državnog sekretara Ministarstva zdravlja Ferenca Vicka da kanceri nisu urgentno stanje te da parola „nema čekanja“ baš i ne stoji za obolele od maligniteta.
– Ja tu jesam malo odrešitije reagovao, ali ako je takav stav čoveka na visokoj poziciji u ministarstvu, kako da očekujemo da ćemo bilo šta uraditi. Oni se nikada nisu nigde pojavili. Dođu eventualno da se slikaju, dođu da nešto politički kažu – navodi Slijepčević.
Prvi u Evropi, drugi u svetu
A onda nam u slušalicu saopštava jedan tragičan podatak koji jasno govori o uspešnosti našeg zdravstvenog sistema.
– Mi smo prvi u Evropi, a drugi u svetu po broju umrlih od kancera. To govori o uspešnosti i uslovima lečenja. Radi se o nedovoljnom broju lekara, dijagnostičkim aparatima i naravno nedostatku najboljih lekova – objašnjava nam Predrag Slijepčević.
Sa druge strane, predstavnici vlasti svakoga dana govore o ekonomskim uspesima, o tome da država ima para, što navodi da nam je jedini problem zapravo određivanje prioriteta.
– Ove godine ćemo dati za EPS 700 miliona evra. Znate li šta bismo uradili sa zdravstvom ove zemlje sa tolikim milionima? Da ne govorimo o nacionalnom stadionu ili spomenicima koji takođe koštaju nekoliko desetina ili stotina miliona evra. Da mi neko da 12 ili 13 miliona evra, garantujem životom svojim da bih napravio srpsku hematologiju drugom ili trećom u svetu, umesto što naši ljudi idu da se leče po Nemačkoj, Turskoj… – sumira našu realnost kroz tragičnu sudbinu pacijenata u Srbiji.
Promene o kojima se ne govori
Pitali smo ga kako objasniti da nam se deca leče SMS porukama, da imamo odlične stručnjake, ali da nemaju uslove u kojima mogu da leče najteža oboljenja. Predrag je čovek koji je više puta gledao smrti u oči, a takvi ljudi se ne boje nikoga i ničega i nemaju problem da istinu govore vrlo glasno.
Iz tog razloga još potresnije zvuči kada se takva istina uputi narodu koji spava dok im država svakodnevno izmiče iz ruku.
– Ja ovo živim i ništa drugo ne radim u životu. Imam četiri dijagnoze, u dve sam jako aktivan. Predsednik sam Leuke, član upravnog odbora Moje druge šanse koja se bavi srcem, a pored toga sam potpredsednik Foruma pacijenata i moja funkcija je definisana pronalaženjem načina kako da nam bude bolje. Pre dve godine, oktobra 2019. godine, Darija Kisić Tepavčević nam je na forumu vezanom za rak pluća, na radnom sastanku, rekla da je plan da se donese zakon po kome će ljudi koji imaju rak pluća plaćati trećinu ukupne cene lečenja ukoliko su pušači. To je bilo u ponedeljak, a u sredu je bilo predstavljanje brošure o raku dojke. To isto je ponovila i tu, samo se odnosilo na žene koje nisu išle na mamografiju. Koliko je to suludo – podseća nas Slijepčević.
Čini se da smo na putu ka potpunoj transformaciji zdravstvenog sektora po ugledu na američki model.
– Napisao sam tekst o tome i taj tekst je otišao u preko dva miliona primeraka, a možete zamisliti neverovatnu količinu komentara. Posle sam dobio proverenu informaciju da je taj zakon već bio u Vladi. Tim zakonom bi naš zdravstveni sistem koji je sada struktuisan na evropski način, da je zdravstvo socijalna kategorija i gde država garantuje kako bi se pomoglo čoveku transformisao ka američkom koji polazi od filozofije da svako vodi računa o svom zdravlju, da država nema ništa sa tim, te da od cifre koju neko izdvaja za osiguranje zavisi i koliko može da se leči. Koliko para toliko muzike i tačka. Ove godine su smanjili budžet za zdravstvo za devet milijardi dinara. O tome niko više ne govori – napominje Predrag za Luftiku.
Broj smrti od kovida tri do četiri puta veći
Naš sagovornik je i sam bio na jednom od odeljenja kovid bolnice u Batajnici i uveren je da su zvanični podaci o broju umrlih netačni.
– Mi u zadnje dve godine imamo po 20.000 više umrlih nego na raniji prosek do 2019. Nije to samo broj pacijenata umrlih od kovida. Peti dan policijskog časa sam postavio pitanje koliko nas će umreti od kovida, a koliko zbog kovida. Bio sam u Batajnici, ležao sam tamo krajem septembra i početkom oktobra, i samo na jednom odeljenju je stalno, bez prekida, bila vreća sa jednim mrtvacem u hodniku. Kada sam se raspitao, saznao sam da oni na dva, tri sata pokupe tog mrtvaca. Samo na tom jednom, od tridesetak odeljenja u Batajnici umiralo je nekoliko ljudi dnevno kada su oni pričali 50, 60 na nivou cele Srbije. Svi su priznali, direktno ili indirektno, da je broj smrti tri do četiri puta veći od kovida – kaže Slijepčević.
Fokus sklonjen sa obolelih od kancera
Međutim, vrlo je važno još jednom naglasiti i da mnogo ljudi umire jer nema pristup lekaru zbog preopterećenosti sistema.
– Znam mnogo ljudi, naročito kada je leukemija u pitanju, jer imam podatke iz cele zemlje i znam koliko njih umre. To su moji ljudi, to su ljudi o kojima ja brinem, koji mene zovu za pomoć ili savet. Čak 22 ljudi je umrlo koji su se lečili sa mojom koleginicom iz udruženja. Ostala je samo jedna žena iz cele ’ture’ lečenja koja sada čeka transplantaciju. Svi ostali su pomrli. To je strašno, manje od 5 odsto preživelih. Iako je problem u kvalitetu lečenja, mora se priznati da su naši lekari izuzetno dobri. Uspeh naših lekara je što sam ja živ – ističe Slijepčević i još jednom pohvaljuje požrtvovanost medicinskih radnika koji decenijama rade u nemogućim uslovima.
Najveći problem kod leukemije predstavljaju uslovi u kojima se ona leči. Sterilnost prostora, neadekvatna dijagnostika i smeštajni kapaciteti. Sada se zbog kovida za svu dijagnostiku ide na „mesto koje najverovatnije po broju bakterija, virusa i gljivica sa najvećom koncentracijom u zemlji Srbiji, a to je Urgentni centar“.
– Onda mi pacijenti tamo ’navučemo’ nešto, dođemo na kliniku i umremo. Drugo, imamo po šest kreveta u sobama. Standard je jedna soba, jedan krevet, jedno kupatilo. Napravili su novu zgradu Kliničkog centra u Nišu i tamo su po dva pacijenta. Mi smo pre nego što je pokrenuto udruženje pokušali da renoviramo jedno odeljenje na klinici. Projekat je uradio CIP, određena je marketinška kampanja kako će se sakupiti novac i trebala nam je samo dozvola za renoviranje. Tri godine, na sve moguće načine, smo pokušavali da dobijemo dozvolu i nikakvu pomoć od države nismo tražili. Nije nam izdata – predočava nam sagovornik još jedno loše iskustvo u odnosu sa državnim organima.
Civilna kontrola je misaona imenica
Radovi na rekonstrukciji Kliničkog centra kasne, što samo znači da će još više ljudi da umre, napominje Slijepčević.
– U normalnim zemljama imate nešto što se zove civilna kontrola. Srbija je član planetarnog udruženja ’One heart alliance’ i ja sam bio u tom osnivačkom odboru. Većinom su to ljudi koji dolaze iz zemalja EU, a iz Istočne Evrope sam bio ja i predstavnik Bugarske. Prisutan je bio i jedan od članova koji kao nadzorni organ sedi u upravnom odboru u jednoj regiji od pet, šest miliona stanovnika. Ne može ništa da prođe, a da on nije dao civilni amanet da li je to dobro za ljude koji se tamo leče. Mislite li da ću ja moći da uđem i pogledam taj prostor kao neko ko se bavi time? Ni naši lekari još uvek nisu videli taj renovirani prostor Kliničkog centra i ne znaju u kakav prostor ulaze. Postoje neki osnovni postulati koji moraju da se ispune da bi bili adekvatni uslovi za lečenje leukemije – podvlači on.
Apsurdno zvuči da lečenje leukemije u Srbiji košta između 50.000 i 150.000 evra, a da ljudi izgube život zbog nedovoljno sterilnih uslova koji vladaju u domaćim bolnicama.
– Vi izlečite čoveka, a on od sepse ili septičkog šoka umre u nedelji kada je zalečena leukemija i kada je trebalo da bude otpušten. Tada su te pare bačene. Klinike, kliničari nisu uopšte odgovorni nego je stvar u tome što država, ministarstvo ne radi svoj deo posla. Ministar bi trebalo da ide od jedne do druge ustanove i pita lekare šta im je potrebno i da to i omogući – ukazuje Slijepčević.
Ako i nekada oštrije kritikuje odgovorne u sistemu zdravstva, Slijepčević to radi isključivo iz interesa da se pokrenu akcije koje će doprineti poboljšanju uslova lečenja.
Sva iskustva nas menjaju i oblikuju, ali kada se čovek nađe u smrtnoj opasnosti i to više puta, snaga njegovog karaktera, samopoštovanje i volja dobijaju nadljudske osobine u poređenju sa kalkulantima koji ubijaju sopstveno kritičko mišljenje zarad sitnih privilegija.
– Oni koje je spržila leukemija, a ostali su živi, mnogo su jači nego što su bili pre toga – uz osmeh nam kaže Peđa.
Poruka za bolesne i sve borce
Kao čovek jedinstvenog iskustva, Slijepčević poručuje onima koji vode životne bitke da zna da im nije lako, ali da je jedan od najvažnijih preduslova pobede stav koji odaberemo na početku borbe.
– Lična poruka za sve one koji se bore na bilo koji način je moje duboko ubeđenje da sam ja živ iz prostog razloga što sam odbio da umrem. Nije me interesovalo šta medicina kaže, niti šta je realno i činjenično stanje. Ja nisam hteo da umrem. Odbio sam da umrem. Ne kažem da će kod svih to uspeti, ali kod jednog dela hoće – kaže čovek koji je preživeo četiri borbe sa leukemijom, ali i dva infarkta i čije reči mogu poslužiti kao posebna motivacija.
Poruka za zdrave
Pitanje je od velike važnosti šta svi oni zdravi ljudi, koji trenutno nemaju ovakve zdravstvene tegobe, mogu učiniti za svoje komšije, prijatelje i sve one koji vode borbu za opstanak. Poruka za njih otrežnjujuća je u danima praznika kada nam svima treba malo više dodatne ljubavi, solidarnosti i uzajamne ljudskosti. Ove vrline jedina su nada za spas civilizacije, ali i planete u celini.
– A vama zdravima… Vi srećnici koji ne budete umrli nesrećnim slučajem jednog dana ćete biti pacijenti. Svi vi koji ste zdravi, sada je vreme da razmišljate o tome šta će biti u momentu kada jednog dana postanete bolesni. Dok se nisam razboleo bio sam ubeđen da se nikada neću razboleti. Ne postoji niko ko je zdrav, a da u svom okruženju nema nikoga ko je bolestan. Ako bismo u jednom momentu odvojili samo pet minuta i posmatrali svet kroz oči tog bolesnog, mislim da bi nam svima bilo potpuno jasno šta mi to treba da uradimo, za tog koji je bolestan, za sami sebe, kao i za društvo u celini – zaključuje razgovor za Luftiku predsednik udruženja Leuka Predrag Slijepčević.
Medicinska sestra koja 20 godina krije svoje suze i crta osmehe na licima dece obole od raka
Dodaj komentar