Kolumne

Poslednji pozdrav za prijatelja i sve dobre duše koje ne primećujemo i nismo ih dostojni

jerry
Privatna arhiva

Bio je veseo, nasmejan, ranjiv, uplašen i neoprostivo naivan. Verovao je ljudima, video samo dobro oko sebe. Često zarobljen, retko slobodan, ali zauvek željan ljubavi koju su mu svakom prilikom uskraćivali svi oni koje je on beskrajno voleo. Ljudi, navodne gazde, u koje je gledao kao bogove njegov odlazak gotovo da nisu ni primetili.

Upoznali smo se sasvim neočekivano, u jednom od najgorih dana u mom životu. Tog simboličnog 27. marta izgorela je naša porodična kuća i bili smo sjebaniji od Palmire. Tu pored, tik uz našu ogradu, na kratkom lancu kraj oronule limene kućice sedeo je on znatiželjno me gledajući očima utehe.

Osim majstora koji su plaćeni da izbacuju šut, ostatke istorije naše porodice, svi drugi su se povukli. Nigde nikoga, sami na pustom ostrvu, a istovremeno okruženi ljudima koji su svoju znatiželju utolili jednim pogledom preko kapije, na tada ožalošćenu porodicu. Svi su imali neki „prepametan“ savet za nas, ali pokazalo se da osim toga više ništa nisu imali. Porodična prijateljstva, dobre komšije i ostale priče za laku noć.

On je međutim davao baš to što je jedino imao. I nije štedeo. Davao je celim svojim bićem. Bio je prisutan i zahvalan na samom obraćanju pažnje, meni, koji mu ništa na svetu nisam. Bili smo zapostavljeni od ovog nepravednog kosmosa, na kratkom lancu, ali samo je on imao sreću da svoj lanac jasno vidi.

Dani su prolazili, a zatim i nedelje, meseci, pa i godišnja doba. Bili smo tu jedan pored drugog. Postajali smo drugari. Sve je češće bivao pušten da trči slobodno ovom našom raskopanom i nikad završenom ulicom.

Približavao se i moj rođendan, a on se potrudio da mi uveliča taj jedan dan kada se univerzum smanjuje i usklađuje samo za nas. Bio sam potpuno sam veče uoči tog dana, iako sam svih prethodnih godina života zapravo tada proslavljao sa prijateljima. Nije bilo nigde nikoga, samo Sima i Gara naše dve mačke, a došao je i on, kao i uvek simpatično dosadan i nepozvan, ali uvek dobrodošao.

Bio je tu za mene, onda kada je bilo najpotrebnije, a njegova životna radost davala mi je energiju i uveseljavala me u teškim i iscrpljujućim danima. Lunjao je po kraju, a više vremena je provodio sa mnom nego u svojoj kući. On je dobio željenu pažnju, a ja neophodno društvo.

Mislio sam da zna sve što o saobraćaju mora znati, da je neophodno izbegavati sve što se kreće brže od njega. Mislio sam do sada je dovoljno naučio da su ovi ljudi potpuno van kontrole, sa skupim i brzim igračkama koje lako mogu postati opasna oružja. Zajebao sam se, po ko zna koji put.

Sinoć je mesečina obasjala njegovo beživotno telo, izlomljeno i u krvi koja je bila vrela samo zahvaljujući užarenom asfaltu. Nikoga nije briga. Otišlo je jedno predivno stvorenje, a nikoga za to nije briga.

Neko će reći da sam nenormalan jer „koga boli uvo za kera kad svaki dan deca umiru“… Istina, ali mene je briga. Briga me za sve one dobre duše koje ne primećujemo i nismo ih dostojni.

Euforične glave sagore prve, a i ovoga puta to mi je dokazao moj novi i već bivši prijatelj. Trudim se da vidim lepšu stranu i budem zahvalan što nas je sudbina spojila da ulepšamo jedno drugome ovaj prethodni period, što sam mogao da mu makar malo ulepšam ovaj kratki život.

Jerry je bio pravo božje stvorenje koje, previše očigledno, nije sebe opterećivalo zlom i mračnim energijama. Bio je mali četvoronožni anđeo, čiji je sudnji dan bio baš juče. Ako postoji bog, ako ima karme i pravde on dobija nagradu za svoju ulogu na ovom svetu.

A ljudi? Čast pojedincima, čast onima koji gledaju širu sliku i uočavaju svoju pravu veličinu, taj minimalni minimalizam, svoju jednakost sa drugim živim bićima kojima je darovan dah života. Ovi okrenuti materijalnom, koji psa mogu na lanac danima, koji veruju u višu rasu i koji demonstriraju svoju lažnu superiornost nedostatkom emocija i empatije, mogu im samo poželeti blago i nežno otrežnjenje, jednom kada i za to dođe vreme.

Nikoga, druže moj, nije briga za nas, ali živimo za druge jer za sebe nikada nismo znali. Ovi redovi poslednji su pozdrav tebi dragi moj Jerry, poslednji osmeh i metod kojim ću i ja, sebično, makar malo olakšati ovu bol.

A ti svevideći, kojem se molim i čiju istinu prizivam, pobrini se da ovaj mali stvor dobije šta je zaslužio. Bio je tvoj dostojan predstavnik.

Nismo dostojni, vrlo često nismo dostojni takvih malih anđela, tih znakova na putu života koji se završava tamo gde si ti juče stigao. Zbogom Jerry prijatelju!

Gledaš kako se otrovani psi bore za vazduh i nemoćan si, a policija i institucije peru ruke

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
3.1K Shares
3.1K Shares
Share via
Copy link