Pljujemo na tebe Srbijo, a ti ćutiš i trpiš ko dobra mati!

Jebeš Srbiju, kažemo. Jebala nas Srbija! Treba bežati iz Srbije! Jadni smo mi kad smo se u Srbiji rodili! Srbija, zemlja lopova! Srbija, zemlja ludaka! Na kurac je nabijem, kad sam u Srbiji ostao!

Kakav eho.

Živimo u Srbiji.

Sve mi se želudac od tuge u kamen pretvori kada na glas kažem Srbija, jer se ne sećam kada sam poslednji put čula da neko s ponosom, onako raširenih grudi izgovori „Srbija“ i da to ima prijatnu konotaciju. Da kaže volim Srbiju. Moja Srbija. Moja domovina. Ostajem u Srbiji.

I onda još „Srbija“ kroz usta i reči i (ne) dela političara koji se njome frljaju ko kakvom skotnom kerušom kraj druma.

Podići će je kažu na noge! Nahraniće je! Osvetliće joj put, da ne tumara u mraku, zalečiti i izlečiti, u život vratiti, od parazita i buva očistiti. I sve to pričaju dok se valja, dok sebi sitne glasove skupljaju, a onda joj stisnu zarđali lanac da više ni disati ne može! Sve joj otok i modrilo niklo oko vrata, kraste od krvi zapekle, jezik ispustila, vazda žedna od neispunjenih obećanja, vuče se na slabim nogama. Ne zna više dal da reži i na koga da reži, ne zna kojoj je prijatelj, kome da priđe, od koga da se skloni. Skratili su joj lanac da nigde više ona ne može. Uzeli je u svoje ruke pa je pritiskaju kako im je volja, svake četiri godine nove „gazde“ dobija!

Lepa moja hrabra Srbijo!

Jača si ti nego što iko može pomisliti, kad nas tako velikodušno nosaš na svojim plećima, kad si još uvek živa posle svega šta se po tebi dešavalo, i na tebi dešava.

Jaka si ti Srbijo moja, kada trpiš da se već godinama tvoje ime povezuje sa kriminalcima, ubicama, lajavim premazanim političarima, sa sisatim starletama, sa rijaliti programima, sa ludacima, sa bolesnicima. Sa bedom, sa tugom, sa dnom, sa tamnom rupom. Sa korupcijom. Sa malverzacijama. Sa lošim zakonima. Sa napaljenim popovima. Lošim zakonima. Sa prebogatim tajkunima. Sa gladnim radnicama što u ruke zarivaju eksere ili se po tavanima vešaju. Sa velikim gazadama koji od njih stoku prave. Sa lošim zakonima. Sa dupeliscima koji su shvatili da samo lizanjem političarskih dupeta mogu „prosperirati“. Sa protestima, sa transparentima, sa nezadovoljnim ogorčenim licima.

Jaka si ti Srbijo moja, iako znaš da mnogi žele da odu iz tebe, da odlaze iz tebe, da te napuštaju, jer negde drugde je bolje. Jaka si, jer znaš da su te suzili u granice preko kojih svi hoće da pređu, a malo ko da unutar njih ostane.

Jaka si iako znaš da su te napravili zemljom u kojoj deca umiru ako se novac porukama ne sakupi. Po tebi hodaju roditelji očajni i nemoćni i slomljeni jer učiniše od tebe zemlju u kojoj novca za rijaliti programe i njihove podbule učesnike ima, ali za lečenje bolesne dece nikad dovoljno nema.

Jaka si kad u sebe primaš sva ta umrla mala tela koja nisu dočekala još koju hiljadu evra i još koje rađanje Sunca…

… a novca ima…samo od alavih i nepoštenih do tuđih ruku ne može stići. Jer kako objasniti da funkcioner Vlade kupuje vilu od 400 hiljada evra, dok ratni veteran, borac sa Košara, živi u tuđoj kući koja mu se na glavu i po telu ruši, dok sanja mrtve drugove. Da para za novogodišnje koncerte po trgovima ima, a za nove zidove i kupatila u porodilištima nema, za nove krevete, nove inkubatore, ultarzvukove, mamograme…

Jaka si ti Srbijo moja, iako znaš da u tebi niču i žive mediji što će svađi Vesne Rivas i Mire Škorić dati dve strane, a o bolesti male Teodore i novcu potrebnom za lečenje pisaće na osmini strane. Što se mladi i uspešni matematičari, mladi naučnici, mladi sportisti stavljaju u novine ko sporedna vest, „reda radi“, dok se bagri daje prostor.

Jaka si ti Srbijo moja kad trpiš sve naše besove. Ujedamo te ko gladni vukovi uvek kada nam ne ide. Za sopstvene te neuspehe preko svake mere krivimo. Pljujemo na tebe, a ti ćutiš i trpiš. Ko dobra mati.

Grizemo te, ne štedimo te, sve ređe te u dobru pominjemo.

Tamo negde tvoje reke, i planine, tvoje klisure i kanjoni, tvoje šume, i ravnice, tvoji spomenici i istorijsko i kulturno nasleđe ko kapljica vode na dlanu bi se čuvali. Njima bi se dičili i strogo zakonom štitili, a ne auto lakom šarali, testerama ubijali, smećem zatrpavali.

Lepa moja hrabra Srbijo, nisi ti postala od sebe loša.

Mi smo to od tebe napravili.

I ovi što te godinama ko svoju prćiju svojataju, što te ne čuvaju, što od tebe otimaju, što te kidaju, što su te napravili zemljom u kojoj se poštenje i pamet ismevaju, a premazanost i prostakluk veličaju, što u tebi dobar čovek ko po trnju prolazi, što ti mladost leđa okreće, što uz tvoju himnu sve ređe ustajemo, čije reči samo do pola znamo, što nam se knedla u grlu zaustavlja jer iz tebe odlazimo, a voleli bismo da nikada ne moramo.

Mi smo umesto starleta gledali dečije emisije, a tetris je bio čudo tehnologije