Kolumne

Pola veka od odlaska kralja, večna zahvalnost svih njegovih guštera do ponovnog susreta

Jim-Morrison-the-doors-29018208-1920-1200
Foto izvor: liveforlivemusic.com

Neverovatno zvuči podatak da je prošlo pola veka od smrti legendarnog tekstopisca, pevača i pesnika Džima Morisona. Pola veka je čitav jedan život, a u njegovom slučaju to je čitavo jedno posmrtno, transcendentno putovanje.

Oduvek sam izbegavao da pišem o Morisonu i Dorsima, ne želeći da upadnem u zamku pomodarstva, pozeraja i hronološkog navođenja činjenica. Za mene je Džimov uticaj mnogo veći od globalne popularnosti i traga koji je ostavio u muzičkoj industriji.

Mene je Morison, takav kakav je, vaspitao da budem misleći čovek. Da propitujem i tragam za onostranim, da ne verujem u servirane pitke bljuvotine i osluškujem svoj prirodni instinkt.

Naučio me je da se ne plašim nepoznatog, da prihvatam i osvajam prostranstva koja bi se ponekada u životu otvorila preda mnom. Njegove reči, boja glasa i nezainteresovanost za ljudsku glupost oduvek me je privlačila.

Bio sam i ljubomoran u nekom periodu života na mrtvog čoveka, koliko god da to može nekome zazvučati potpuno suludo. Ni to, za početak, nije lako priznati. Njegov magnetizam ugrožavao je moju tada još uvek nedefinisanu muškost, ali sam njegovo prisustvo posmatrao kao školu, izazov i donekle uzor.

Sa svojim Dorsima uplovio je u moj život na početku srednje škole. Nisam se odmah zalepio kao balavi tinejdžer. Prvo sam se uplašio. Uplašio sam se tame koja je isijavala iz njihove muzike, a tada, kao još uvek dete, užasno sam se plašio mraka.

Njegova mističnost bila je intrigantna, iako sam tek zakoračio u otkrivanje sopstvene seksualnosti. Bilo je nešto u toj muzici, u tim stihovima i njegovim očima što me je vremenom obuzelo i nikada me nije napustilo. Transformisao se taj osećaj, od divljenja do dubokog poštovanja, pa sve do zahvalnosti što je uopšte i postojao.

Sećam se, takođe u srednjoj školi, baš u momentima kada sam upijao svaki njihov ton, svaku melodiju koja bi mi davala neprospavane noći, pročitao sam u Kuriru da Džim Morison i njegovi Dorsi gostuju na Zaječarskoj gitarijadi.  EEEJJJ!?!? U tom trenutku bio je mrtav 35 godina. I oni su to stavili na naslovnu stranu. Kakve baćike!!

Koristili su i danas koristi njegov lik i delo svakakav ološ, baš kao u slučaju Ernesta Če Gevare. Zloupotrebljavaju taj duh divljine, taj gerilski umetnički pravac, tu psihodeliju rokenrola koja otvara vrata percepcije, pozivajući se na Hakslijevo delo.

Baš u tim godinama ta muzika otvorila mi je dušu ka svemiru, a nisam prošao pored LSD-a. Sa jedne strane Dorsi, sa ove domaće EKV, a u tom periodu prisutni su bili i Pepersi, ali je njihov vajb ubrzo iščezao.

Nikada nisam preslušavao albume iako je i to svakako posebna čar. Više sam voleo „shuffle“ i faktor iznenađenja. Svaka nova pesma koja bi mi obuzela misli bila je kao tek izašla iz studija, iako je u tom trenutku bila stara već oko 40 godina.

To je umetnost, vanvremenski kvalitet koji nema rok trajanja. Da su je sakrili od očiju i ušiju javnosti, da su je sad pustili u etar ona bi bila podjednako kvalitetna kao i tih šezdesetih godina.

Kako su prolazile godine, kako je život nameštao različite situacije, tako sam voleo i slušao različite pesme omiljenih Dorsa.

Sreća i tuga, sva moja osećanja su mogla da stanu u njihovu muziku. Sve je bilo lakše za podneti. Od euforije, do tripovanja prečice za kosmičku povezanost sa dobrim i zlim duhovima oko nas, pa sve do emotivnih razgovora do duboko u noć.

Od vođenja ljubavi, rastajanja i sastajanja, svuda me je pratio duh Dorsa, a sa njima naravno i Džim. Deo moje ličnosti će zauvek nositi njegovo obeležje, a verujem da je tako sa milionima ljudi širom planete. Zbog toga Džim nikada neće umreti. Ovo je samo 50 godina od njegovog telesnog odlaska, preranog u svakom slučaju.

Siguran sam da ćemo se sresti, da ću iz prikrajka raja, pakla ili verovatnije nekog čistilišta moći da uživam konačno u jednom koncertu za sve njegove ljude. Znam da će ta energija, koju je emitovao poput prirodnog satelita, privući jednom naše mrtve duše i da ćemo se svi naći u nekom realnijem svetu od ovozemaljskog.

Ako samo razmislimo šta je on za svojih 27 godina ostavio čovečanstvu, pa i čitavoj planeti i svemiru, onda nemamo razloga da bilo koga u toj priči žalimo. On je svoju misiju na planeti ispunio, otišao je kao kralj i zauvek će ostati kralj svih svojih guštera.

Hvala Džimi što si učinio toliko toga za mene, što si mi bio putokaz i svetlo ka sopstvenom biću, što si obogatio moj unutrašnji svet sa toliko boja, metafora i emocija, što sam postao čovek kakav jesam i što si usadio mojoj duši potrebu da se kroz originalnost iskaže kroz bilo kakav kreativni rad.

30 Shares
Share via
Copy link