Magazin Svet

2 puta je bežala iz Severne Koreje, žrtva je trgovine ljudima u Kini, a sada kandidat na britanskim izborima

Džihjun Park (52), jedna je od retkih osoba koje su uspele da pobegnu iz Severne Koreje, iz domovine u kojoj je, po sopstvenom priznanju, bila mučena, suočena sa glađu, mučenjem i progonom pre dolaska u Veliku Britaniju. Danas je kandidat konzervativne partije u Buriju, u mančesterskom okrugu i vodi kampanju za prava Severnokorejaca.

Ona je u svojoj ispovesti govorila kakav je bio njen život u Severnoj Koreji, koja za mnoge predstavlja najveću nepoznanicu i misteriju modernog doba. Kaže da nije imala informacije o drugim zemljama sveta, da nikada nije imala prilike da vidi filmove ili druge sadržaje osim severnokrejeskih.

Država određuje koliko hrane vam je potrebno

Govorila je i o raspoređivanju hrane, tačnije riže, po nalogu države.

– Svako ima pravo na različitu količinu hrane. Domaćice i đaci dobijaju po 300 grama dnevno, srednjoškolci 400, studenti 600, a radnici između 700 i 900 grama. Kada majka donese u kuću tu količinu pirinča koja nam sleduje, raspoređuje ga na tri obroka dnevno za narednih 15 dana. To nikada nije bilo dovoljno za našu porodicu, te smo uvek bili gladni. Međutim, nikada se nismo žalili roditeljima jer to je državno pravilo – objašnjava Park.

Torte, čokoladu i ostale dečije radosti, kako kaže, nije imala prilike da proba. Jednom godišnje, za rođendan predsednika, dobijali bi kilogram biskvita i slatkiša.

– To je bila posebna činija – kaže Park.

Ljudi su umirali od gladi

Početkom devedesetih godina Vlada je prekinula sa dopremanjem hrane, pa su ljudi počeli masovno da umiru od gladi. Među njima su i njen otac i stric. Ona je nakon toga sa bratom pobegla u susednu Kinu.

– Viđali smo leševe ljudi na ulici, pijacama i drugim oblastima. Vest da je neka nama znana porodica umrla od gladi u svom domu za nas je bila svakodnevica – kaže ona.

Otac joj je bio na samrtnoj postelji i rekao joj je da povede i spasi sebe i svog mlađeg brata.

Prvi beg u Kinu

Oni su pretrčali zaleđenu reku širine 25 metara, koja deli ove dve države, a u begu su čuli povike i pucnje sa korejske strane. Dobili su topli obrok u obližnjoj kući, ali i savet da ukoliko želi da sačuva mlađeg brata moraće da se uda za Kineza.

– Rekao je ako to ne uradim, da će pozvati policiju koja će nas deportovati nazad u Severnu Koreju – kaže Park.

Na kraju brata su joj deportovali, a ona je prevarena i ugovorenim brakom udala se za Kineza sa kojim je čak dobia i dete.

– Prošlo je evo već 20 godina, ne znam gde je ni da li je moj brat živ. Ipak ne odustajem, i dalje čekam svog mlađeg brata – nada se.

Ona je bila žrtva trgovine ljudima, a kupio ju je kineski farmer. Radila je od svitanja do sumraka, a često je razmišljala i o samoubistvu. Bila je rob u domovini, a onda i u Kini.

Otac deteta je došao jedno veče pijan želeći da uzme dete kako bi ga prodao.

– Uzela sam nož i rekla: ‘Ako pipneš mog sina, ubiću te!’ – prisetila se Park.

Deportacija u Severnu Koreju

Ubrzo je pobegla sa detetom, seleći se iz oblasti u oblast, a u Kini je provela punih pet godina. Na kraju ju je policija uhapsila pred petogodišnjim sinom deportovavši je nazad u Severnu Koreju.

Ponovo je završila u zatvoru.

– Bila je to mala ćelija koju smo delili sa 50 ili 60 ljudi. Morali smo da sedimo gotovo nepomični jer bi nas na svako pomeranje čuvari kažnjavali. Toalet nam je bila jedna kofa, a unutra nije bilo svetla – objašnjava ona.

Ubrzo je noga počela da natiče, menja boju i neprijatno da se oseća. Napala ju je gangrena i prebačena je u državnu zgradu koja je bila namenjena za siročad. Noga je i dalje bila u očajnom stanju, a Park je znala da mora pobeći kako je ne bi ponovo vratili u zatvor.

Drugi beg u Kinu

Prvi put pobegla je iz zemlje 1998., a 2004. godine, kada je vraćena, pojavili su se posrednici, odnosno krijumčari koji su znali način kako da ljude prebace u Kinu. Oni su isključivo prebacivali žene u Kinu, jer su one “tražena roba” i na njima su mogli da zarade.

Ona objašnjava da kineske vlasti bogato plaćaju pogranično stanovništvo da hvataju i prijavljuju ilegalne migrante iz Severne Koreje, što im je otežalo kretanje.

Pronašli su taksi, čiji su vozači najčešće bili špijuni, te je ona iskoristila svoje znanje kineskog da bi spasila sebe i krijumčara. On ju je u znak zahvalnosti oslobodio i ona je otišla kako bi konačno ponovo videla sina.

Dolazak u Britaniju

U Pekingu je upoznala američko-korejskog sveštenika, koji ih je povezao sa ljudima iz Ujedinjenih nacija, a zahvaljujući njima prebačeni su u Britaniju.

Bila je šokirana kada je videla raznolikost rasa na britanskom aerodromu, nije očekivala rasni diverzitet mislivši da u Engleskoj žive samo belci.

Takođe, novinski sadržaj bio je totalno drugačiji od onog u njenoj domovini.

– U Koreji su novine politički pamfleti, ali u ovde je drugačije. Iako je na naslovnoj strani kraljica ili premijer, ljudi pročitaju novine i zatim ih bace u kantu za smeće. Mislila sam da će morati u zatvor zbog toga – kaže Park kroz osmeh.

Ona je zahvalna Britaniji na novoj šansi, jer sada uživa sa svojim sinom u novom životu.

– U Koreji nismo znali šta znači reč sreća, a sada se stalno smejemo i imamo lepe zajedničke trenutke kada se on vrati iz škole. Ima svoje školske prijatelje i iskreno smo zahvalni – uverava Park.

Koncentracioni kampovi i dalje postoje

Ona dodaje da ljudi i dalje govore o koncentracionim logorima iz Drugog svetskog rata, a uverava da oni i dalje postoje u Severnoj Koreji.

Sada se upustila u politiku želeći da pomogne svojim sunarodnicima i učini nešto za lokalnu zajednicu.

Konzervativno lokalni odbor u mestu Buri je na Tviteru poručio: „Tako smo ponosni što je, prema našim saznanjima, Jihiun Park, prva osoba koja se kandidovala za lokalne izbore u Britaniji, a da je prethodno pobegla iz Severne Koreje“.

Severna Koreja sajber napadima pokušala da ukrade podatke o Fajzer vakcini

28 Shares
Share via
Copy link